U samom srcu Srbije, tamo gde čudesna Zapadna Morava uvezuje zelene i kamene niti i tka meandre raskošne lepote, prostire se – Ovčarsko-kablarska klisura. Prizori nestvarne lepote, raskoš kablarskih brda koja kao da se stidljivo spuštaju da se oglednu u reci i stene Ovčara koje kao kamene straže čuvaju nebo, izvori lekovite i čiste pijaće vode, brzaci, čist vazduh… A u toj živopisnoj scenografiji prirode, kao da su padali sa samog neba, nižu se manastiri po naborima klisure. Na Kablaru Blagoveštenje, Ilinje, Nikolje, Jovanje i Uspenje, a na Ovčaru Preobraženje, Vaznesenje, Trojica, Sretenje i Vavedenje. Srpska Sveta gora. Neslužbeni naziv ovog mesta, gde se i iz tišine mogu čuti molitve vekova. Retko gde je na tako uskom prostoru sagrađeno toliko manastira.

Ako ste prvi put ovde, moraćete da uložite malo veći napor da stignete do svakog od ovih bisera duhovnosti. Lokalci će vam reći da postoje putokazi, da su staze obeležene, ali ćete ipak zalutati ako niste dovoljno pripremljeni. S magistralnog puta Čačak–Požega videćete zidine tik preko reke, kao da ih rukom možete pomilovati, ali ćete promašiti skretanje, odlutati uskim puteljcima uz litice. Kao da su manastiri tako raštrkani da samo najuporniji do njih mogu stići. Kao da su putevi pomalo zapušteni i varljivi tako da prepreke mogu da savladaju samo oni gladni duhovnog okrepljenja, a ne turisti željni senzacije i zanimljivih kadrova.

Sunce je već bilo visoko kada smo se, prošavši česmu za putnike namernike, koji se ovde zaustavljaju da se napiju hladne izvorske vode, popeli uskim putem prema manastiru Preobraženje, jednom od najstarijih u ovom kompleksu ovčarsko-kablarskih manastira. On se danas nalazi sa desne strane Zapadne Morave, na severnim obroncima Ovčara. Nekada je bio na levoj obali, ali je porušen 1909. godine kako bi se izgradila železnička pruga prema Užicu.

U manastirskom dvorištu dočekuju nas monasi Heruvim i Irinej, jednostavni, tihi, nasmejani. Nenaviknuti smo i nepripremljeni na njihovu skromnost i srdačnost. U ovom manastiru život je organizovan po svetogorskom pravilu, što znači da nema ni parohiju, ni imovinu, već mu je uloga misionarska.

„Najveći podvig u današnje vreme za jednog kaluđera jeste da sasluša čoveka sa njegovim problemima. Ovde dolaze ljudi sa svih strana“, kaže monah Heruvim.

Ovaj manastir je što se tiče liturgijskog života najposećeniji. Ovde oci svakodnevno čitaju molitve. Narod im dolazi iz svih krajeva – neki zbog nevolje, neki zbog duhovne žeđi, neki iz znatiželje. Liturgije su sve posećenije, toliko da crkva često ne može da primi sve prisutne. Za razliku od drugih manastira, Preobraženje ne poseduje ni zemlju ni svoju ekonomiju. Otac Heruvim u šali kaže da im je „sva zemlja u saksijama za cveće“, ali iza te šale stoji istina o načinu života posvećenom isključivo molitvi i ljudima.

„Ovo je molitveni manastir, neprekidno se služe bogosluženja: jutrenje, polunoćnice, liturgije, večernje molitve, akatisti, čitanje psaltira… Vladika Nikolaj je rekao: ’Budite posvećeni isključivo molitvi i narodu. Ne zaboravite gostoljublje. Svako ko dođe da podeli sa vama – podelite i vi sa njim, makar imali samo koricu hleba’“, priča nam monah Heruvim.

