Zašto obrazovanje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu za pripadnike srpske zajednice u Hrvatskoj nema alternativu i zašto misle da na njemu treba insistirati pitali smo manjinske predstavnike, učitelje, roditelje i mlade.

– Obrazovanje na srpskom jeziku i pismu nema alternativu, jer su jezik i pismo ključne komponente nacionalnog identiteta. Izostanak obrazovanja i nepoznavanje svog pisma vodi u asimilaciju, što društvo koje se naziva demokratskim ne bi smelo da dozvoli. Treba svakome omogućiti slobodu izbora i to bez stvaranja klime u društvu da je insistiranje na manjinskim pravima traženje hleba preko pogače – kaže Đorđe Nešić, upravnik Kulturnog i naučnog centra „Milutin Milanković“ u Dalju.

Na obrazovanje pripadnika srpske zajednice na svom jeziku i pismu u hrvatskoj javnosti često se gleda kao na oblik segregacije i getoizacije koji ne doprinosi integraciji Srba u hrvatsko društvo.

– Više na segregaciju i getoizaciju liči stanje društva u kojem živimo i odnos prema manjinama, nego postojanje manjinskih škola. U uređenim društvima ta se pitanja ne postavljaju – ističe ovaj istaknuti pesnik iz Bijelog Brda kod Osijeka.

Predsednica Odbora za obrazovanje Zajedničkog veća opština iz Vukovara Milica Stojanović smatra da je nastava na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu po modelu A najbolji obrazovni model za decu pripadnike srpske zajednice u Hrvatskoj.

– Roditelji se odlučuju za model A jer njihova deca tako uče svoj jezik, uče o svojoj matičnoj državi i njenoj istoriji i kulturi, o srpskim piscima i njihovim delima. Učenicima koji završe srednju školu po ovom modelu pruža se veća šansa za nastavak školovanja. Mnogi od njih imaju i koriste mogućnost da se upišu na neki od fakulteta u Srbiji – navodi naša sagovornica.

Obrazovanje na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu po modelu A za decu pripadnike srpske nacionalne manjine je redovan Plan i program u Republici Hrvatskoj s dodatkom srpskog jezika i književnosti i sadržajima iz nacionalne grupe predmeta: istorije, geografije, muzičke i likovne kulture, pojašnjava Stojanović. U osnovnim i srednjim školama ovaj vid obrazovanja provodi se od mirne reintegracije.

– U proteklih 20 godina svake školske godine u nastavu na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu bilo je uključeno oko tri hiljade učenika. Zbog teške ekonomske situacije i nezaposlenosti broj učenika se smanjio i to ne zbog pomanjkanja interesa za ovaj vid obrazovanja, već zbog iseljavanja ljudi s ovih prostora. Ovakvo stanje uočljivo je i u nastavi na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu, naročito u protekle dve godine – napominje Stojanović.

Prošle školske godine u obrazovanje na srpskom jeziku i pismu po modelu A bilo je uključeno 1600 učenika osnovnih škola i 616 srednjoškolaca, a vaspitno-obrazovni rad na maternjem jeziku i pismu za decu pripadnike srpske zajednice organizovan je i u vrtićima na istoku Hrvatske.

Za ovu penzionisanu profesorku srpskog jezika i književnosti obrazovanje po modelu A nema alternativu, naročito u odnosu na model C, dopunsku nastavu za učenike koji se obrazuju u redovnom nastavnom programu na hrvatskom jeziku, a koji se Srbima u Hrvatskoj „nameće“ kao poželjniji i prihvatljiviji obrazovni model.

Srbi kao najbrojnija, ali i najmlađa nacionalna manjina u Hrvatskoj, još uvek nisu uspeli da registruju svoje škole kao srpske, za razliku od Italijana ili Čeha koji imaju svoje manjinske škole. Uz nerazumevanje većinskog naroda, susreću se i s brojnim opstrukcijama na lokalnom nivou.

