U razgovoru za P-portal beogradski pisac Vladislav Bajac je otkrio da je njegov poslednji roman Hronika sumnje u najužem izboru za važnu regionalnu književnu nagradu „Mirko Kovač“ koja se dodeljuje na jesen.

[pullquote]Vladislav Bajac, rođen u Beogradu 1954. godine, pisac i izdavač, studirao je književnost na Filološkom fakultetu, Odsek za jugoslovensku književnost sa opštom književnošću. Bavio se novinarstvom i književnim prevođenjem sa engleskog jezika. Autor je pesničkih zbirki Koji put vodi do ljudi (1972) i Put haiku (1988); knjiga priča: Evropa na leđima bika (1988), Podmetači za snove, Geopoetičke basne (1992) i Gastronomadske priče (2012); romana: Knjiga o bambusu (1989), Crna kutija, Utopija o naknadnoj stvarnosti (1993), Druid iz Sindiduna (1998), Bekstvo od biografije, Život u osam imena (2001), Evropa ekspres, Roman u pričama (2003) i Hamam Balkanija, Roman i druge priče (2008).
Dobitnik je mnogih značajnih nagrada, a knjige su mu prevedene na petnaest svetskih jezika. Osnivač je i direktor izdavače kuće Geopoetika.[/pullquote]

Roman Hronika Sumnje koji je izdala kuća Geopoetika trenutno je na listi deset najčitanijih romana ove izdavačke kuće. Vladislav Bajac kaže da je to knjiga koja preispituje sećanje i koja u izvesnoj meri ima i notu autobiografskog, ali da sam pisac nikad ne sme da prizna koliko autobiografskog sadrži njegova proza. Dodaje i da je sumnja odraz kritičkog uma, kao i kreativan čin koji može da dovede do nekih zaključaka.

„Kroz sumnju se ogoljuju stvari, ona traži jednu vrstu iskrenosti koja je i opasna. No, sumnja je širok pojam: od podmukle sumnjičavosti do samokritike. Dovoditi u pitanje sitnice, kao i krupne istorijske događaje, podrazumeva jednaku odgovornost. A takozvani mali život pojedinca jednako je važan kao i jedna država. Otud drskost i legitimnost sumnje u sve postojeće.“

U priči o knjizi Hronika sumnje Vladislav Bajac kaže da se ona bavi jednim istorijskim periodom i jednom porodicom, odnosno dvema generacijama unutar nje – oca i sina.

„To je vreme jedne zemlje koja je bila siromašna, ali srećna. Uz sve njene probleme i primedbe prema njoj, na ličnom planu život je bio nesumnjivo pun i sa perspektivom, a na opštem – bila je to ozbiljna država koja je nešto počinjala i uspela da znači u svetu. Ja sam živeo taj život i nisu mi potrebni posrednici da me u bilo šta (raz)uveravaju. Takav život je zaslužio da se stavi u korice ovakve jedne knjige i da indirektno nekoga uteši, a nekome opali šamar za život koji danas vodimo u ovom neoliberalnom i primitivnom vremenu, i s neharizmatičnim političarima koji ništa ne znaju, ali su samoljubivo važni sebi samima. Danas lični život pojedinca državi ništa ne znači. Dakle, poređenja su neminovna.“

Roman se završava konstatacijom autora da „kada nas više nema, istorija preuzima štafetu i nastavlja da se seća u naše ime. Ali, to onda nismo mi.“

[pullquote class=”full”]

Pisac Miljenko Jergović o romanu Hronika sumnje:

