Put od Beograda do Kosova i Metohije danas nije neki poseban podvig. Za prelazak administrativnog prelaza dovoljna je lična karta, ne treba vam policijska pratnja ni neki poseban oprez. Ali ako nosite u sebi i snažan osećaj da odlazite baš svojoj kući, odakle ste potekli i gde pripadate, nećete se vratiti isti, odakle god da krećete i gde god da ste zapravo rođeni. Gorčina i teskoba koje se možda nakupe na tom putu pomešaju se s nekom samilošću već sa prvim naseljima načičkanim sumornim i neurednim kućama, kojima u kasno februarsko jutro jedino gomila „kosovskih“ zastava koje se mogu videti na svakom koraku daje neke boje. Život ovde ne izgleda da je lak i lep.

Prva stanica – Gračanica, jedna od šest opština južno od Ibra sa većinski srpskim stanovništvom. Lokalni meštani s ponosom nam govore da je ovo „mesto s najvećim natalitetom u celoj Srbiji“. Tu je i poznati Dom kulture u Gračanici koji svojim repertoarom može da parira mnogim prestoničkim kulturnim ustanovama i koji potvrđuje utisak vitalnosti ovog mesta. Oseća se neka živost i raspoloženje, gostoprimstvo. Deo puta je ograđen zbog neke rekonstukcije. Vijore se trobojke. Kult zastave snažna je identitetska i razlikovna odrednica na celom prostoru Kosova i Metohije.

Žamor prestaje iza masivne ograde manastirskog dvorišta. Manastir Gračanica mesto je gde se istorija materijalizovala u najlepšim pregibima kamenih kupola i svodova oslikanih freskama na 1.500 kvadratnih metara. Zadužbina kralja Milutina sagrađena 1321. godine, već sedam vekova je svedok i čuvar identiteta i duhovnosti. Najlepše oči srpske poezije, kao simboli lepote koja je preživela i nadživela tiraniju, Simonidine iskopane oči dočekuju i ispraćaju hodočasnike. Opominju i kao da vide u dubinu duše svakog ko se u njih zagleda… Kompozicija Strašnog suda, jedinstvena u svetu, prostire se preko celog zida na izlazu iz crkve. S jedne strane vrata predstavljen je pakao, s druge strane raj. Svaki posetilac može da je pogleda i odabere kojim će putem poći. Svest o tom izboru, pored lepote i veličine vekova pred kojima stojite mali i nedostojni, možda je i najvrednije što sa ovakve posete ponesete sa sobom.

Manastir Gračanica je, uz Visoke Dečane, Pećku patrijaršiju i crkvu Bogorodice Ljeviške, jedno od četiri kulturna dobra na teritoriji Kosova i Metohije koja su upisana na Listu svetske baštine UNESKO-a. Obići ćemo ih sve na ovom putu kroz vekove, stopama kraljeva i svetitelja, gde poslednje mučne decenije bremenite sukobima izgledaju kao tren u večnosti.

Na putu od Gnjilana ka Novom Brdu, jednom od najznačajnijih srednjovekovnih evropskih, rudarskih centara, u predivnom planinskom kraju Kosovskog pomoravlja, okružen brdima obraslim gustom šumom dočekuje nas manastir Svetog arhangela Gavrila, poznat pod imenom Draganac. Zadužbina kneza Lazara koja se prvi put pominje 1381. godine. Predanje vezuje ime manastira za Draganu, ćerku kneza Lazara, čije se rodno mesto, Prilepac, nalazi u blizini. Mnogo puta rušena i obnavljana tokom burne istorije, ova svetinja je poslednji put obnovljena 1999. godine. U razgovoru s igumanom manastira Justinom shvatamo da je svaka poseta hodočasnika i putnika namernika ovde radost. Priča nam kako je vladika Ilarion, njegov prethodnik, oživeo ovo mesto. Idilična priroda i gostoprimstvo radnih i pitomih ljudi, koji se oko manastira okupljaju, čine ovo mesto gotovo nestvarnim. Možda se jedino u specifičnom mirisu tamjana, po kojem je Draganac nadaleko poznat i koji proizvodi po tradicionalnom svetogorskom receptu, odavde može poneti i preneti utisak lepote i mira.