Iako su opštine Borovo, Negoslavci i Markušica još početkom 2015. godine podnele zahteve za prenosom osnivačkih prava za mesne škole, s ciljem njihove registracije kao škola srpske nacionalne manjine, a Skupština Vukovarsko-sremske županije bila je dužna da to učini u zakonskom roku od 60 dana, njihov zahtev do danas nije uvršten ni u dnevni red županijske Skupštine. Uprkos obećanjima HDZ-ovog župana Bože Galića i predsednika županijske Skupštine Dražena Milinkovića, to se nije dogodilo ni na sednici Skupštine koja je održana 19. septembr, ni na poslednjoj sednici održanoj 24. oktobra. I premda je Vukovarsko-sremska županija prenela osnivačka prava za šest osnovnih škola na Grad Vukovar u roku od nepuna tri meseca od podnošenja zahteva. Načelnik opštine Borovo Zoran Baćanović tvrdi da je to nepoštovanje zakona i diskriminacija srpske nacionalne manjine.

– Poslednja dešavanja su jasan i nedvosmislen dokaz da čelni ljudi Vukovarsko-sremske županije i većnici županijske Skupštine, izuzev tri većnika SDSS-a, nemaju želju i nameru da izvrše svoju zakonsku obavezu, vezano za prenos osnivačkih prava za opštine koje su to zatražile. Ovim činom jasno je pala zavesa svih laži i obmana koje smo imali priliku slušati u proteklih više od tri i po godine. Kao manjinskoj zajednici mora nam biti jasno da pripadnici većinskog naroda na čelu s predstavnicima HDZ-a ne žele ispuniti svoju zakonsku obavezu. Ne žele preneti osnivačka prava i dati srpskoj zajednici pravo da svoju školu u Borovu registruje kao školu srpske nacionalne manjine, da mi vodimo računa o našoj školi, deci i budućnosti – ogorčen je SDSS-ov načelnik.

Smatra da se ovo pitanje neće rešiti političkim dogovorom na nivou Vukovarsko-sremske županije, budući da su njeni čelni ljudi pokazali koliko drže do date reči i obećanja.

– Trebalo bi pokušati tražiti rešenje ovog problema preko Vlade i resornog Ministarstva. Ukoliko ne dođe do rešenja tog problema u što skorijem vremenskom periodu, odnosno do kraja godine, treba se okrenuti Zakonu o suzbijanju diskriminacije, tražiti zakonsku osnovu i ići sa tužbom za diskriminaciju. Izgleda da ne postoji drugi put već sudskim putem tražiti ostvarenje tog prava. To ne bi bio prvi slučaj, kada je reč o pripadnicima srpske zajednice u Republici Hrvatskoj. Međutim, ovde se ne radi o pojedincu, već obrazovnoj instituciji i Opštini Borovo kao telu državne vlasti. Radi se o roditeljima, deci, nastavnicima i svima koji su uključeni u obrazovni proces u Borovu. O našoj budućnosti kao pripadnika srpske manjinske zajednice u Republici Hrvatskoj, navodi ovaj pravnik i dodaje da Opština Borovo neće odustati od svog zahteva.

U opštini Borovo su, podsetimo, ispunjena oba kumulativna uslova koja nalaže Zakon o odgoju i obrazovanju. Srpski jezik i ćirilično pismo su u ravnopravnoj službenoj upotrebi, a u mesnoj školi kompletna nastava odvija se na manjinskom jeziku i pismu po modelu A. Sa svojih 268 đaka u ovoj školskoj godini i dalje je najveća manjinska osnovna škola u Hrvatskoj po modelu A. Poređenja radi, u školske klupe u Borovu, koje prema poslednjem popisu stanovništva ima 5.056 stanovnika, ove jeseni upisao se 31 đak-prvak na nastavu na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu. U tri osnovne škole na području Grada Vukovara danas su svega 32 prvaka u nastavi po modelu A. Razlog tome je, sasvim izvesno, i strah vukovarskih Srba koji su manjina u tom gradu, kao i antisrpska histerija, koja je eskalirala u septembru 2013. godine razbijanjem ćiriličnih tabli u Vukovaru.

Zoran Jakšić, profesor istorije iz Vukovara, podvlači da je Republika Hrvatska kao potpisnica svih važnih međunarodnih konvencija o ljudskim i manjinskim pravima dužna da u punom kapacitetu obezbedi da sve zajednice, pa tako i srpska, imaju obrazovanje na svom jeziku i pismu.

