Share on facebook
Share on twitter
Share on email
Share on print

Srđan Cvetković: Odmah nakon rata u Srbiji komunisti likvidirali oko 70 umetnika

Istoričar koji dvadesetak godina istražuje komunističke zločine nakon Drugog svjetskog rata

Pitanja o tome što se događalo u prvim mjesecima i godinama nakon Drugog svjetskog rata na tlu Jugoslavije, bez obzira na to što je od tada prošlo gotovo osam decenija, zaokupljaju i dalje nemalu pažnju javnosti. O tim vremenima, u kojima je bilo, uz poslijeratni polet, i krute ideološke strogosti i žestoke represije prema suradnicima okupatora i ideološkim protivnicima, još uvijek se govori ispod glasa, s predrasudama ili nedovoljnim informacijama, a tumačenja tih događaja grupiraju se često na skali između “nas” i “njih”. Povjesničar Srđan Cvetković s Instituta za savremenu istoriju u Beogradu već dvadesetak godina se sustavno bavi, prekopavajući arhivsku građu i intervjuirajući svjedoke toga vremena, istraživanjem činjenica o ovom turbulentnom razdoblju u Srbiji i na širem prostoru nakon Drugog svjetskog rata. Dobar broj recentnih znanstvenih knjiga i članaka ovog autora govori ne samo o tom mučnom dobu nego ona bacaju važno svjetlo i na društvo u kojem danas živimo.

U vašim znanstvenim istraživanjima iz kojih su nastale knjige Između srpa i čekića, Represija u Srbiji 1944−1953, U ime naroda i druge, vi se bavite obračunima komunističkog režima u Jugoslaviji nakon Drugog svjetskog rata s ratnim zločincima, ali i njihovim ideološkim neprijateljima. Čini se da o tim temama i o tome dobu još uvijek nije izgrađena cjelovita kultura sjećanja?

Ono što je karakteristično za Srbiju i neke druge krajeve bivše Jugoslavije, recimo za Crnu Goru, BiH i Makedoniju, ne toliko za Hrvatsku, jeste da na primer nema dovoljno priloga u važnijim medijima, kao ni javnih tribina ili emisija na televizijama s nacionalnom frekvencijom na tu temu. Ne postoji dakle u dovoljnoj meri ono što bi se moglo nazvati suočavanjem sa autoritarnim ili totalitarnim nasleđem na dobrom delu ovih prostora. Sa druge strane, naučna otkrića u Srbiji na ovu temu su veoma značajna. Na primer otkrivanje knjiga i spiskova hiljada streljanih u Srbiji iz tog vremena, 1944-1945. godine ili podaci da je porodicama streljanih zabranjivano da prilaze grobovima, obeležavaju ih i pale sveće, da su ti grobovi zalivani betonom i preko njih pravljene zgrade i parkirališta, dramatično su velika otkrića ali ona danas postoje kao dokumentarne činjenice. Konačan broj ubijenih još nije poznat ali možemo sa sigurnošću govoriti da je na taj način u Srbiji pokopano na desetine hiljada ljudi i da ne postoji ni jedno zvanično obeležje ili spomen područje koje pokazuje da su ti ljudi nasilno stradali.

Crveni i crni

U vašim istraživanjima i u knjigama govorite o šezdeset hiljada ubijenih u Srbiji od kraja 1944. do polovine 1945. godine.

Prvo treba reći da je tih 60.000 ljudi izgubilo život na različite načine i to ne znači da su svi oni bili nevini. Drugo, od te ukupne brojke otprilike 33 do 34 hiljade ljudi je ubijeno bez suda, oko 2.850 ljudi streljano je po nekakvoj presudi (što ne znači da je bilo održano i suđenje), a ostatak tih ljudi su ubijeni kao jataci u poterama ili su stradali kao folksdojčeri u logorima – njih oko 21 do 23 hiljade. Dokumentacija o stradalima je nepotpuna jer njome nisu obuhvaćeni veliki gradovi: Beograd, Šabac, Aranđelovac, Kragujevac, Užice i uopšte gradovi zapadne Srbije. Tako da na ovu bazu od 60.000 dokumentovano pronađenih imena ljudi koji su streljani treba dodati još oko desetak hiljada koji su streljani u Beogradu, zapadnoj Srbiji, nešto na Kosovu ili onih koji su se povlačili prema Bosni i Sloveniji. Ono što  je važno je da se ovde radi uglavnom o ubijenim civilima a ne o vojnicima kao i to da se ova baza stalno dopunjuje novim dokazima i imenima stradalih. Zaključno, možda je tada trebalo osuditi na smrt evidentne ratne zločince kojih je bilo možda par hiljada, ali desetine hiljada drugih, službenika, profesora, umetnika ili običnih ljudi, svakako nije zasluživalo smrtnu kaznu. Zašto su ti ljudi morali biti streljani?