Stižemo u podnožje Šar planine, u Prizren, carski grad, kako su ga putopisci nazivali. Danas Prizren ima više srpskih svetinja nego što je u tom gradu Srba. Do 1999. godine u Prizrenu je živelo njih oko 12.000. Danas ih je u gradu ostalo ukupno – šest, kako nam kažu domaćini u Bogosloviji Sv. Kirila i Metodija. Prizren je uvek bio multietnički grad, i danas je ostao, ima Albanaca, Turaka, Bošnjaka, Goranaca,… samo nema Srba. Prizrenska bogoslovija zadužbina je Sime Andrejevića Igumanova i počela je sa radom 1871. godine. Od 1999. prinuđena je da se preseli u Niš, da bi se 2011. ponovo vratila u Prizren, gde je u obnovljenom zdanju nastavila s aktivnostima. Danas ima 28 učenika, mnogo manje nego u drugim bogoslovskim školama. Dešava se da roditelji stopiraju upis svoje dece kad čuju da su ovde raspoređena…

Vraćaju nam dokumente koje smo ostavili na ulazu, a policijski punktovi dočekuju nas i ispred Sabornog hrama Svetog Đorđa u Prizrenu, ispred tri kilometra udaljenog Manastrira Sveti Arhangeli u veličanstvenoj klisuri reke Bistrice, zadužbine cara Dušana. Tesani kamen sa ove svetinje korišćen je inače za izgradnju džamije u Prizrenu.

Legitimacija i ispred Bogorodice Ljeviške, sabornog prizrenskog hrama posvećenom Uspenju Presvete Bogorodice. „Zenica moga oka gnezdo je lepote tvoje“ stoji diskretno uklesan stih u zidovima ovog zdanja koje je u 14. veku ostavio nepoznati persijski putopisac. Negde u 16. veku Bogorodica Ljeviška bila je pretvorena u džamiju, zvonik je prezidan u minaret, fasada prekrivena malterom. Onako kako su slojevi kreča nekoliko vekova skrivali dragoceno slikarstvo iz 14. veka, sve do sredine prošlog veka, kada je otkriveno, kao da i danas ovaj biser duhovnosti čeka da „prodiše“. U martu 2004. godine je teško oštećen. Danas je opasan bodljikavom žicom, čuva ga kosovska policija…

Ako se od Prizrena zaputite 24 kilometra severno, pratićete jednu čudesnu putanju ispisanu legendom i – vinom. Tom linijom nekada je navodno išao – vinovod iz vremena cara Dušana. Kada se porez plaćao baš u vinu, ono je prirodnim padom teklo dužinom od 24 kilometra od Velike Hoče do prestonice – Prizrena. Putujemo „uzvodno“, do Velike Hoče, jednog od najstarijih naselja u Metohiji.

U istorijskim izvorima Velika Hoča poznata je od 12. veka, kada je Stefan Nemanja ovo mesto priložio manastiru Hilandar. Mnoga sela i vinogradi u regionu bila su vlasništvo manastira. O duhovnom i spomeničkom blagu Velike Hoče svedoče mnoge crkve koje su vladari kroz vekove podizali, od kojih je osam aktivnih crkava i pet crkvišta do danas opstalo. Ispred Crkve Svetog Stefana iz 14. veka pitamo paroha velikohočanskog, oca Milana Stojkovića, o životu i suživotu na ovim prostorima. „Uvek se sećamo Hristovih reči: Ako su mene gonili, i vas će goniti“, smireno nam kaže. „Naš narod je kroz istoriju znao da je zemaljsko za malena carstvo, a nebesko doveka, a kada znamo da nam je cilj tako uzvišen, nemamo čega da se bojimo.“

Velika Hoča jedno je od mesta u kom Srbi žive potpuno izolovani, sa svih strana okruženi albanskim selima. Pored Orahovca, u prečniku od 60 kilometara nema ni jednog drugog srpskog mesta. Trenutno ima oko 450 stanovnika, što je manje od trećine predratnog broja. Ipak, u mesto dolazi sve više turista, što zbog bogate istorije i arhitekture, što zbog vinogradarstva i vinarstva, nadaleko poznatog. Ovde je desetak porodičnih vinica i vinarija. Ugostila nas je jedna od njih, porodice Petrović, koja se ovim poslom bavi već generacijama, od 1911. godine, iz koje datira najstariji sačuvani dokument. Danas proizvode oko 20.000 litara vina godišnje, uglavnom crvenih – vranca i prokupca. Najmlađi od njih, Milan, u podrumu nam pokazuje ostatke čuvenog vinovoda koji je baš tuda prolazio i s ponosom priča o porodičnoj tradiciji. Iako je pre nešto više od godinu dana upravo njihovom domaćinstvu kosovska policija „zaplenila“ i uništila gotovo 40 hiljada litara vina, Milan s optimizmom govori o želji da ostane u Hoči i nastavi posao svoga oca i svojih predaka. „Specifičan je život ovde, ovo je enklava u pravom smislu reči, izolovani smo, ali zahvaljujući posetiocima koji unose živost, stalno se nešto dešava, pravimo vino i pijemo vino“, kaže uz osmeh.