– Srbi iz Hrvatske imaju puno pravo na školovanje na svom jeziku i pismu, na izučavanje svoje istorije i pravoslavne vere, kao što i u Srbiji postoje ne samo razredi u osnovnim i srednjim školama na hrvatskom jeziku, već odnedavno i lektorat za hrvatski jezik na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu – priča Jakšić.

Ističe i da su Srbi na prostoru današnje Hrvatske ostavili i ostavljaju značajan trag u kulturi, privredi i nauci, kao značajan faktor razvoja društva. Kao nastavnik u dve vukovarske osnovne škole trudi se da decu upozna ne samo sa opštom i nacionalnom, već i lokalnom istorijom. Ostvario je izvanrednu saradnju sa Gradskim muzejom Vukovar i Muzejom vučedolske kulture.

– Na ovaj način deca mogu shodno svom uzrastu da prate istorijske procese i razvoj područja na kojem žive, a kasnije da nauče da povezuju lokalno i globalno, uz nezaobilazan aspekt i srpske nacionalne istorije, koja dopunjuje i obogaćuje njihovo znanje – navodi Jakšić.

Kao istoričar odbija svako jednostrano tumačenje istorijskih događaja.

– Svako ko se drži trezveno i kritički načela istoriografske nauke distanciraće se od jednostranih i političkih ili ideološki motivisanih zaključaka događaja iz prošlosti – napominje ovaj istoričar.

Kada je reč o problemima u školstvu smatra da su isti i za manjinsku zajednicu i za većinski narod – sve manji broj đaka i neophodnost osavremenjivanja nastave u osnovnim školama.

– Nadam se i očekujem da će biti sluha za ove probleme na nivou cele Hrvatske i da će škole u našem kraju napredovati, a s njima i nastava istorije na srpskom jeziku – dodaje naš sagovornik.

Da manjinsko obrazovanje nema alternativu, jer bi bez svog jezika i pisma nestali kao narod, smatra i Igor Mijatović, vaspitač i košarkaški trener iz Borova.

[pullquote]S dvojezičnom diplomom deca će možda izgubiti šansu za posao i pre početka razgovora s poslodavcem[/pullquote]

– Kao roditelj vodim se izrekom „Svoje voli, tuđe poštuj“. Nažalost, u Srbiji smo Srbi iz Hrvatske, a u Hrvatskoj pripadnici „agresorskog naroda“, osuđeni na građane drugog reda, bez obzira što su od nesrećnih 1990-ih godina prošle skoro tri decenije i što smo tada moja generacija i ja imali samo 10 godina. Bez obzira što u hrvatskom Ustavu piše da su i nacionalne manjine ravnopravni građani ovog društva. Zato smatram da je važno da se obrazujemo na svom jeziku i pismu, da bi deca imala osećaj pripadnosti svom narodu – priča Igor.

Svestan je činjenice da nije isto biti Srbin u mestu gde su Srbi većina i tamo gde su manjina.

– Neki roditelji, pripadnici srpske zajednice, upisuju decu u škole po hrvatskom programu. Naravno, iz najbolje namere, da bi se što bolje uklopili u društvo i sredinu u kojoj žive ili da bi njihova deca po završetku obrazovanja lakše dobila posao. S dvojezičnom diplomom možda će izgubiti šansu za posao i pre početka razgovora s poslodavcem. Međutim, stekao sam uvid da su ta deca često zbunjena i izgubljena, upravo zbog toga što ne znaju ko su, šta su i kome pripadaju – navodi Igor Mijatović.

Nada se da će doći vreme da se vrednuje isključivo uspeh u školi i ceni ljudskost i stručnost u određenom pozivu, a ne da se broje krvna zrnca. Mladima koji postanu svesni takvih kriterijuma to postaje veliko opterećenje, primećuje naš sagovornik.

