Ljudi koji su ostali bez krova nad glavom, bez kuća, imovine, svega onoga što su čitav svoj radni vek gradili, što su još njihovi dedovi gradili, neki su ostali i bez najmilijih, istraumatizovani… Ne, nije u pitanju Banija. Ali među njima ima i Banijaca. Godina je 2005, a u Srbiji je, prema podacima Visokog komesarijata za izbeglice UN-a i Komesarijata za izbeglice Republike Srbije, registrovano oko 105.000 ljudi sa statusom izbeglica iz ratom zahvaćenih područja bivše Jugoslavije. Nakon što su neki ušli u programe lokalne integracije, neki otišli u treće zemlje, a deo se vratio u zemlju iz koje je izbegao, deceniju nakon rata broj izbeglica se šest puta umanjio, ali je i dalje bio poražavajuće velik. Baš u to vreme, kad nije bilo lako pobuditi masovnu solidarnost kao danas, kad nije bilo ni kanala za to, a ni mnogo mogućnosti za odaziv, kad su mnogi već oguglali na nesreće svojih suseda, 2007. osnovana je Fondacija Ana i Vlade Divac sa ciljem da pomogne upravo ovoj populaciji.

Od tada su obezbedili domove za gotovo 800 izbegličkih i interno raseljenih porodica koje su živele u kolektivnim centrima. Brojke su to koje na prvu deluju apstraktno, ali dovoljno je zamisliti jednu porodicu kojoj je, baš kao ovih nesrećnih dana na Baniji, život stao, koja u neizvesnosti čeka u izbegličkom kampu.

Ne kaže se uzalud da je neka pomoć “velika kao kuća”. A koliko sama kuća i dom znače znali su glumica Ana Divac i njen suprug, proslavljeni NBA košarkaš Vlade Divac, koji su nakon višegodišnjeg humanitarnog rada u SAD-u osnovali Fondaciju u Srbiji. Osnovna motivacija bila im je želja da se zatvore izbeglički kampovi, odnosno da se pomogne ovim ljudima da reše problem smeštaja, potvrđuje nam neumorna Ana Divac. Tokom 13 godina rada Fondacija je izrasla u jednu veliku porodicu koja je kroz saradnju sa stotinama hiljada pojedinaca, oko 700 kompanija i 80 međunarodnih organizacija do sada obezbedila više od 22 miliona dolara i pomogla preko 710.000 ljudi. Osim izbeglicama, danas se bavi i obrazovanjem i zapošljavanjem mladih, proširena je delatnost na razna polja i razne ranjive grupe, a rezultate je teško i pobrojati na ovako malo prostora. Ukratko, Fondacija danas doprinosi da ovaj svet bude malo lepše mesto.

– Mislim da je to zadatak naše generacije, da damo svoj doprinos da ovaj svet napravimo malo boljim mestom. Nemam iluziju da ću da budem u hladu tog drveta koje ćemo zasaditi, ali se nadam da će moja deca uživati u tom boljem svetu, a sutra i moji unuci – kaže Ana Divac za P-portal.

– Fondacija je etnitet koji okuplja ljude koji neguju iste vrednosti. Mi sami ne bismo uspeli da pomognemo tolikom broju ljudi, ali pomažu nam oni koji veruju u vrednosti bez kojih bi bilo koje društvo, bez obzira na materijalnu situaciju u njemu, propalo – dodaje.

– Kad dostigneš sve svoje materijalne ciljeve, onda shvatiš da to ne donosi ispunjenje, ispunjenje se samo deljenjem može postići. To je kao i kad se ljubav deli, deljenjem se umnožava. Mnogo je primera ljudi u svetu koji su dostigli to da inspirišu druge. Ali to ne zavisi čak od bogatstva, zato što svako ima nešto da dâ. Mi smo i sada, za vreme korone, imali veliki broj volontera, donatora, anonimnih donatora… A što se tiče slave, jedina njena prednost je u tome da tvoja reč može da mobiliše nešto dobro – tvrdi Ana Divac.