Smatra se da su prvi manastiri u Ovčarsko-kablarskoj klisuri izgrađeni početkom 14. veka, kada su srpski kaluđeri pod katalonskom najezdom izbegli sa Svete gore. Tad su ovde počeli da se podižu prvi manastiri. Do tada je postojalo samo pustinjačko monaštvo. Arheolozi su do danas potvrdili postojanje 31 pećine sa tragovima monaškog života. Na ovom malom prostoru nalazilo se oko 40 oltara, što posnica, što manastira, što skitova, a monaha je, kažu, u jednom trenutku bilo i do 1.800. Istorija Srpske Svete gore, ipak, obavijena je tamom sve do 15. veka. Prvi manastir koji se pominje jeste manastir Nikolje, krajem 15. veka. A manastir Preobraženje prvi put se pominje u turskim popisima 1525. godine. Sve ostalo se zasniva na verovanju i predanjima, prenošenih s kolena na koleno, ili zapisima u manastirskim letopisima. Postoji tako predanje da je Sveti Simeon Mirotočivi, dok je još bio Stefan Nemanja, bacio krunu sa vrha Očara. I tu gde je pala kruna, tu je podigao manastir. To je manastir Sretenje. Na padinama Kablara postoji jedna pećina za koju se veruje da se u njoj podvizavao Sveti Sava…

Arheolozi su do danas potvrdili postojanje 31 pećine sa tragovima monaškog života. Na ovom prostoru u krugu od 10 kilometara nalazilo se oko 40 oltara, a monaha je u jednom trenutku bilo i do 1.800

Te priče, koje se prenose vekovima, ovde u Preobraženju ne deluju ni daleko ni apstraktno. Bratstvo manastira Preobraženje i danas čuva duh tih starih predanja, ali i zavet vladike Nikolaja Velimirovića. Danas bratstvo broji dvanaest monaha. Uz svakodnevna bogosluženja, svako ima i svoja poslušanja – neko je u kuhinji, neko u crkvi, neko vodi higijenu. Neko ide u manastir Sretenje da pomogne njima na ekonomiji – još uvek postoji živa veza među manastirima. Tako je, kažu, uvek bilo, zajedništvo. Ali bilo je i težih perioda kroz istoriju i ove klisure i ovih svetinja. Početkom 20. veka monaštvo u Srpskoj Svetoj gori skoro je zamrlo. Manastiri su počeli da propadaju zbog siromaštva i iznurenosti naroda nakon turske okupacije. Ipak, kao najteži period u istoriji ovih svetinja, ali i monaštva, naši sagovornici ističu period komunizma.

„Bilo je lakše pod Turcima nego tada, kada se vera sistematski uništavala. U vreme komunizma duša našeg naroda bila je na izdisaju. Skoro da je zamrla. Manastiri su tada mnogo stradali. Stari manastir Jovanje sravnjen je sa zemljom. Tada je izgrađena brana, pomeren tok reke, rušena sela… Ali i monaštvo je stradalo“, podsećaju.

U vreme komunizma duša našeg naroda bila je na izdisaju. Skoro da je zamrla. Manastiri su tada mnogo stradali, kažu monasi manastira Preobraženje

„U tom najtežem periodu srpske istorije Gospod je poslao vaskrsenje i utvrđenje srpskom narodu kroz lik svetog vladike Nikolaja. On je preporodio narod. Stao je na čelo bogomoljačkog pokreta. Da njega nije bilo, teško da bismo mi Srbi sačuvali veru. Bio je prvo u Ohridskoj arhiepiskopiji, zatim 1935. dolazi na čelo Žičke eparhije. Tada počinje procvat i Žičke eparhije i Srpske Svete gore. Manastir Svete Trojice je bio primer najlepše arhitekture i srednjovekovne umetnosti. Podigao je i manastir Uspenje, obnovio monaštvo u manastiru Jovanje. Pomogao je i manastir Nikolje. Izgradio je isposnicu Svetog Save, crkvicu. Obnovio je manastir Preobraženje. Izgrađen je manastir Ilinje na mestu gde je bilo utvrđenje poviše manastira Blagoveštenje. Obnovio je mnogo. Samo na ovom prostoru od oko 10 kilometara, a kolika je Žička eparhija i koliko je i drugim eparhijama pomagao. Za tako malo vremena, koliko je delovao, toliko je toga ostavio. Njegova žrtva sačuvala je i obnovila narod u veri…“

