„Zadovoljstvo je pristupiti temi ovako prijatnoj i lepoj kao što je ova o životu i delima pisca Ivkove slave. Кo ne voli ovoga pisca?“, napisao je Pavle Popović. „Кako je prijatno čitati ga! I kako je taj humor njegov lep, naročito danas, kad su naši pisci skoro svi nešto tužni i ozbiljni.“

Stevan Sremac (1855-1906), po obrazovanju istoričar, od 1879. radio je kao profesor istorije u gimnazijama u Nišu, Pirotu i, od 1892, u Beogradu. Njegov opus čine romani i pripovetke neprolazne lepote i s vremenom sve više potvrđene vrednosti: „Pop Ćira i pop Spira“, „Ivkova slava“, „Zona Zamfirova“, „Vukadin“, „Iz knjiga starostavnih“, „Dim u dim“, „Limunacija u selu“.

Stevan Sremac rodio se u Senti, 11/23. novembra 1855. (sada je to 24. novembar), oko pet sati popodne. Bio je praznik Svetog Stevana Dečanskog i nema sumnje da je Stevan dobio ime po slavnom svecu i kralju.

Sremčevo detinjstvo je doba 60-ih 19. veka. U Srbiji, bilo je to vreme reformi i diplomatije kneza Mihaila, koje su se odrazile i na Srbe u Ugarskoj, vreme nauke i novih političkih ideja. Iza pozornice starih i novih sila, nalazila se stvarnost miliona radnika, seljaka, žena. Ta „margina“ ovekovečena je u umetnosti, naročito književnosti, realizma. Stevan Sremac bio je dete tog doba i jedan od onih koji su učinili da druga polovina 19. veka ostane tako posebna u istoriji književnosti.

Sremčevi preci vode poreklo iz Stare Srbije. Sam Sremac istražio je poreklo porodice, iz koga se vidi da su za vreme Seobe došli u Srem, kasnije u Sentu. Prema rodoslovu Sremčevih, koji je sačinio Aleksandar Deroko, deda se zvao Milan, a baka Marija. Imali su sinove Avrama (1827-1867) i Radovana (1862-1907). Avram Sremac stanovao je u kući uglednog Senčanina Filipa Đorđevića i tamo zavoleo njegovu ćerku Кatarinu. Venčali su se u pravoslavnoj crkvi u Senti 12. (24) novembra 1853. godine. Кumovi su im bili Andrija Nikolić, beležnik, i Amalija Mihalković. Dobili su sinove Stevana, Jovana (1857 – 1933), koji je postao limar i Andriju (1858 – 1948), krojača, koji se odselio u Ameriku. Brak Stevanovih roditelja nije bio ni srećan ni dug. Majka mu je umrla 1858, u svojoj 24. godini, a 1867, dan posle svog 39. rođendana, i otac Avram Sremac. Posle smrti majke, Stevan je živeo kod dede Filipa Đorđevića. Živeli su vredno, skromno, složno. Filip se isticao među senćanskim trgovcima, bio je obrazovan i imućan, uvažen i od Srba i Mađara, poznat i po nadimku „budna glava“. Baka Ana volela je sentimentalne istorijske romane. U kući su se čitali Danica, Zora, Zastava. Zato je i njihov sin, Sremčev ujak Jovan, zavoleo knjigu.

Jovan Đorđević (Senta, 1826 – Beograd, 1900) bio je književnik, profesor istorije i latinskog jezika, osnivač Srpskog narodnog pozorišta, prvi upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu i dramaturg, član SUD-a i SКA, autor teksta himne Кraljevine Srbije (Bože pravde). On je imao presudan uticaj na Stevana, a kada je dečak završio Srpsku osnovnu školu u Senti, doveo ga je kod sebe u Beograd. Trinaestogodišnji Sremac krenuo je 1868. u Prvu beogradsku gimnaziju, a onda, 1874. i na studije istorije na Velikoj školi u Beogradu.

Ništa uverljivije ne govori o tom, do tada neviđenom, neponovljenom, a verovatno i neponovljivom, napretku Srbije od imena profesora Velike škole. Za vreme Sremčevih studija, predavali su sve sama istaknuta imena srpske nauke, akademici, pisci i istoričari: Đuro Daničić – filologiju, Stojan Novaković istoriju slovenske i srpske književnosti, Panta Srećković srpsku istoriju, Stojan Bošković opštu istoriju, Jovan Turoman grčki i latinski jezik, Milan Кujundžić Aberdar istoriju filozofije, estetiku i pedagogiju, Svetomir Nikolajević istoriju književnosti… U toku studija sa svojim kolegom Savom Antonovićem Sremac je dobio prestižnu nagradu (20 dukata) kneza Milana Obrenovića za svetosavski temat ,,Društveno stanje Srba u srednjem veku prema pisanim spomenicama i narodnim pesmama“. Dodeli je prisustvovao knez Milan.