Kažete da ne postoji spomen obilježje za sve te ljude koji su nasilno ubijeni. Baš za nikoga!?

Vojvođanski Mađari, kao i folksdojčeri obeležili su svoja mesta stradanja. Kada je podignut spomenik ubijenim folksdojčerima u Bačkom Jarku, ili Mađarima u Čurugu, na otvorenju tih spomenika prisustvovao je i predsednik Vučić. Ali ne postoji ni jedno obeležje za desetine hiljada ubijenih Srba za koje se dokumentovano zna da su od kraja 1944. do polovine 1945. godine stradali u “divljim” čistkama novog režima, zbog ratne osvete ili samo zato što su bili ideološki protivnici, drugačije su mislili ili su pripadali “neprijateljskoj” društvenoj klasi. Ti nevini ljudi koji su bili u većini, stradali su zajedno sa znatno manje onih koje je zaista trebalo osuditi kao ratne zločince. Da se u Nemačkoj ili u Francuskoj posle rata sudilo onako kako se sudilo u Srbiji, malo ko bi tamo ostao živ. Samo dva naroda na Balkanu su dolazak Nemaca u Drugom svetskom ratu zaista doživela kao okupaciju: bili su to Grci i Srbi i u tim krajevima su nicali masovni pokreti otpora. Svi drugi su te naciste najpre uglavnom dočekali kao oslobodioce, da bi posle rata mnogi Srbi, daleko više nego drugi narodi, u atmosferi ideološke mržnje i političkog obračuna, stradali pod optužbom za saradnju sa okupatorom. Mislim da postoji moralni i humani zadatak da se obešteti mnoge ljude koji traže svoje mrtve, zahtevanjem istine i pravde za njih. Postoji inicijativa za izgradnju spomen obeležja tim mnogobrojnim ljudima koji su ubijeni u čistkama novog režima 1944/45., ali se realizacija tog plana odlaže iz godine u godinu.

Da li to znači da neki tihi građanski rat i dalje tinja u Srbiji?

Da, to je istina. Mnogi na primer misle da se ja bavim ovom temom iz ličnih razloga, ali nije tako: ja sam iz partizanske porodice i u ovo istraživanje ušao sam slučajno početkom 90-ih, na kraju ere komunizma, slušajući Azru, rokenrol i čitajući Borislava Pekića i neke druge autore koji su stradali u tim godinama. Moj otac je danas i dalje simpatizer Josipa Broza Tita, pored svih mojih knjiga. Ta priča u Srbiji biće završena tek kada budu potpuno otvoreni arhivi i kada ljudi budu saznali istinu o toj represiju i svemu onome što je pratilo tu tamnu stranu tog režima, koji je naravno imao i svoje svetle trenutke. Tek tada možemo govoriti o nekom približavanju stavova ili o pomirenju, a do tada ćemo živeti, kako ste rekli, svaki sa svojom istinom zakopani u rovovima, u tihom građanskom ratu. Da bi došli do nekog normalnog, snošljivog i demokratskog društva treba reći istinu o svim zločinima, i crvenim i crnim i osuditi ih. U Srbiji trideset godina nakon pada Berlinskog zida još uvek pričamo o tome i ne postojimo u dovoljnoj meri kao normalno demokratsko društvo, kao što se desilo u drugim postkomunističkim zemljama.

Ideološka zaslepljenost

Koji su preduvjeti za izgradnju takvog normalnog srpskog društva?

Mislim da demokratska Srbija mora da bude antifašistička, ali mora i da osudi boljševizam koji je od prvih godina do ranih 50-ih nakon rata sprovodio tu brutalnu represiju, pozivajući se i ugledajući na Staljina. Osuda boljševizma na određeni način predstavlja i zaštitu antifašizma i partizanske borbe: ne zaboravite da je u partizanima u Drugom svetskom ratu bilo preko 90 posto ljudi koji nisu bili komunisti. Zadatak je svakog antifašiste da osudi boljševičke zločine jer su oni rađeni na vrlo sličan način kako su to radili fašisti ili nacisti: odvođenje ljudi, isleđivanje, mučenje, streljanje bez suda, nestajanje, bez ikakve šanse da se čovek odbrani – to su vrlo slične metode.