– Vremenom se počinju gušiti „nametnutom“ prošlošću, pa slobodu i bolju budućnost traže u zemljama na zapadu. Zbog svega toga roditelji moraju biti snažni i omogućiti deci da im škola približi istoriju i kulturu naroda kojem pripadaju. I da u svojoj kući deci prenesu običaje i vrednosti koje krase naš narod, da deca budu bogata duhom i samouverena. Bez obzira na to gde žive. A život će ih naučiti da postoje dve vrste ljudi, dobri i loši, bez obzira koje su vere, nacije ili boje kože – zaključio je Mijatović.

A kako danas žive i razmišljaju mladi Srbi iz Hrvatske, između „nametnute“ prošlosti i neizvesne budućnosti, razgovarali smo s mladima iz Vukovara i Borova.

[pullquote]Imam 18 godina i već se trećina mojih vršnjaka, pripadnika srpske nacionalne manjine iselila. Niko ne može da ostane ravnodušan na takvu pojavu. I sama se pitam gde ću biti za 10 godina[/pullquote]

Jelena Lazić iz Vukovara ima 18 godina i obrazovala se na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu što je, kaže, bio njen slobodan izbor. Osnovnu školu završila je u Negoslavcima, Gimnaziju u Vukovaru, a danas je student prve godine Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Kao jednu od prednosti ovog vida obrazovanja navodi poznavanje oba pisma, latiničnog i ćiriličnog, što otvara vrata različitim kulturama i lakšem učenju stranih jezika, posebno ruskog. Gimnaziju je završila u Vukovaru, takođe po modelu A. To, kako ističe, nije umanjilo kvalitet obrazovanja i kompetencije koje je sticala sa svojim vršnjacima.

– Bili smo vredni i uspešni. Nažalost, uprkos kvalitetu nismo uvek bili podjednaki sa smenom koja je pohađala nastavu na hrvatskom jeziku i latiničnom pismu. Činilo se da su imali više prilika, dok smo mi ponekad ostajali bez pravovremenih informacija, kao što su projektni konkursi. Bilo je pojedinaca koji su se borili da izađemo iz te situacije i da postanemo jednaki, ali poneka nesaglasnost između profesora hrvatske i srpske smene nije davala primer deci da se združe, pa je to dovelo do određenih podela – priča Jelena.

Smatra da bi saradnja profesora trebalo da bude bolja, da svojim postupcima motivišu decu da se zbliže kroz razne aktivnosti. Mišljenja je da bi različite radionice i projekti edukativnog karaktera, usmereni ka učenju mladih o poštovanju i toleranciji, dali određen rezultat, ali ne bi mogli da u potpunosti zamene formalno obrazovanje u školama, gde su nastavnim planom i programom obuhvaćena sva deca.

Ističe i da mladi pripadnici srpske zajednice vole teme iz nacionalne istorije. Međutim, učeći noviju istoriju određene teškoće stvaraju im različita tumačenja u vezi s ratom 1990-ih.

– Izgubljeni smo, jer sami nismo učestvovali u tom ratu i ne razumemo mržnju usmerenu prema nama isključivo po nacionalnoj osnovi – dodaje Jelena. Smatra i da mladi ljudi, pripadnici srpske manjine u Hrvatskoj, danas moraju mnogo više da se trude za uspeh, da budu najbolji u onome što rade i da skinu „teret s leđa“ koji je posledica ratnih dešavanja.

– Pribojavam se da mladi odlaze, ne samo zbog nemogućnosti pronalaska posla, nego zbog situacije u društvu i političke atmosfere u kojoj živimo. Imam 18 godina i već se trećina mojih vršnjaka, pripadnika srpske nacionalne manjine iselila. Niko ne može da ostane ravnodušan na takvu pojavu. I sama se pitam gde ću biti za 10 godina – iskrena je Jelena.

Srđan Rončević je 25-godišnjak iz Vukovara. U Novom Sadu je završio Visoku tehničku školu strukovnih studija.

– Smatram da je obrazovanje na manjinskom jeziku i pismu izuzetno važno kako bismo sačuvali naš jezik, kulturu i običaje. Ako nestane jezika i pisma, nestaće i nas kao zajednice – kaže Srđan.

U Vukovaru je završio osnovnu i srednju školu po modelu A, na maternjem jeziku i pismu, tako da mu nije bilo teško otići na studije u Novi Sad i prilagoditi se novoj sredini.