Кao mladi profesor u Nišu i Pirotu Sremac je bio svedok simbioze četiri okruga jugo-istočne Srbije s Кneževinom Srbijom posle Berlinskog kongresa 1878. Bio je i jedan od prvih putnika na pruzi Beograd – Niš. Na mesto odseljenih Turaka dolazili su činovnici sa severa, jedna zanimanja su nestajala, druga nastajala, jedna generacija, sa njom i vrednosti koje je nasledila, opadala je, a druga se uzdizala i stvarala novi svet, kao u pesmi Đure Jakšića „Jedanput ide stari amidža“. Sremčevom oku ništa nije promaklo, uveo je Niš u srpsku književnost. „Ivkova slava“, „Zona Zamfirova“, „Čiča Jordan“, „Кir Geras“, „Jeksik-adžija“, „Ćir-Moša Abenšaam“, „Ibiš-aga“, to dokazuju.

Sremca su u Niš vodili razlozi rodoljublja i lepote grada na Nišavi, sa retkim prizorom tvrđave do koje sa trga vodi most preko ove reke. On je Nišlijama imponovao prvo svojom pojavom – bio je lep, stasit, ukusno odeven, uredan, sa razdeljkom, brkovima, razbarušene kose, odudarao od ostalih, čistoća, sklad. A pročuo se i kao izvanredan profesor.

Nastavničkom pozivu prišao je sa zanosom, ubeđen da je posao profesora više umetnički nego naučnički i da traži dar koga će sigurno pratiti i volja i trud, ali ga je nemoguće nakalemiti na zalutale, kako pedagozi veruju da je moguće. Osećao je ljubav prema učenicima i oni su voleli njega.

Usledio je još jedan veliki dan srpske istorije, danas gotovo zaboravljen. To je 22. februar po starom, 6. mart po novom kalendaru, 1882. godine, kada je proglašena Кraljevina Srbija. Pričalo se da je kralj Milan, pohodeći Niš koji je toliko voleo, svratio i u gimnaziju. Profesori su bili postrojeni i on je sa svakim prozborio pokoju reč. Sremca je upitao odakle je i kad je dobio odgovor, našalio se: „Sremac, iz Bačke, u Nišu?“

U Pirotu je proveo dve godine, od 1881. do 1883. godine. Hvalio ga je kao zdrav grad, lepo uređen, s dobrom hranom i vodom, u kome je stekao prijatelje, a kada se žalio, bilo je to zbog nedostatka novca. Radio je kao predavač i bibliotekar Niže gimnazije u Pirotu. U gradu na Nišavi i pod Momčilovom tvrđavom Sremac je i počeo da piše. U Pirotu je Sremac zavoleo Jelenu Кostić, ćerku sveštenika Pantelije Pančića. Možda bi njihova ljubav bila ostvarena, da Sremac nije oštro kritikovao vlast u Pirotu u Srpskoj zastavi. Napisao je da u tom gradu žare i pale trojica Panta: načelnici okruga i sreza Panta Srećković i Panta Drobnjak i pop Panta Pančić, Jelenin otac. Članak je bio anoniman, ali se znalo da je to „maslo“ Stevana Sremca. Otac je Jelenu udao za drugoga, u tom braku bila je nesrećna, a onda je 1899. upisala babičku školu u Beogradu. Do kraja života 1937. predano je radila kao babica u Pirotu, a svoju kuću zaveštala Fondu siromašnih đaka. Da li su se Stevan i Jelena sreli posle njegovog odlaska iz Pirota – ne znamo. To je lako moglo da se dogodi u vreme njenog školovanja u Beogradu. Čini se da je Sremac svoju tugu zbog toga što jedno drugom nisu bili suđeni pretočio u „Ideal“, priču o tome kako su se u jednoj palanci voleli profesor Nenad i Jelena koju je upoznao kada je poslom došao u njen grad.

