Šokantne brojke nedavno iznete u javnosti o novcu koji država godišnje izdvaja za memorijalni centar Jasenovac i novcu koji izdvaja za onaj u Vukovaru još uvek deluju nestvarno. Podaci o broju osnovnoškolaca koji redovno organizovano idu u Vukovar i onih koji godišnje posete Jasenovac isto tako. Iako naviknuti da u Hrvatskoj nisu svi građani, pa tako ni žrtve jednake, sad se tek nekako iskristalisalo u kojoj srazmeri nisu. Naravno da treba uzeti u obzir i vremenski odmak od nemilih ratova, ali i brojne druge faktore – broj žrtava, istorijski kontekst i još mnogo toga. Međutim, po svakoj računici, ali i po tolerisanju revizionističkih ispada, relativizovanju jasenovačkih žrtava i mitologizovanju onih “naših”, pokroviteljstvima različitih ministarstava nad opskurnim skupovima gde se iskrivljuju istorijske činjenice – žrtve Drugog svetskog rata tretiraju se u javnosti na ponižavajući način. Kao da je reč o nekom davno prošlom vremenu, bezazlenom i prevaziđenom, čije posledice se danas ne osećaju i nisu utkane u kolektivno pamćenje jednog naroda.

Stoga predstavnici naroda žrtava ustaškog režima neće ni ove godine ići na komemoraciju s takvim državnim vrhom (bolje reći, manjim njegovim delom), obeležiće Dan proboja logoraša u Jasenovcu dva dana ranije. Dok državni vrh bude paradirao na tom strašnom mestu čije strahote nisu ni pojmljive iskustvu savremenog čoveka, gde je stradao enorman broj nevinih ljudi na najsvirepije načine, gde je, pored njih, stradala i ljudskost sama, trebalo bi ih upitati na koji način su jednom narodu koji je pretrpeo tako veliku žrtvu država i društvo ispravili nepravdu, koliko je to moguće. Pojaviti se na komemoraciji, reći par prigodnih reči, uslikati se – nije dovoljno. Formalna pristojnost koja nalaže da se javno “iskaže pijetet”, da se “žali zbog dve odvojene komemoracije”, uvredljiva je i licemerna. Licemerna je jer pored ovih brojkama merljivih pokazatelja odnosa koji država ima prema svojim građanima srpske nacionalnosti, mnogo je i suptilnih, nemerljivih, ali neporecivih pokazatelja ne samo nebrige, već uporne, svesne i namerne diskriminacije i omalovažavanja. Nisu znali tvorci Jasenovca da zbog njihove tvorevine ne gube samo neke nacionalne ili verske zajednice, već da gubi čitavo društvo. Tako valjda i današnji državni vrh, kad tobože bude iskazivao “pijetet žrtvama”, pored ostalih, i onima srpske nacionalnosti, isto previđa da unižavanjem i zakidanjem prava i pravde toj jednoj nacionalnoj zajednici – i čitavo društvo unazađuje. A “pijetet” mu je lažan i licemeran.

Privrednik su ukinule i zabranile mu rad najpre ustaške, a onda i komunističke vlasti 1946. godine, u dva navrata je bio žrtva, i po nacionalnoj i po socijalnoj osnovi. Danas je treći put žrtva. Žrtva hrvatske države i hrvatskog društva koje ne preuzima svoje odgovornosti i ne sprovodi zakon. Danas kad je u novim političkim okolnostima Srpsko privredno društvo Privrednik obnovilo rad, više od dve decenije vodi borbu sa svojom državom za povrat svoje oduzete imovine. Vrlo vredne imovine. Privrednik je u svom vlasništvu imao veoma vredne nekretnine u samom centru Zagrebu kao i u mnogim gradovima i mestima širom Hrvatske, a svu tu imovinu su kao zadužbine ostavili Privrednikovi osnivači i dobrotvori i namenili je isključivo za školovanje siromašne dece i omladine. Tu imovinu Društvo godinama bezuspešno potražuje, a ona bi mogla da bude odlična osnova za stipendiranje talentovanih, a siromašnih učenika i studenata. Do Drugog svetskog rata je Privrednik odškolovao skoro 40 hiljada mladih ljudi. Odškolovao, zbrinuo, usmerio, vaspitao u duhu zajedništva i solidarnosti. Generacije i generacije. I danas Privrednik to radi. Pokušava barem. Bez sopstvene imovine, bez stabilnih izvora finansiranja, u teškim ekonomskim vremenima, Privrednik teško dolazi do sredstava za stipendiranje, a potrebe za stipendiranjem su ogromne, pogotovo kad su u pitanju učenici i studenti iz ratom opustošenih i zapostavljenih krajeva.

Iako je Ministarstvo znanosti, obrazovanja i sporta 2015. potvrdilo Privrednikove zasluge i doprinose, a tadašnja vlada zaključkom u kom se ističe “značaj rada i svih drugih aktivnosti vezanih za rad tog društva na području znanosti i obrazovanja i sveukupnog doprinosa općedruštvenom napretku i prosperitetu” to prihvatila. Dakle zvanično, overeno i potpisano priznanje Privredniku da je njegova društvena uloga bitna za opštedruštveni napredak i prosperitet i dalje iz nekog razloga nije dovoljno. Nego je više od jedne decenije Privrednikova imovina služila na korist pojedincima, a ne društva, ne za obrazovanje mladih ljudi, za šta je namenjena. Nije ona služila za svrhu za koju je namenjena mnogo duže, ali više od dvadeset godina unazad, otkako je zatraženo da se imovina vrati, mogla je služiti. Mogla je odškolovati još mnogo generacija mladih. Možda neko od njih danas konobariše u Irskoj, možda je bauštelac u Nemačkoj ili je stjuardesa negde na Istoku. A mogli su biti uspešni, ugledni, mogli su ostati u Hrvatskoj i svojim znanjem i radom je graditi i obogaćivati. Više od deset godina unazad izmenilo se nekoliko vlada, menjali su se izgovori i začkoljice da imovina ne bude vraćena, stalno postavljali novi zahtevi i primedbe. Sad kad su svi zahtevi ispunjeni, kad nema nikakvog opravdanog razloga da to ne učini, država opet ćuti, ni sada ne vraća otetu imovinu.

Ako ništa drugo, srpskoj zajednici bi samo to trebalo da bude dovoljno da ne ide na komemoraciju sa predstavnicima vlasti. A njima da se postide i da, dok takve probleme ne reše, uopšte ni ne hodočaste u Jasenovac.