Praviteljstvujušči sovjet serbski prvi je organ organizovane državne uprave u ustaničkoj Srbiji i preteča savremene Vlade Republike Srbije. Osnovan je na današnji dan, 27. avgusta 1805. godine u kući kneza Sime Markovića, u selu Veliki Borak na teritoriji današnje beogradske opštine Barajevo.

Sa ciljem postepene uspostave izvršne vlasti, osnivavanje Sovjeta bio je, za istoriju Srbije, jedan od najznačajnijih poteza ustaničkih prvaka predvođenih Karađorđem.

Iako je delovao svega nekoliko godina Sovjet je, pored skupštine ustaničkih prvaka, bio prvi stalni organ vlasti uz čiju pomoć ustanička Srbija kreće putem obnove državnosti nakon viševekovne otomanske vladavine.

Jedan od osnivača bio je čuveni prota Mateja Nenadović, dok je na njegovom postavljenju radio Boža Grujović, profesor istorije prava na univerzitetu u Harkovu, koji je i predložio stvaranje Sovjeta kako bi sprečio propast ustanka. Želeći da pomogne u rešavanju problema spoljnopolitičkog i vojnoorganizacijonog karaktera, Karađorđe odmah daje pristanak za osnivanje Sovjeta.

Stvaranje Sovjeta je direktan plod više nametnutih, i u aktuelnom trenutku, okolnosti snažnog uticaja na državu i društvo. Prvensveno je bio izraz potrebe oslobodilačke borbe srpskog naroda, ali i ogledalo tadašnjeg političkog pluralizma unutar Srbije, pa je u skladu sa tom strujom političkih trvenja jedan deo vojvoda shvatio da osnivanje Sovjeta može biti jaka opozicija Karađorđu. Neizostavan je bio i spoljnopolitički uticaj te borba velikih sila oko ustaničke Srbije.

Krajem 1805. godine Karađorđe i Praviteljstvujušči sovjet organizovali su Smederevsku skupštinu, koju je, kako je zabeleženo, otvorio Karađorđe, a na vidnom mestu bila je istaknuta slika cara Dušana. Skupština ostaje u Smederevu sve do 1807. godine kada se seli u tek oslobođeni Beograd gde ostaje sve do propasti ustanka 1813. godine.

Sovjet je imao neku vrstu izvršne i zakonodavne vlasti, pa je kao centralni organ vlasti objedinjujući i podržavajući napore ustanika doprinosio postepeno razvijanje oslobodilačke borbe kroz suzbijanje nahijskog separatizma te feudalne i regionalne posvojenosti. Tako su stvoreni uslovi za brži ekonomski i kulturni napredak Srbije.
Po nacrtu Bože Grujovića Načalni praviteljstvujušči sovjet narodni satojao se od 12 predstavnika 12 nahija (svaka nahija imala je svog predstavnika), ali je Sovjet imao svog predsednika koji se, svakog meseca birao između već postavljenih predstavnika nahija. Bilo je predviđeno 6 popečitelja (ministara), koji su uvedeni tek 1811. godine, i to za vojsku, prosvetu, finansije, pravdu, crkvu, unutrašnje i spoljne poslove, a po nahijama bili su organizovani magistrati (sudovi). Tako je prvi popečitelj prosvete postao najučeniji Srbin tog vremena, rektor Velike škole u Beogradu Dositej Obradović.

Iako se delokrug rada Sovjeta konstantno širio, u pravnoj literaturi se navodi da Sovjet, zapavo, nikada nije imao jasno određenu delatnost već je samo trebalo da ograniči i oslabi Karađorđevu vlast. Pored nikada prekinute izloženosti ambicijama pojedinaca, potresan unutrašnjim i spoljašnjim neprilikama, Sovjet je odigrao vaznu ulogu u drzavotvornoj ideji Srbije.

Obeležavanje godišnjice osnivanja Praviteljstvujuščeg sovjeta odigrava se u Srbiji svake godine polaganjem venaca i odavanjem državnih i vojnih počasti kod spomenika knezu Simi Markoviću u Barajevu. Prethodnih godina u državnoj ceremoniji učestvovali su predstavnici Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, Ministarstva odbrane i Vojske Srbije kao i predsednik Gradske opštine Barajevo.

Ove godine navršava se 215. godina od kada su Karađorđe i njegovi saborci pokrenuli srpski državni mehanizam u pravcu napretka i prosvećivanja, postavivši pitanje obnove državnosti i nezavisnosti Srbije kao važnu međunarodnu temu tog vremena.