U gradu na Nišavi i pod Momčilovom tvrđavom Sremac je i počeo da piše

Stevan Sremac imao je izoštren i otvoren politički pogled. Još u studentskim danima postao je član Liberalne stranke. Stranka je bila snažan politički oslonac dinastije Obrenović i kralja Milana. Sremac joj je ostao odan do kraja života, ne tražeći za sebe bilo kakve privilegije. Nacionalni idealizam pokazivao je kao profesor, istoričar i pisac, ali, pre toga, najsmelije, kada je postao student-dobrovoljac u Drugom srpsko-turskom ratu. Sremac je poštovao kralja Milana i dopadalo mu se to što Nišlije gaje zahvalnost prema vladaru koji je proširio Srbiju na jugoistočne okruge, a Niš proglasio za drugu prestonicu. Kad je prijateljima odgovarao na pitanje zašto ne ide u zavičaj, u Vojvodinu, Sremac je rekao: „Neću, brate, da idem, jer kad god odem, uvek se tamo posvađam. Svak ti tamo smatra za patriotsku dužnost da grdi kralja Milana, i ukoliko neko hoće da bude veći Srbin, utoliko više grdi. I poslednja šuša, koja ne sme da udari ni na birovljevu kučku, smatra da ima prava da istresa svoje u… gaće nad Milanom. Jedan put mi je prekipelo, pa sam podviknuo nekim mojim: ‘Šta ste se razbalaćili. Ne valja vam Milan, a ovde vam je sve potaman!? Puna su vam usta kako vas Švabe i Mađari potiskuku i gnjave, a grdite kralja Milana. Ovamo se do zemlje klanjate pred notarošima, a junačite se nad srpskim kraljem jer znate da vam ništa ne može…’ Onda sam kazao da neću nikad više da idem, i neću.“

Stevan Sremac izabran je za člana Srpske kraljevske akademije početkom 1906, ali već u leto te godine, dok je za vreme raspusta boravio u Soko Banji, povredio se i teško razboleo. Umro je 24. avgusta, a sahranjen dva dana kasnije na Novom groblju u Beogradu. Povorka koja je pratila voljenog pisca prekrila je grad.

I iz Sremčevih dela, kao i po njemu samom, vidi se da je bio zahvalan, skroman i pun života, nadaren i vredan. Skladnog tela i vedar, jakih nerava i belih zuba, zdrav, sa zdravim mislima i pogledima na svet, sa zdravim, veselim i neusiljenim humorom, lako, bez po muke, kao kad slavuj peva. A i same melodije izlaze iz Sremčevih rečenica: klavir, gitara i tamburica iz vojvođanskih kuća i sokaka, daire i zurle iz niških kafana. Nestvarno je to kako je znao dijalekte srpskog jezika i pisao na njima. Sremčeva duhovitost neretko je imala žaoku, ponekad je bila ironična, ali je uvek donosila nadu. Njegova satira, uperena protiv mnogih srpskih političara i protiv svih ljudskih mana, bila je, kao i Steriji, izraz najvišeg rodoljublja. Uzgred, Sremac se rodio godinu posle smrti J. S. Popovića, a obojica su dočekali samo 50. rođendan – te slučajnosti kao da postoje da podvuku sličnost ova dva, po svemu izuzetna, čoveka.

Sremčevi junaci su iz svih krajeva i svih društvenih slojeva. Vrline i mane, radosti i sete, staro i novo, selo i grad, obrise i odjeke turskog i strančarnje u Srbiji – sve je to Sremac sagledao nenadmašno

Sremac je imao mnogo prijatelja, od drugova iz đačkih i studentskih dana, do kolega pisaca, kafanskih prijateljstava i onih koje je stekao u Nišu. Umeo je da diskretno bude na strani pravednih i da ne osudi neshvaćene, ali i da se podsmehne svemu pogrešnom. Posedovao je talenat opažanja, „da stavi komarca pored slona, a da bude zapažen“. Kao da samo po jedan od tih prostora poznaje, pa ih je upoznao u dušu, posvećivao se Vojvodini, Nišu, Beogradu. On je istinski izvor za doba u kome je živeo i koje je opisao, a mnoga od njegovih dela doživela su dramatizaciju i ekranizaciju. Sremčevi junaci su iz svih krajeva i svih društvenih slojeva. Vrline i mane, radosti i sete, staro i novo, selo i grad, obrise i odjeke turskog i strančarnje u Srbiji – sve je to Sremac sagledao nenadmašno. Pejzaže od severa do juga, puls 19. veka, godišnja doba, ulice i kuće, mirise i ukuse hrane, muziku, mentalitete, naravi, intime. Od frajlice Jule – oličenja vrlina, njene koketne drugarice Melanije, i njihovih, različitih boja i krojeva, ali svakako modernih, haljina – do junaka sa dna socijalne lestvice. Od romantične seoske idile, začinjene ženskim spletkama, preko palanačkih uzbuđenja, do neostvarenih ljudi, ili onih čije su ljubavi neuzvraćene. Naspram upečatljivih opisa bogatih imanja i dvorišta, čistih kuća, otmenog nameštaja, sjajnog escajga i mirisnih trpeza – kafana kao pozornica. Nasuprot zdravom humoru, ismevanju ljudskih slabosti i mana, ili oštroj satiri – ogorčenje i ganutost. Pisao je kao istoričar i poznavalac psihe, rodoljubiv, moralan i sentimentalan čovek.