Trideset godina nakon što je stari manastir Preobraženje „pregazila pruga“, vladika Nikolaj, tada episkop žički, na zaravni s koje se vide temelji starog manastira podigao je novi i u njemu ustalio svetogorski tipik. Manastir je od tada bio i svojevrsni duhovni rasadnik. Mnogi su otišli iz njega i postali duhovni stubovi širom sveta. Priča nam monah Heruvim o njima: vladikama, arhimandritima, misionarima. O mladima koji dolaze. O isposnici Svetog Save koju su zajedno obnavljali. O Italijanu i Indijcu koji su se tu krstili. O monaškoj školi iz 60-ih godina, školi za popadije, o patrijarhu Pavlu koji je pešice dolazio ovde. Njegovo lice i radost s kojom govori razvedrili bi i najtmurniji dan. Skromnost kojom zrači, kao i ostali monasi, toliko je prirodna, toliko istinita da nas je zatekla. Nismo navikli da je vidimo uživo. Možda još samo kod male dece. Odlazimo pomalo začuđeni, pomalo postiđeni jer smo došli praznih ruku, a pred nas su izneli posluženje, darovali nas vrednim knjigama…

Odlazimo nekako lakši, iako punih ruku i punih srca. Da obiđemo još neki srednjevekovni biser skriven po planinama.

Manastir Blagoveštenje je udaljen dva kilometra od manastira Preobraženje, iznad Ovčar Banje, na levoj obali Zapadne Morave. Natpis iznad ulaznih vrata crkve kaže da je iz 1602. godine, iako njegovi arhitektonski elementi ukazuju da je sagrađen u 12. ili 13. veku. Baš ovde je zamonašen patrijarh Pavle. Kažu da su često stanovnici ovog kraja mogli da vide patrijarha kako pešaka iz Čačka, 15 kilometara, dolazi po najvećoj žegi sa štapom u rukama i obilazi manastir ovaj i ostale manastire. Na brdu iznad manastira Blagoveštenje podignut je manastir Ilinje, posvećen Svetom proroku Iliji.

Na levoj obali Zapadne Morave nalazi se i Manastir Jovanje. Prema spisima Vuka Karadžića, Jovanje je bio lavra, iz koje se upravljalo svim manastirima Srpske Svete gore. Još 1820. Vuk o Jovanju piše da je bio izuzetan manastir: „Toliko veličanstven da izgleda kao da su ga zidali sami carevi i kraljevi.“ Iznad njega je Uspenje Presvete Bogorodice, koje je 1939. podigao vladika Nikolaj.

Još dva kilometra uzvodno je Nikolje, jedan od najstarijih manastira u ovom kraju, nedaleko od Ovčar Banje. On je poznat po tome što se u njemu Miloš Obrenović s narodom krio od Osmanlija. U porti manastira u znak zahvalnosti sagradio je konak koji se i danas zove po njemu. Čitava Ovčarsko-kablarska klisura predstavlja jedan od duhovnih centara srpskog naroda. Odavde je poticala i pismenost u srednjem veku. Još tada su se ovde školovali budući sveštenici, prepisivali su knjige, a među njima se posebno izdvaja čuveno Nikoljsko jevanđelje iz 14. veka, koje se nalazilo baš u riznici manastira Nikolje.

Istorija je na svakom koraku ove klisure, na pragu svake svetinje, koja je i rušena i obnavljana, ali opet postojano i ponosno, a istovremeno skrušeno i skromno svedoči molitvu i veru. Vekove pamti i Morava. I prenosi ih. Šapuće priče monaha, sećanja naroda, predanja svetitelja i podvižnika. Povezuje obale, povezuje generacije, povezuje čoveka sa sobom. Njoj se, kao i ovim manastirima, valja ponovo vratiti.