Srđan Cvetković

Kako objašnjavate toliku brutalnost te represije u ovim krajevima nakon Drugog svjetskog rata?

Tu brutalnost u prvom redu objašnjavam ideološkom zaslepljenošću. Imate na primer onu pisanu naredbu ogranka Komunističke partije Jugoslavije da “onaj koji nije u stanju da ubije klasnog neprijatelja nije pravi komunista”. Sa druge strane, to nasilje ne može da se objasni ni samo ratnim i poratnim devijacijama i odmazdama, kao što piše Hugo Klajn u knjizi “Ratna neuroza Jugoslovena”, jer imate i obračune među komunistima koji su bili brutalni. Najviše komunista, pre, za vreme i posle Drugog svetskog rata, u Staljinovoj Rusiji i kod nas, stradalo je od ruke samih komunista. Ljudski život tada nije puno vredeo i zato je profesor Andrej Mitrović govorio o “vremenu netrpeljivih” ili istoričar Eric Hobsbawm o “dobu ekstrema”. To su te psihologije ljudi sklonih prečicama totalitarnih ideologija, boljševičkog komunizma ili nacizma. Kod nas, ljudi snažno ideološki indoktrinirani ušli su u strukture vlasti ili Ozne i ponašali su se po principu da svako ko drugačije misli ili dolazi iz neke druge klase po definiciji je neprijatelj i dozvoljeno je svako sredstvo da ga se odstrani. Inače, u novijoj srpskoj istoriji je poznato da je čovek drugačijih uverenja često posmatran kao državni neprijatelj, a u komunizmu je takav stav bio doveden do ekstrema.

Kako je ta represija izgledala konkretno na djelu?

Imam dokument koji sam naveo i u svojoj knjizi “OZNA: dokumenti o političkoj represiji u Srbiji 1944-1946” u kojem Dobrivoje Vidić, komunista i budući predsednik Srbije, od 1978. do 1982. godine, odmah nakon rata presuđuje Andriji Mirkoviću, predratnom predsedniku opštine Užice i uglednom trgovcu, nazivajući ga špekulantom i manipulantom, koji mora da se osudi na smrt, iako u njegovu korist na sudu svedoče mnogi komunisti koje je on spasio ili prikrivao, čak i samog Vidića, na početku rata i okupacije. Međutim Vidić, koji sve to zna, u dokumentu traži da se taj čovek strelja, jer je to “u interesu revolucije” te kaže da ukoliko se Mirković ne bi streljao “mi bismo podlegli malograđanskom osećaju zahvalnosti za učinjene usluge u ratu”. Ali, moram da kažem da to nije samo istorija: revolucionarna psihologija i danas postoji kod određenog broja ljudi u Srbiji i ona je takva da će vas oni, u ime nekog višeg interesa, hladno osuditi na smrt. Ako je u to vreme streljan jedan Andrija Mirković, koji je prema priznanju samih komunista svima njima činio usluge, šta je mogao da očekuje neki anonimni “protivnik revolucije”, kao recimo dvojica proizvođača opeke iz Bajine Bašte, osuđena na smrt, zato što su te opeke uzimali Nemci i od njih gradili bunkere. To su bile masovne osude u Srbiji koje su bile izricane zbog revolucionarnog čistunstva i ostrašćenosti i koje su nalegale na tradicionalne srpske podele, ako recimo pogledate duboko neprijateljstvo između obrenovićevaca i karađorđevićevaca i slično. Osim toga mnogo je tu bilo osvete komunista za njihove patnje u Drugom svetskom ratu, pa su se onda ti ljudi, po njihovom shvatanju, svetili srpskoj buržoaziji koja je živela u relativnom blagostanju, dok su drugi gladovali i koja nije morala da beži u šumu.

Neprijatelji današnjice

Da li su se kasnije ti komunistički egzekutori pokajali?