Brojni su rezultati nastali jer je porodica Divac odlučila da slavu iskoristi u više ciljeve. Jedna od glavnih aktivnosti danas je stvaranje boljih uslova za kvalitetnije odrastanje i obrazovanje dece i mladih. Tako pored stotina srednjoškolaca koje svake godine Fondacija stipendira, poslednje četiri godine raspisuje i poseban konkurs – za one đake čiji je barem jedan roditelj imao izbeglički status u Srbiji, a izbegao je iz Hrvatske. I dok je roditeljima nekad u dokumentima pisalo: Obrovac, Vojnić, Vrginmost, Glina, Gračac, Dvor, Donji Lapac, Drniš…, ovogodišnja 62 stipendista pohađaju škole u Novom Sadu, Beogradu, Rumi, Šidu i brojnim drugim gradovima širom Srbije.

– Kad je stipendiranje u pitanju, uglavnom se oslanjamo na pojedinačne donacije, a mnogi ljudi su se odlučili da pomognu baš ovoj deci, jer su brojne okolnosti njihovog života bile vrlo otežavajuće. Roditelji su izgubili zemlju, kuće, mnogi i članove porodica, identitet, sve. Tako da je njihovo snalaženje bilo mnogo teže, još uz sve one traume koje su prošli – kaže naša sagovornica koja na ovaj način, nakon stambenog zbrinjavanja, zapravo nastavlja humanitarni rad sa izbegličkom populacijom koji tako traje već više od 13 godina.

– Iz tolikog rada sa izbeglicama primetila sam da nemaju nikakvu ogorčenost na zemlje iz kojih su proterani. Oni vole svoje komšije, uglavnom su ostali u dobrim odnosima sa njima, imaju puno lepih uspomena, samo uviđaju da su bili politički iskorišćeni. Tako razmišlja najveći broj njih sa kojima sam razgovarala. Kad su se emocije stišale, ostala su prijateljstva. Neki su ih razočarali, ali razočaranje ne zavisi od nacije, već od čoveka samog – zapaža.

Sa Anom Divac smo razgovarali neposredno nakon što se vratila iz Bosne i Hercegovine gde je sa budućim partnerima dogovarala novi projekat, pomoć gladnima, za koji joj je želja da obuhvati čitav region, od Srbije, BiH, Hrvatske i Makedonije pa do Albanije.

– Ovde na Balkanu i nema toliko razlika koliko bismo mi želeli da ih ima. Znate kako se uvek najlakše svađate sa članovima porodice, a onog sa strane uvek razumete iako možda postoji mnogo više razloga za svađu. Naposletku, ne određuje nas DNK, i ova korona je pokazala da je u društvu sve jača polarizacija, da se ljudi prosto dele na one koji žele da svi žive srećno i one koji samo sebi žele sreću. Želim da se bavimo svim onim što nas povezuje, a to čini 99 odsto. Tu nam je snaga. Najveći broj ljudi na svetu želi istu stvar, da živi u miru, ima posao, svoja prava i slobode, mogućnost napretka. A retko ko ima tu magiju življenja kao što je imaju ljudi na Balkanu, to je čar naša – kaže.

Ipak, uz sve čari Balkana i bogatstvo sitnih razlika, i dalje ima negativnih tendencija koje uspevaju da iznenade našu sagovornicu, poput parola “Da se ne zaboravi”.

– Ne razumem zašto je stalno fokus na nečem ružnom. Da li bi iko svom detetu poželeo da ne zaboravi traumu koju je proživelo?! Ja svom nikad ne bih. Traume, istina, ne mogu da se zaborave, ali mogu da se ostave iza sebe i da se krene napred. Ne treba da se zaboravi ko ti je pomogao kad ti je bilo najteže, a zlo ljudsko treba da se zaboravi. Neće se ono ponoviti ako ga zaboravimo, već ako se više ne udružujemo po nekim ljudskim, univerzalnim vrednostima – kaže Ana Divac, uverena da je davanje ipak utkano u tradiciju ovih prostora.