– Iako i preko neformalnog obrazovanja deca mogu da se upoznaju sa svojim jezikom, pismom, kulturom i tradicijom, neformalno obrazovanje, poput radionica i raznih projekata, ne može pomoći niti nadoknaditi ono formalno – ističe mladi Rončević, koji je zaposlen kao grafički tehničar i kamerman u Zajedničkom veću opština u Vukovaru.

Minja Mitrović rođena je u Vukovaru, a živi u obližnjem Borovu. Ima 22 godine i studentkinja je Akademije za umetnost i kulturu u Osijeku. Njeno iskustvo s obrazovanjem na manjinskom jeziku i pismu vezano je za Osnovnu školu Borovo, gde je nastavu pohađala na srpskom jeziku i pismu po modelu A.

– Za mene je to bilo lepo i veoma značajno iskustvo. Svaki obrazovni sistem ima svoje dobre i loše strane, ali deca koja pohađaju nastavu na manjinskom jeziku mogu se osećati samo bogatije i ispunjenije, upravo zbog mogućnosti da slušaju nastavu na svom maternjem jeziku – priča Minja.

Nakon završene osnovne škole upisala je Školu za tekstil, dizajn i primenjenu umetnost u Osijeku.

– Ne samo meni, verujem, nego i ostalim učenicima srpske nacionalnosti odlazak u školu na hrvatskom programu je bio samo pokazatelj koliku smo dobru podlogu imali iz svih oblasti. Smatram da mladi ne trebaju biti opterećeni svojim identitetom, verom i pismom kojim pišu, takođe reakcijom s druge strane, već da se pokažu u najboljem svetlu u onom što ih ispunjava i čime se bave – ističe mlada umetnica i stipendista Srpskog privrednog društva „Privrednik“ iz Zagreba.

– Ponosna sam što sam tokom celog srednjoškolskog obrazovanja, pa i sada na fakultetu stipendista Srpskog kulturnog društva „Privrednik“ iz Zagreba. Neizmerno sam zahvalna za sve što čine, kako bi pomogli mladima, njihovim donatorima i svim ljudima koji su prepoznali našu želju za obrazovanjem – kaže Minja, koja se nada da će po završetku fakulteta pronaći posao u struci, kao profesorka likovne kulture.

O prednostima i nedostacima obrazovanja na maternjem jeziku i pismu razgovarali smo i sa psihologinjom Jovanom Bačić Beljić iz Vukovara.

– Prva prednost obrazovanja na maternjem jeziku i pismu koju bih izdvojila jeste da deca imaju priliku razvijati svoj jezik, kako u govoru tako i pismu. Svuda u Evropi se podstiče razvoj prvenstveno maternjeg jezika, a zatim jezika sredine u kojoj se živi. Nastava na manjinskom jeziku omogućava razvoj nacionalnog i verskog identiteta, odnosno omogućava deci da provode vreme sa sebi sličnima, ali takođe se uče poštovanju i toleranciji prema onima koji su drugačiji. Kod dece se razvija fleksibilno mišljenje, kao i razumevanje i poštovanje kulture i sredine u kojoj se živi – priča vukovarska psihologinja.

Ističe da deca u škole dolaze sa predrasudama i određenim stavovima koje su preuzeli od roditelja, a koji utiču na njihovo ponašanje u školi.

– S obzirom na to da je reč o posleratnom podneblju, ovim modelom školovanja se izbegavaju sukobi i razmirice dece oko stvari koje još uvek ne razumeju. Iako mislim da su trenutno i u bližoj budućnosti manjinski razredi dobro rešenje, takođe smatram da bi određeni nivo integracije trebao postojati. Deca većinskog i manjinskog naroda bi trebala provoditi vreme zajedno van nastave, bilo da je reč o sportu, kulturnim manifestacijama, igralištima, radionicama… Ukoliko toga nema, neće se razbiti postojeće predrasude i stereotipi koje jedni o drugima gaje i uče od malena – rekla je za P-portal mag. prof. Jovana Bačić Beljić.

 

Tekst je nastao u okviru projekta „Mladi Srbi u Hrvatskoj – između nametnute prošlosti i neizvjesne budućnosti“

koji financira Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.