Dobar primer je major Ozne Milan Trešnjić, u ratu pripadnik Šeste ličke divizije, sa kojim sam imao više razgovora i jedan je od retkih ljudi “sa druge strane” koji je bio spreman da svedoči o tim strašnim vremenima. Jednom mi je tako pričao kako je u ratu sanjao kako on “dolazi u taj izdajnički Beograd da pobije te buržuje na Dedinju i da u čizmama prekrivenim ličkim blatom prespava u njihovim krevetima.” I to je na kraju i učinio. Napisao je i knjigu “Vreme razlaza”,  motivisanu ličnim kajanjem, ali je zbog te knjige imao i silnih problema i pretnji. Pri tom treba reći da je ta knjiga izašla još za vreme starog režima, 1988. godine. Prvi motiv da napiše takvu ispovednu knjigu je hrvatski maspok 1971. godine, kada je Trešnjić verovao da su hrvatski komunisti izdali Tita i, kao tadašnji konzul u Stuttgartu, smatrao je da je došlo do pomirenja hrvatske emigracije i hrvatskih komunista nacionalista. On je tada, kako kaže, osetio uzaludnost onoga u šta je do tada verovao i ličnu grižnju savesti. On oslikava takav tip čoveka koji je izgubio čitavu porodicu i sve drugo u ratu, ušao je u Oznu i sa velikom mržnjom i strašću, čak i ne toliko zbog ideologije, želio je da se osveti. Trešnjić priznaje da je malo ko od tih silnih ljudi koji su pobijeni zaslužio smrt. Zbog svega toga Trešnjić se kaje i to je bilo prvo takvo svedočanstvo oficira Ozne u jugoslovenskom komunističkom sistemu. Treba u represijama toga vremena spomenuti i čisto lične razloge: ljudi su cinkali svoje komšije jer su hteli da prisvoje njihovu imovinu ili da se usele u njihove kuće ili da im preotmu žene. To useljavanje u tuđe kuće bila je u to vreme masovna pojava. Tako da su razlozi represija i zločina bili ideološki, ratni, lični i lukrativni.

U vašim istraživanjima spominjete strijeljanje glumaca i drugih umjetnika u Beogradu i Srbiji krajem 1944. i početkom 1945. godine.

U Srbiji je uhapšeno na desetine glumaca odmah nakon rata, od kojih je petnaestak streljano. Uporedni podaci za takav postupak, recimo u Zagrebu ili Lubljani, prema glumcima u to vreme ne postoje, a ne postoje i nigde u Evropi. Trebalo je da bude streljano i više dramskih umetnika koji su za vreme okupacije glumili u Beogradu i unutrašnjosti ali, kažu, Mitra Mitrović, tadašnja ministarka prosvete, izvukla je mnoge od njih, među njima i glumice Olgu Spiridonović i Žanku Stokić ili operskog pevača Žarka Cvejića. Imao sam prilike da vidim tadašnje knjige pritvorenika i njihova imena i pored nekih od njih bi pisalo “pustiti, intervenisao Slobodan Penezić Krcun“, tadašnji ministar unutrašnjih poslova ili neko drugi. Za te koji bi bili pušteni alternativa je najčešće bila mobilizacija za Sremski front ili upućivanje na Sud časti, a onda su kazne svakako bile blaže od osude na streljanje. Ukupno je streljano u Srbiji u to vreme oko 70 umetnika iz svih oblasti.

Kako je izgledalo to odlučivanje tko će biti ubijen, a tko ne?

U istraživanjima smo pronašli dokument u kome se vidi kako visoki funkcioner Ozne Jefto Šašić i suradnik Ozne, inače nadrealistički umetnik, Marko Ristić, izrađuju spiskove “neprijatelja današnjice”, kako su ih nazivali i prave trijažu: ovaj je “naš”, ovaj je sumnjiv, ovaj je antikomunista, ovaj je za streljanje, ovaj je kolebljiv i treba ga pridobiti, a ovoga zastrašiti. E, sad zamislite kako izgleda trijaža nekoliko stotina intelektualaca kada ju rade dvojica udbaša za stolom uz kafu: koga streljati, koga eventualno pustiti, koga preodgajati… Tu treba dodati da su te udbaške kancelarije bile pune građana koji su došli da se grebu o nove vlasti ili da cinkaju druge, ne bi li spasili sebe ili dobili neke povlastice. Ali te kancelarije su bile pune građana, koji su prijavljivali svoje komšije i onda kada su za vreme okupacije gestapovci bili u njima…

Sud partije

Šta se događalo nakon što su napravljeni spiskovi neprijatelja današnjice?