Vinskom vezom stižemo i do jednog od najveličanstvenijih srednjovekovnih srpskih manastira, jer manastir Visoki Dečani svoje čuveno dečansko vino proizvodi baš u Velikoj Hoči. U metohijskoj dolini, podno Prokletija, zatičemo nesvakidašnji prizor: prepreke na putu koje usporavaju vozila, stražarska kućica i vozilo KFOR-a. Legitimišu nas i propuštaju ćutke.

Ulazimo u najširi prostor slobode koji se može zamisliti, iako opasan žicom. Mermerni prag manastriskih vrata udubljen je od koraka kojima su vekovima unazad stupali vernici i poklonici, monasi, kraljevi, osvajači, naučnici, namernici… Sve ih pamti, a opet je svoj i jedinstven, nepromenjen. Manastir je zadužbina Svetog kralja Stefana Dečanskog, a gradnju je završio 1335. godine njegov sin, car Dušan.

U Dečanskoj crkvi je sačuvano 4.000 kvadratnih metara fresaka, što je najveća galerija u svetu iz srednjeg veka. Većina fresaka je u besprekornom stanju, onakvom kakve ih je pre skoro sedam vekova video i sam car Dušan. Svaka od njih je duhovna, kulturna i civilizacijska dragocenost, svaki bogoslužbeni predmet, komad nameštaja, svaki kamen belog mermera od koje su Dečani sazidani priča nepresušnu priču. I tako vekovima. Od kako je Fra Vita iz Кotora, glavni neimar Dečana, ovde utkao romano-gotički, zapadni pečat i spojio ga sa srpsko-vizantijskim, istočnim. Ovde se sastaju istok i zapad. Ali ovde se i svako verujuće stvorenje sastaje sa sobom. I izlazi bogatije, nahranjeno i napojeno sa nepresušnog izvora.

Jedno od onih retkih mesta na svetu koje se ni rečju ni slikom ne da obuhvatiti.

Čak je i ekonomija manastira kao neki nebeski grad u malom, uređen kao saće. Svi su maksimalno posvećeni „poslušanjima“, od crkve, preko ekonomskog dela, kancelarije, radionice, sve za dobrobit zajednice i manastira. Manastir je nekada imao ogromne zemljišne posede, od kojih je znatan deo izgubljen s turskim osvajanjima, ali i nakon Prvog i pogotovo Drugog svetskog rata, kada komunisti oduzimaju oko 8700 hektara. Onih 20-ak hektara koje su kosovske institucije oduzele manastiru i oko kojih još uvek traju sporovi predstavljaju tek ostatke ostataka… Vrh ledenog brega. Tako je i sve ostalo što je u vezi sa ovim čudesnim mestom. Koliko god da slušate o njemu, ni pogledom ni mišlju ne možete obuhvatiti svu lepotu koja ovde vekovima tihuje.

Kroz Peć na severozapadu Metohije stižemo do zidina nadomak grada, do centra srpske duhovnosti i kulture, gde je svaki kamen istorija. Postoji verovanje da je odluku da se Pećka patrijaršija podigne baš na tom mestu doneo osnivač srpske crkve, sveti Sava. Pećka patrijaršija jedan je od najznačajnijih spomenika srpske prošlosti. Tu se vekovima nalazilo sedište srpskih arhiepiskopa i patrijaraha. Arhiepiskop pećki – jedna je od triju titula koje i danas nosi poglavar Srpske pravoslavne crkve, nakon nje slede ostale dve: mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski. Specifično zdanje prepoznatljive crvene fasade koje pod jednim krovom objedinjuje četiri crkve građene od sredine 13. do sredine 14. veka. Svaku od njih je iza sebe ostavio drugi vladar. Riznica Pećke Patrijaršije, i pored gubitaka imovine tokom vekova, predstavlja jedno od najvećih blaga srpske srednjevokovne države. Ovo mesto je i svojevrsni mauzolej, prepun grobnica i moštiju svetih. Nema srpskog svetitelja koji nije živeo ili bar određeno vreme stvarao u Pećkoj Patrijaršiji. I sam Vasilije Ostroški 1638. godine hirotonisan je za mitropolita zahumskog upravo ovde.

Privilegiju da hodate stopama kraljeva i svetitelja i da se napajate iz vekovne riznice kulture i duhovnosti ne možete zaslužiti. A opet vam je data. Kao i nasleđe srednjovekovnih manastira na Kosovu i Metohiji, gde svaki korak predstavlja susret sa istorijom urezanom u kamenu, sa duhovnim nasleđem koje ne poznaje vreme. Odatle se uvek vraćate bogatiji i drukčiji.