Borovski penzioner, 82-godišnji Cvijo Jandrić, poreklom sa Kozare u BiH, kao šestogodišnjak uspeo je pobeći od ustaškog noža iz zloglasnog logora Jasenovac, ali su ga smrt i patnja, kojih se nagledao još kao dete, pratili kroz čitav život.

– U martu 1941. navršio sam šest godina, a u maju smo iz rodnog sela Strigova kod Kozarske Dubice pobegli u zbeg na Kozaru. Bilo nas je na hiljade, čitava sela. U bajti, prekrivenoj borovim granama, nismo smeli naložiti vatru, a bilo je kišovito i vrlo hladno. Čim naložiš vatru, eto ti aviona koji tuku po nama. Jeli smo sirovo meso. Pokojni otac natovario je na dva vola ono najnužnije. Tada nije bilo jorgana i deka. Samo tkane ponjave. Sa Kozare su nas ustaše oterali u Jasenovac. Majku Milju i nas troje dece. Stariji brat Mile i sestra Desa bili su u partizanima. Nakon što su oca Peru ustaše oterali sa Kozare više ga nikad nisam video. Majku su u Jasenovcu zaklali pred mojim očima. Prvo su joj odsekli dojku, a zatim izvadili oko – priča nam stravičnu priču Cvijo.

[pullquote]U martu 1941. navršio sam šest godina, a u maju smo iz rodnog sela Strigova pobegli u zbeg na Kozaru. Bilo nas je na hiljade, čitava sela. Sa Kozare su nas ustaše oterali u Jasenovac. Majku Milju i nas troje dece… – priča nam Cvijo[/pullquote]

Cvijo je i sam bio tri puta u stroju za smrt, ali je pukom srećom preživeo, jer su se ustaše “umorili” od klanja. U logoru Jasenovac proveo je oko mesec dana. Njega i drugu decu spasio je ustaški stražar koji im je otvorio logorsku kapiju i rekao im da će ako odmah ne izađu, ujutro svi biti poklani.

– Taj ustaša spasio je nas 62-oje dece, moju sestru Milicu i mlađeg brata Damjana i decu moje dve tetke i strine. Spašeni smo zahvaljujući tom ustaškom stražaru. Tetka Radosava okupila je nas decu i rekla da je bolje da stradamo od mitraljezima nego da nas pate i muče – priseća se tih pogibeljnih dana Cvijo.

Njega i sestru mu Milicu na brigu je uzeo Hrvat Antun Tuna Horvat iz Gornjih Rajića. Mlađi brat Damjan završio je u Donjim Rajićima kod “žalosnog Srbina”, čije ime Cvijo ne želi ni da pominje jer nije dobro postupao prema njegovom bratu.

– Bili smo mršavi, kost i koža, i puni ušiju. Tuna nam je rekao da se skinemo. Našu odeću je spalio, okupao nas i zaprašio praškom protiv ušiju. Dobili smo čistu odeću. Rekao je da što god budu jela njegova deca, ješćemo i mi. Imali smo i svoju sobu, ali se ipak tu nismo dugo zadržali, možda tri meseca – priča Cvijo.

Kao ratnu siročad preuzeo ih je Crveni krst. Završili su na vašaru, gde su decu uzimali Muslimani i Muslimanke. U muslimanskoj porodici Zubović u Kozarskoj Dubici proveo je Cvijo tri godine, od 1942. do 1945., dok se stričevi Lazar i Đoka nisu vratili iz zarobljeništva u Nemačkoj.

– Kad su se stričevi vratili iz zarobljeništva, okupili su nas decu. U Strigovi je sve bilo zapaljeno. Napravili smo nešto kućice. Živeli smo teško, ali smo preživeli. Majčina sestra, tetka Radosava, imala je svoje četvero dece. Dolazila je iz 15-ak kilometara udaljenog sela Jelovca svakog jutra da nas okupa – priča Cvijo.

Poslije rata završio je osnovnu školu i jedan razred gimnazije.

– Kao ratna siročad imali smo pravo na zanat. Ja i mlađi brat Damjan primljeni smo u rudarsku školu u Jelašnici kod Niške Banje. Brat je pao s konja i slomio ruku, pa zbog toga nije mogao ići na zanat. Na zanatu sam proveo tri meseca. No škola se zbog nedostatka sredstava brzo rasformirala i mnoga deca, ratna siročad, ostala su na ulici. U Borovo naselje došao sam pedesetih godina za starijim bratom Milom koji je radio u Kombinatu Borovo kao knjigovođa – nastavlja svoju životnu priču.

– Samo sam želeo što pre završiti školu, zaposliti se, zaraditi neki dinar i pošteno se najesti – kaže naš sagovornik.

U Borovu naselju završio je srednju školu obućarskog smera, zaposlio se u Kombinatu Borovo i doškolovao, završivši Višu obućarsku školu. Postao je rukovodilac, referent pogona, cenjen i priznat. Dobio stan, oženio se, stekao porodicu. Za svoje zasluge dobio je Orden rada sa srebrnim vencem od predsednika SFRJ Josipa Broza Tita, Zlatnu plaketu Kombinata Borovo i mnoga druga priznanja.

Posle mnogo godina, kad se Cvijo napokon izborio za svoje mesto pod suncem, posetio je svog dobročinitelja iz rata Antuna Tunu Horvata. Tuna ga nije odmah prepoznao, ali kad mu je rečeno o kome se radi, emocije više nisu mogli kontrolisati – isplakali su se i izljubili.
Međutim, za Cviju nesreći nije bilo kraja.

– Suprugu Slavicu sahranio sam uoči rata devedesetih. Umrla je u dobi od samo 51 godine. I sin Perica je umro mlad, sa svega 36 godina. Sahranio sam i brata i sestru, a ja gazim osamdeset drugu. Ko zna dokle ću ovako. Čitav moj život bio je težak, bio je patnja, ali najstrašnije i najgore od svega je to što sam sahranio svoje najmilije – ističe ovaj ratni stradalnik i poručuje:

– Ne ponovila se nikad ni 1941. ni 1991., jer iz rata niko nije izašao neoštećen.