„Oduvek sam mislio da je svet bez spomenika srećniji od sveta u kom su spomenici potrebni. Trudio sam se da pravim spomenike koji ne liče na spomenike.“

Spomen park revolucije nalazi se u Leskovcu, u podnožju brda Hisar. Zanemaren je i zapušten ali i dalje dostojanstveno i prkosno u njegovom sedištu stoji prelepi dvanetometarski kenotaf poznatiji kao Šumska boginja. Moj prvi susret sa ovim spomenikom i kompleksom dogodio se u detinjstvu i ostavio je na mene snažan utisak. U mojoj glavi je to bilo jedno veliko igralište drukčije od svih drugih, sa skulpturama neobičnih oblika, linija, tajanstvenih i dubokih značenja. Moja detinja shvatanja da je svet prepun takvih čudnih, nestvarnih oblika sa nekim skrivenim smislom koji čine svet lepšim, ni danas nisam mnogo promenio, osim što mnogo teže nailazim na ono što čini svet lepšim. Par decenija kasnije, kada sam se oslobodio nekih okova koje svako vaspitanje i okruženje, za naše dobro, postavlja, prisetio sam se tog susreta i tih asocijacija i maštanja, pa sam se tako zainteresovao i za autora Spomen parka.

Spomen park revolucije delo je Bogdana Bogdanovića, profesora, arhitekte, skulptora, urbaniste, pisca, filosofa, bivšeg gradonačelnika Beograda. Nemali je broj arhitekata koji za Bogdanovića kaže da je jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora. Neimar-umetnik vanvremenske memorijalne arhitekture.

“Moji spomenici su i danas zanimljivi čak i za ljude koji ne znaju šta oni predstavljaju. Bili su naročito popularni među decom, što je i danas slučaj. Mnogi spomenici su postali igrališta”

Preko dvadeset spomenika Bogdana Bogdanovića podignuti žrtvama fašizma u Drugom svetskom ratu nalaze se u brojnim gradovima u zemljama bivše Jugoslavije: Beograd, Sremska Mitrovica, Mostar, Kruševac, Kosovska Mitrovica, Prilep, Knjaževac, Jasenovac, Štip, Bihać, Čačak, Bela Crkva, Novi Travnik, Leskovac, Ivangrad, Vlasotince, Vukovar, Vrnjačka Banja…

Najpoznatije Bogdanovićevo delo je svakako spomenik Kameni Cvet u Jasenovcu o kome je jednom prilikom rekao sledeće:

“Spomenik u Jasenovcu se nalazi na mestu strašnog zločina. Svaki pokušaj da se ti užasi prikažu bio bi sulud, prljav i nerazuman. Trebalo je da ima čisto metafizičku poruku da život ide dalje. To je morao da bude spomenik životu i pobedi nad zločinom. Zločin nije pobedio! Bilo je važno podići odgovarajući spomenik za nebrojene žrtve, ali i istaći činjenicu da život ide dalje, da je sam život važan.”

Poznati pisac Filip David, prijatelj Bogdana Bogdanovića, o njemu kaže da je bio i ostao Protomajstor, renesansna ličnost, magičar, mističar, ezoteričar:

– “Bogdanović je individualista, okrenut vanvremenskim istorijskim uzorima. Ono što je nesumnjivo i nesporno je da je Bogdanović jedan od najkolosalnijih autora sa ovih prostora, da su njegova dela bezvremena, odnosno, svevremena, da su nastala ne pod uticajem trenda ili stila, već iz dubine autorove kreativne ličnosti.”

U svom poslednjem intervju Bogdanović se prisetio najlepšeg komplimenta koji je čuo o svojim spomenicima:

“Najveći kompliment sam dobio u Beču kada mi je prišla mlada žena i počela da se smeje, a onda rekla: Gospodine Bogdanoviću, ne znam kako ovo da vam kažem, ali moram. Mene su otac i majka napravili na Partizanskom groblju u Mostaru! – Bio sam veoma počastvovan time, zato što je to jedan veoma arhaičan čin.”

Nažalost, mnogi spomenici se danas nalaze u jako lošem stanju. U trenutku kada se Bogdanovićeva dela izučavaju na stranim fakultetima, a njegova spomenička arhitektura, nadrealističke utopije doživljava kao arhitektura poezije, njegovo brisanje granica i ogromna kulturološka vrednost ostaje prepuštena procesu uništavanja koji treba zaustaviti. Ono što budi nadu jesu brojni mladi ljudi koji pokazuju interesovanje za ostavštine antifašističke borbe (o čemu smo pisali). U poslednje vreme spominje se i memorijalni turizam, a sa porastom stranih turista interesovanje za ovakve spomenike raste.

“Svi ti novi spomenici su užasni i strašni. Oni su paćenički spomenici, koji slave patnju, a ne život. Balkanska kultura je spomenička kultura. Europa je zasićena spomenicima. U Europi ima prelepih spomenika, ali danas oni imaju samo scenografsku, teatralnu vrednost. Njihova emotivna vrednost je iščezla. Tako se potvrđuje kako sve što je bilo tragično može postati i komično. To je sudbina svih spomenika koji nastaju iz ratova, iz patnje, iz bitaka. Kod mnogih starih spomenika više se nitko gotovo i ne seća, a niti se preterano zanima ko je tu protiv koga ratovao, i čemu zapravo ti spomenici. Zato bi trebalo graditi spomenike opšim vrednostima. Spomenike pameti, čestitosti i drugim vrlinama. No, moja je želja (utopija) svet bez spomenika, svet koji neće imati razloga graditi ih.”