Čovek ne može da bira vreme i mesto gde će se roditi, niti prilike i okolnosti u kojima će živeti. To ne zavisi od nas. Ali ono što zavisi od nas i što se od nas očekuje jeste da budemo ljudi – uvek i svuda. Da nas kao ljude prizna za svoje Bog, a prepoznaju preci i upoznaju savremenici.

Ovu jedinstvenu poruku, pre više godina, uputio je srpskom narodu patrijarh Pavle. A njome kao da je najsažetije opisao svoj životni put koji je, kao Gojko Stojčević, započeo na današnji dan pre 103 godine u slavonskom selu Kućanci kod Donjeg Miholjca.

Rodio se u skromnoj porodici Stevana i Ane, u godini u kojoj je počeo Veliki rat, na veliki pravoslavni praznik Usekovanje glave Preteče Gospodnjeg Svetog Jovana Krstitelja. A to, priznaju mnogi, nije bez simbolike. Jer, kao i Pretečin, i patrijarhov život bio je ispunjen beskrajnom istrajnošću i podvizima od najranijeg detinjstva.

Rano je ostao bez roditelja. Oca je, 1917. „odnela“ tuberkuloza, a majka se preudala i, kada je u novom domu rađala treću ćerku – umrla je. O Gojku i njegovom bratu Dušanu najviše se starala očeva sestra Senka. Druga majka, kako je govorio patrijarh. Shvativši da je „vrlo slabačko“ dete, poštedela ga je seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Školovao se, potom, u Tuzli, Beogradu i Sarajevu, a ratne dane proveo je u Banji Koviljači i manastirima Ovčarsko-kablarske klisure. Zamonašio se u manastiru Blagoveštenje 1946. godine, dobivši duhovno ime po svom „nebeskom pokrovitelju“ apostolu Pavlu.

Za episkopa raško-prizrenskog izabran je 1957, a za patrijarha Srpske pravoslavne crkve 1. decembra 1990. godine. U najteže vreme! Na početku još jedne smutne, krvave, ratne decenije. Decenije velikog iskušenja i stradanja svog naroda, čiji je krst i breme nosio do upokojenja 15. novembra 2009. godine.

Ovo su biografski i faktografski podaci. Za Srbe, on je za života postao mnogo više – živi svetac. Skroman, mudar, brižan, a istovremeno pun razumevanja za novo doba puno iskušenja, brzo se nastanio u srcima miliona vernika i ateista, kao nijedan njegov prethodnik.

Zato se i danas u narodu prepričavaju desetine događaja koji potvrđuju patrijarhovo podvižništvo, veru i privrženost i crkvi i narodu. Pamte se njegov pomiriteljski ton tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, racionalnost tokom sukoba opozicije sa Miloševićevim režimom, „molitvena borba“ tokom NATO agresije, kao i izlazak na referendum za Ustav Srbije, kada je prvi i jedini put iskoristio svoje biračko pravo…

Ali, danas, na dan njegovog rođenja, moramo se prisetiti da patrijarh Pavle svoj rođendan nikada nije obeležavao. Pridržavao se učenja Crkve da se praznuju isključivo tri rođenja – Hristovo, Bogorodičino i Svetog Jovana Preteče. Jedina obaveza ovog dana je Liturgija u slavu praznika Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja, koju je redovno služio u nekom od hramova.

Onako kako je govorio, patrijarh Pavle je i živeo. I uvek sa narodom. U crkvi, na liturgiji, na ulici, u gradskom prevozu… Sam je kuvao, šio, popravljao cipele, a nijedan fizički posao nije mu bio ni stran niti težak. Skromnost je, zato, prva reč na koju mnogi pomisle kada se sete voljenog patrijarha Pavla.

Misli i poruke

* Što veći položaj u Crkvi imaš, to više treba da služiš. Samo zemaljski gospodari „vladaju“, a u Crkvi se služi.

* Šta vredi čoveku da je sve ugodno i sve lako, ako izgubi obraz i dušu. Ako su teškoće tu, muke od drugih, a mi sačuvamo obraz i dušu, utoliko je još veća zasluga i veća čast pred Bogom.

* Pod suncem ima dovoljno mesta za sve ljude. Zato je mir najpotrebniji svima, i nama i našim neprijateljima.

* Nama je bolje da nestanemo kao ljudi, nego da opstanemo, biološki da preživimo kao zločinci i neljudi.

Izvor: Večernje novosti, autor: Jelena Matijević, naslovna fotografija: Dragan Milovanović