Onda se pristupalo hapšenjima tih ljudi, isleđivanju i njihovo odvođenje u zatvor. Ubijanja su bila masovna: po 30, 50 ili 100 uhapšenika za jednu noć. Ljudi su vezivani telefonskom žicom, ostajali su u donjem vešu ili potpuno goli i odvođeni na lokacije za egzekucije. Takvih lokacija je bilo u desetinama gradova i mogao bih dugo da vam nabrajam njihova imena: Beograd (na više lokacija), Smederevska Palanka, Velika Plana, Zaječar, Pirot, Niš, Kruševac, Leskovac… Obično su za egzekucije birane obale reka, šume, nasipi, jaruge, skrivene rupe. Nakon izvršenog streljanja lokacije su se maskirale i pismeno se zabranjivalo rodbini “pod krivičnom odgovornosti” da poseti te lokacije. I nakon toga su se objavljivali spiskovi i saopštenja o streljanima. Svi ti ljudi su odvedeni i jednostavno se više nisu vratili. Neko ih je u tim njihovim kućama čekao: deca, žene ili roditelji, a oni su stradali tako što su dvojica iz Ozne uz rakiju precrtavali njihova imena. Mnogi su stradali zato što su verovali da su nevini i nisu se sklanjali, ali svejedno su došli po njih i streljali ih. Fabrikovali su te lažne optužbe, osuđivali su potpuno nevine ljude, čak i one koji su simpatizirali partizane ili su bili hapšeni od Nemaca i završavali za vreme rata u zatvoru na Banjici.

Čemu su služila javna saopštenja o strijeljanima?

Saopštenja su služila kao neka vrsta propagande. Recimo ti ljudi su osuđeni kao narodni neprijatelji, iako često nikakvog suđenja nije bilo. Zatim, ona su služila za zastrašivanje i kao kompromitacija tih ljudi kao narodnih neprijatelja. Takva slika, da su krivi i nevini i oni koji su zaista krivi kao “narodni neprijatelji”, otišla bi u javnost i sve do danas, ako bi hteli nekoga da rehabilitujete napali bi vas da štitite “ratne zločince i fašiste”. Sa prljavom vodom tada je izbacivana i čista i, masovne represalije nisu davale nikakve šanse ljudima da dokažu svoju nevinost i obrane se od suda partije. I na kraju, postojala je jedna specijalnost u Srbiji koja nije postajala u drugim republikama: izrada knjiga streljanih. Srbija je zemlja koja, crnohumorno rečeno, ima najbolje sređene knjige uhapšenih i streljanih nakon Drugog svetskog rata i uz mnogobrojne depeše vezane za streljanja, deo tih popisa smo objavili u knjizi “OZNA: dokumenti o političkoj represiji u Srbiji 1944-1946”.

Zašto su poslijeratne vlasti pravile knjige strijeljanih kada one predstavljaju krunski dokaz nepravdi i zločina?

Knjige streljanih su pravljene iz dva razloga: prvo, radilo se o revolucionarnoj psihologiji, koja je razmišljala u kategorijama “mi i oni” i na način da dolazi novo vreme, da više nema vraćanja na staro, da se zato ciljevi novog vremena opravdavaju svim sredstvima i zato, konačno, nema više straha od odgovornosti. Revolucija podnosi sve. Drugo, voditi spiskove streljanih u sistemu državne bezbednosti značilo je da su ti ljudi vodili podatke i o drugim puno manjim stvarima: šta smo rekli u kafani, da li smo ispričali kakav politički vic, nešto rekli o drugu Titu, iz kakve smo porodice i kakav nam je pedigre. Masovna streljanja su prestala sredinom februara 1945. i onda su nastupili sudovi – ali to su opet bili komunistički, revolucionarni sudovi i sudovi časti. Takvi sudovi nisu baš odmah osuđivali na smrt ali su sudili na dugogodišnje kazne, micali su ljude iz javnog života i konfiscirali njihovu imovinu. Postoji popis od 177 trgovaca i industrijalaca u Beogradu kojima je sud časti oduzeo svu imovinu. Oko 80 posto industrijskog kapitala u Srbiji nakon rata je oduzeto merom konfiskacije nakon streljanja, odlukama sudova časti, vojnih i civilnih sudova. Sve ono što su do tada bila nekontrolisana streljanja sada je rađeno preko sudova pod kontrolom partije: ponovo streljanja, oduzimanje imovine i suđenje, ne samo zločincima nego i ljudima koji nisu bili ideološki suborci.