Hronika sumnje vedra je i mračna priča nastala iz vjere da se sva naša književnost i poezija zateknu u dokumentu, u nizu faktografskih činjenica o jednome odživljenom porodičnom životu, a onda i o životu jedne iščezle zemlje. Vladislav Bajac pripovijeda priču o odrastanju, sazrijevanju i dekadenciji, o propadanju jednoga svijeta, i o njegovim svijetlim vrhuncima, o tonovima i ritmovima jedne epohe, o veličanstvenim i metastazirajućim zabludama očeva i o dubokom nerazumijevanju sinova – onih po čijim će se glavama i dušama stropoštati očinski svijet. Hronika sumnje Bajčev je „Jučerašnji svijet“, samo što Bajac, ipak, nije Stefan Zweig. A ni Jugoslavija, bit će, ipak nije Austrougarska. Za razliku od Zweigovih, naše su iluzije, ipak, lokalne. Ali nipošto nisu manje literarne, a ni manje tragične. Iza njih, tih iluzija, ovako kako ih pripovijeda Bajac, kao da se u odjeku čuje stih ubogog pjesnika: „Najlepše pevaju zablude.“ To je nevidljiv moto Hronika sumnje.

Ali da se razumijemo: ovo nije još jedan porodični leksikon jugonostalgije. Sve suprotno od toga. Pisac se silno trudi da depatetizira svoju priču, da pobjegne od sentimenta, da tako spasi sebe spašavajući svoj tekst. Tako bježi u neobične konstrukcije, o Ja govori u trećem licu, ograđuje se svim ogradama što mu ih srpska gramatika pruža, što Hronici sumnje daje na začudnosti. A onda i na žalovanju. I na veselju.

[/pullquote]

 

Čitan i popularan roman Hronika sumnje dobio je u januaru ove godine nagradu „Meša Selimović“. Za ovo priznanje Vladislav Bajac kaže da je reč o veoma demokratskoj nagradi – dodeljuju je književni kritičari iz cele zemlje, ove godine za njegov roman glasalo je njih 55. Značajnu književnu nagradu tradicionalno, svake godine, dodeljuje kompanija Večernje novosti, a u konkurenciji su dela svih knjiiževnih žanrova.

Uzbudljivi naslovi Geopoetike

Vladislav Bajac je osnivač i direktor izdavačke kuće Geopoetika koja postoji već dvadesetčetiri godine. U priči o izdanjima svoje kuće Bajac kaže da se trude da kontinuirano objavljuju prevode mnogih egzotičnih pisaca, kvalitetnih autora i dela iz najrazličitijih književnosti. Najrazličitije su, naravno, i teme savremene književnosti na različitim meridijanima.

Jedan od novih ovogodišnjih naslova je i Sedmi dan kineskog pisca Ju Hua, koji se u svojim delima kontinuirano bavi sudbinom običnog malog čoveka izloženog silovitim društvenim potresima i secira i analizira savremenu Kinu. Među Geopoetikinim naslovima nedavno se našla i zbirka priča Zločin dostojan poštovanja renomiranog arapskog pisca Abdusetara Nasira. Ova zbirka je drugo, prošireno i izmenjeno izdanje prve zbirke istog autora Najsrećniji čovek na svetu, koju je Geopoetika objavila 2004. godine. Nasir spaja alegorične i realistične sižee i bavi se temom seksualne uskraćenosti u arapsko-islamskom društvu.

Nedavno je objavljen i roman čileanskog romanopisca, pesnika i književnog kritičara Alehandra Sambre Facsimil, roman neobične forme koji predstavlja svojevrsnu kritiku obrazovanja u Čileu. Novitet je i kapitalno delo, roman Tri tužna tigra Giljerma Kabrere Infantea, nazvan Uliksom hispaniameričke književnosti. Ovaj roman je na španskom jeziku prvi put objavljen pre 40 godina, a ove godine je doživeo svoj prvi prevod na srpski jezilk. Priča o ljubavi i prijateljstvu je i nostalgična rekonstrukcija Havane s kraja pedesetih godina, i knjiga-obračun s visokoparnom književnošću.

