Ne, ne bih o krivici. Mučno mi je da čitam, a pogotovo da pišem na tu temu. Ima tu nešto drugo.

Pre nešto više od dve sedmice slušao sam Novaka dok govori. Trudio sam se da upamtim svaku reč, da ne zaboravim nijednu misao.

“Znate šta, ja ne želim da živim u svetu u kojem neću smeti da kažem šta mislim. Ali ako sam nekoga nečim povredio, ja ću se izviniti”, rekao je tada.

Izviniti…

Oduvek sam mu verovao. Tačnije, u njegove dobre namere.

Jer video sam kako se isto ponaša prema deci posle meča, prema novinarima na konferencijama, premijerima na prijemima, glumcima u izlasku, hostesama na turnirima, skupljačima loptica u pauzi između poena.

Slušao sam priče kako poklanja novac u dobrotvorne svrhe, kako se smeje i kada bi plakao, kako je trpeljiv i prema bezobraznicima, kako prašta uvrede i zanemaruje zavere.

“Kada ste okruženi ljudima koji vas vuku na dole, nije lako odupreti se tome ma koliko da ste jaki. I zato je važno da se čovek bori ali i da bude sa onima koji mu iskreno žele dobro . Vi mislite da ja nemam neodumice, strahove, brige…Međutim, hoću da se suočim sa njima. Treba da sagledate sebe, sa strane, objektivno i borite se. Stvari se neće rešiti same od sebe.”

Ne samo od sebe…

Ne znam kako uspeva, pitao sam se. Nemam pojma. Slušao sam.

“Naravno da pogrešim. I voleo bih da ispravim neke stvari i drugačije postupim u određenim situacijama.”

Ispravim…

Ne znam da li je kriv. Ne znam kolika je njegova krivica. Ali ću vam reći šta znam.

Znam da su mu stalno osporavali uspeh. Da već godinama unazad čitam tekstove I slušam priče da mu nikada neće priznati da je šampion. “Novak je ovakav, Novak je onakav, uradio je ovo a nije ono…”

Nedavno sam video tekst u kojem nije ni među najboljih 20 u istoriji tenisa. Ni među 20. Hej…

Slušam, gledam i čitam. Optužbe, sumnje, omalovažavanje, zvižduke. Znate, kada vam neko stalno nalazi manu, to više govori o njemu nego o vama.

Kada se priključi gomili i prihvata opšte mišljenje (glasine) bez da je sam pitao ili zaključio. Moderno li je prikloniti se tome. Lakše je.

Ma, to nabrajanje šta je učinio a da niko nije rekao “hvala” ili “bravo”, to je uzaludno. Znate taj osećaj? Kada vas ogovaraju oni kojima ste pomogli, vređaju oni kojima ste hteli dobro i okreću leđa oni koje ste čuvali…

E sad pomnožite to sa (ne)popularnošću Novaka Đokovića.

Ne znam da li je kriv.

Ali znam nešto drugo.

Znam kada neko pogreši jer je dobronameran i znam kada neko pogreši jer nije. Znam kada neko hoće da nešto stvori i znam kada neko nešto hoće da sruši. Ne znam mnogo o životu, ali to znam.

E tu je razlika. A oni koji je ne prepoznaju, ja im tu ne mogu pomoći. Ne može niko.

 

Izvor: RTS, autor: Aleksandar Stojanović

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email