Koji su ideološki, doktrinarni razlozi ovakvog surovog postupka poslijeratnih vlasti?

Izvan te popularne priče o partizanima, ustašama i četnicima, ovde se radilo o jednom sistemu zadobivanja vlasti i načinu vladanja. Konfiskacije imovine najbolje razotkrivaju revolucionarne i klasne namere vlasti. Sa presudom “narodnom neprijatelju” redovno ide i konfiskacija: ljudi ostaju bez čitave imovine, bez tanjira i kašika, ostaju bez gaća u doslovnom smislu reči. Imate dokument u mojoj knjizi u kojem se govori da se arhitekti Milanu Sekuliću oduzimaju, pored ostalog “sako bele boje, cipele, polovne stare, pantalone i troje polovne muške gaće”. Radi se o konfiskaciji privatnih lica i imovini koja je sticana vekovima ranije. Da ne govorimo da su time kažnjavani i žene i deca takvih ljudi. Bitno je da se u hronološkom sledu zadobivanja vlasti, streljanja, sudovi i konfiskacije nalaze na određenoj vremenskoj crti osvajanja vlasti.

Ćorave kutije

Šta pod time mislite?

Streljanja i najžešća represija trajali su do prvih posleratnih izbora krajem 1945. godine. Na tim izborima, sa tim famoznim kuglicama i “ćoravom kutijom”, eliminisana je opozicija. Onda sledi spaljivanje opozicionih novina, na primer Demokratije u Srbiji i Narodnog glasa u Hrvatskoj, pa nakon izbora eliminacija ljudi, nekomunista unutar Narodnog fronta, tzv. “saputnika revolucije”. To je recimo slučaj Dragoljuba Jovanovića, predsednika Narodne seljačke stranke u Srbiji, Tome Jančikovića, visokog funkcionera HSS-a u Hrvatskoj i Črtomira Nagode, predsednika Liberalne stranke u Sloveniji, koji je u montiranom procesu osuđen na smrt. Sa razilaženjem sa Staljinom 1948. krug se zatvara. Na metu dolaze protivnici unutar partije koji odlaze na Goli otok. Ono što želim da kažem jeste da se zbog masovnosti posleratnih zločina gubi iz vida represivna priroda vlasti koja od početka počiva na nasilju i radikalnoj ideologiji koja prožima sve strukture. Nema trojne podele vlasti. Parlament, vlada i sudovi su produžena ruku partije i novi vladari to i ne kriju. Radnička klasa, radni narod, poštena inteligencija, preko svoje avangarde Komunističke partije Jugoslavije obračunaće se sa neprijateljem. Istorijski, u Srbiji pravna država nikada nije postojala u ozbiljnoj meri, pa možemo da se zapitamo da li je taj nedostatak ozbiljnih institucija srpski trajni problem. Partija, kult ličnosti, ideologija, represija, to je srpska istorija 20 veka. Na tom tragu moja sledeća knjiga zvaće se “Dva veka zatiranja političkih neistomišljenika, od Karađorđa do danas”. Mi i danas imamo oštru podelu u društvu, u kojem na sreću još nije došlo do fizičkih obračuna, ali ne znamo kako će to završiti. Kao kod retko kojeg naroda, mi u Srbiji imamo tragičnu istoriju punu podela i nasilja.

Koji su bili vaši punktovi dobivanja podataka i arhivske građe? 

Prvo da kažem da je ova tema nastala na temelju, prvo mog diplomskog rada koji se bavio represijom nad vojvođanskim folksdojčerima u Banatu nakon rata, pa onda i magistarskog rada koji se bavio represijom nad političkim neistomišljenicima od 1944-1953. godine. Kada sam se 2000. godine počeo baviti temom masovnih egzekucija 1944/45. bilo je otpora da se uopšte upuštam u to osetljivo područje. Bilo je nešto živih ljudi i moglo se doći do njihove privatne arhive, ali do javnih arhiva je bilo teško doći. Snimio sam na stotine razgovora po Srbiji sa tim živim svedocima, a razgovarao sam i sa poznatijim disidentima, Mihajlom Mihajlovim, Milovanom Đilasom i drugima i njihovim potomcima. Vrlo često su ta svedočanstva bila slična: izbacivanje iz stana, odvođenje oca, dugogodišnje stigmatiziranje porodice, mučna snalaženja sa zapošljavanjem, otopljavanje situacije nakon puno godina… i takva svedočanstva dobro su nadopunjavala arhivske dokumente. Bili su tu i poluotvoreni partijski arhivi, ali i to je bilo nedovoljno. Onda sam od ministarstva pravde tražio i dobio dozvolu da mogu da idem u zatvore. Tu sam našao u nekim zatvorskim podrumima dosijee mnogih političkih zatvorenika, a ključni trenutak je nastupio kada su službe bezbednosti predale deo svoje dokumentacije državnom arhivu. Tada sam pronašao sve te spiskove uhapšenih i streljanih, pisma i depeše, iz čega se videlo da se radilo o sistematičnom nasilju, najmasovnijem u Evropi po glavi stanovnika, uz nadgledanje Partije.