Zanimljiva edicija „Intimna Geografija“ ove godine je obogaćena knjigom Geofilozofija Mediterana italijanske autorke Katerine Resta. Reč je o knjizi eseja o rodnoj Medini i povratku Mediteranu, o promišljanjima na temu putovanja, iskustva, podneblja, odredišta…

Vladislav Bajac podseća i na autore koje Geopoetika redovno objavljuje i koji imaju odanu ovdašnju čitalačku publiku – na Orhana Pamuka, Murakamija, Barnsa, Jerofejeva…

„Ubedljivo najčitanije izdanje Geopoetike trenutno je roman Japanskog pisca Haruki Murakamija O čemu govorim kada govorim o trčanju. Sam Murakami je za ovu knjigu rekao da su to memoari o trčanju i pisanju, telu i disciplini, upornosti i iskušenjima, zadovoljstvu i patnji. On piše o tome kakav je uticaj sport imao na njegov život i pisanje, želeći, kako ističe, da ga ljudi doživljavaju kao običnog čoveka koga mogu da sretnu na ulici. A naslov romana je parafraza naslova kultne zbirke priča Rejmonda Karvera What We Talk About When We Talk About Love.“

Vladislav Bajac ističe da je Geopoetika nosilac prava za objavljivanje čitavog opusa poslednjeg nobelovca Boba Dilana, te da će sva Dilanova dela biti objavljena do kraja godine. Do kraja godine biće objavljen i novi roman čuvenog američkog pisca Pola Ostera.

Na kraju razgovora Bajac otkriva i da je upravo napisao tekst o Ivi Andriću, za zbornik koji se objavljuje povodom ovogodišnjeg obeležavanja 125 godina od rođenja velikog pisca. U avgustu odlazi u Kinu, na svečanost povodom godišnjice dodele nagrade „The Special Book Award of China“. (Bajcu je ovu državnu Kinesku književnu nagradu uručila zamenica premijera Kine 2014. godine). Za zbornik koji će biti objavljen povodom ove svečanosti piše tekst na engleskom jeziku o svojim kineskim iskustvima i doživljaju Dalekog istoka.

Otkriva i da već razmišlja o novoj knjizi, kao i da će se ona razlikovati od Hronike sumnje iako će se takođe baviti bliskom prošlošću. Tema će biti Amerika i Srbija tokom osamdesetih godina XX veka, kultura i saradnja dve zemlje u toj dekadi.

[pullquote class=”full”]

Geopoetika

Geopoetika je osnovana krajem 1993. godine, a prve knjige su objavljene naredne godine kada je i bilo prvo zvanično i izuzetno uspešno predstavljanje ove nove izdavačke kuće na Sajmu knjiga u Beogradu. Nastala u vreme sankcija i zatvorenosti zemlje, Geopoetika se odmah nametnula čitaocima i čitavoj kulturnoj javnosti plasmanom duhovne tolerancije, izdavanjem kapitalnih intelektualnih izdanja i autora, ozbiljnošću u radu, izboru najstručnijih saradnika. Za kratko vreme Geopetika je, iako spada u red malih izdavačkih kuća, postala jedna od najuglednijih u Jugoslaviji, dokazujući da kvantitet, odnosno broj objavljenih naslova nisu merilo kvaliteta i uspeha. U desetak edicija ove izdavačke kuće mogu se, pored beletristike, naći knjige iz oblasti istorije, teorije umetnosti, rokenrola, arheologije, psihologije…

Za svoja izdanja, Geopoetika je (odnosno njeni saradnici) dobila gotovo sve najznačajnije književne nagrade i priznanja. Budući da je težište kuće na stranoj literaturi, naročito kada je pitanju beletristika, izuzetno je značajno da su ta izdanja više puta bila nagrađivana Nagradom „Miloš Đurić“, kao i Nagradom društva književnika Vojvodine kao najbolji prevodi na srpski jezik. Potvrđujući se iz godine u godinu profesionalnošću i doslednošću u izboru knjiga, autora i saradnika, sa iznijansiranom merom u povezivanju elitnog i komercijalnog, Geopoetika je stekla veliki krug svojih poštovalaca i čitalaca.

[/pullquote]