Čini se da je poslijeratna represija u Srbiji bila najžešća. Zašto?

Objašnjenje bi moglo biti u tome što je komunistička partija u Srbiji htela da pokaže svoju pravovernost, jer je Srbija neprestano bila optuživana, u kraljevini Jugoslaviji i u radničkom pokretu, za velikosrpski nacionalizam. Srpski komunisti su hteli da se dokažu. Ali radilo se i o drugim procesima: borba protiv kulaka, kolektivizacija i obavezni otkup poljoprivrednih proizvoda u Srbiji su bili najbrutalniji. Trideset do četrdeset hiljada ljudi u Srbiji je zbog toga prošlo zatvore, hiljadu ih je ubijeno. Vojvodina je bila osakaćena tim eksperimentom, koji je trajao samo četiri godine, od 1949-1953. i od toga se na kraju odustalo, a tim ljudima koji su kroz sve to prošli niko se nije ni izvinuo. Ljudi su išli u zatvore zato što nisu imali hiljadu kila žita i ostajali su bez cele imovine. Nisu sakrivali žito već ga nisu imali. Oni koji su razrezali da toliko ti seljaci moraju da daju, to su dobro znali i to su činili zato, da kada ovi seljaci ne bi mogli toliko da daju, oni su ih terali u zatvor, a njihova imovina je postajala zadružna. O smišljenom podizanju intenziteta represije dobro je videti kako su se menjali tretmani u zatvoru, recimo na primeru zatvora u Sremskoj Mitrovici. U prostorijama gde je u vreme kraljevine Jugoslavije bilo 14 do15 osuđenika, sa stolovima, krevetima i grejanjem, bivalo je u prvim godinama socijalističke Jugoslaviji i preko 200 ljudi, zbijenih kao sardine na hladnom betonu i slami u više redova, bez grejanja, na teškom prinudnom radu i sa oskudnom hranom, pa su smrtni slučajevi najmanje otpornih bili česti.

Na koji način je moguće pomirenje u Srbiji nakon tolikog nasilja?

Srbija je nešto bila napredovala u tom suočavanju sa prošlošću, a danas, prema trenutnom stanju u društvu, nalazi se jedan korak nazad u takvom pomirenju. Mogućnost da se ovakvo istraživanje uopšte napravi je test da li je put prema takvome nečemu uopšte moguć. Danas, ako bi prevagnuli ekstremi u Srbiji, bilo koje boje, mi se nikada nećemo pomiriti i ne bi bilo šanse za neko otvoreno i demokratsko društvo u kojem bi bio moguć dijalog o onome što se dogodilo, pa onda i za neko zaceljivanje rana. Jedna deklaracija demokratskih snaga o zločinima koji su u prošlosti počinjeni u ime ideologije, partije ili kulta ličnosti, kao i o tome da Srbija danas želi društvo temeljeno na pravdi, zakonu i istini, jako bi pomogla u ovom trenutku, kada su i leve i desne populističke snage u porastu. Objektivno, biće potrebno još dosta napora oko izgradnje adekvatne kulture sećanja da do tog izmirenja stvarno dođe. Ako postoji smisao ovog istraživanja onda je on u tome da smo se suočili sa jednom mučnom pričom koja predstavlja neispisanu stranicu istorije i dugo zabranjenu temu, zbog koje se nekad gubila sloboda. O njoj treba danas da se javno govori, umesto svih tih TV sapunica i reality show-a koje inače gledamo. Samo na bazi otvorenog dijaloga može da se napravi pomirenje. I još nešto: Mi danas moramo da se odredimo ne samo prema tim zločinima nego i prema jednom tipu vladavine koji preti da se ponovi.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email