Samouki slikar Milan Oljača iz Borova Naselja ceo je svoj život posvetio slikanju. Do sada je naslikao toliko radova da ih ne može prebrojati. Slika još od osnovne škole, a sve je započelo na satu likovnog kada su njegov talenat zapazili nastavnici i poslali ga na takmičenje. Od tada se nije odvajao od vodenih, uljanih i akrilnih boja. Grafitna HB olovka je njegov osnovni alat za rad sa kojim započinje dan. Crta skice na papiru, a potom crtež prenosi na slikarsko platno. Sve što okom vidi, rukom pretvori u sliku. Tema nikada nije nedostajalo, dovoljno mu je da se okrene oko sebe. Inspiraciju pronalazi u prirodi, pejzažima i životinjama. Dunav, brodovi i čamci najčešći su njegovi motivi. U akrilnoj tehnici plava i zelena boja su dominantne. Nažalost, zbog teške životne situacije u kojoj se nalazi nije bilo prilike da svoje slike javno izloži, pa se ljudi nisu mogli upoznati sa njegovim radom. Poslednje dve godine slikarsko umeće razvija u okviru kreativno-edukacijskog kluba socijalne samoposluge u Vukovaru čiji je korisnik.

– Rano sam ostao siroče, imao sam 17 godina kada je otac umro. Završio sam samo osnovnu školu, jer uslove za srednju nisam imao. Bilo nas je četvero dece u familiji. Odrastao sam u siromaštvu – priseća se Milan.

Gubitak oca u ranoj mladosti odredio je njegovu sudbinu. Nikada nije imao mogućnost izbora, uvek se morao prilagođavati životu i surovim uslovima življenja. Rođen je 1952. godine u Podravskoj Slatini. Od 18. godine je u radnom odnosu. Radio je sezonski, na neodređeno, na crno, plaćeno i neplaćeno. Ali nije uspeo sakupiti dovoljan broj godina staža da bi ostvario pravo na penziju. Trenutno je nezaposlen i prijavljen u evidenciji Hrvatskog zavoda za zapošljavanje. Javlja se redovno za posao. Predao je preko sto molbi različitim firmama. U međuvremenu, živi od nula kuna prihoda. Život mu nikada nije bio teži. Mada, ne predaje se Milan. Bori se on svakoga dana da preživi. Za golu egzistenciju. Volje ima, a želja za radom ga tera da ide napred. U bašti je posadio luk i salatu, a uskoro će i ostalo povrće, da ne mora da traži od drugoga. Najviše voli da nikome nije na teret. Rado pomaže. Dobrovoljno je dao krv čak 62 puta.

– Zdravlje mi je narušeno jer sam radio uglavnom fizičke poslove. Započeo sam na ciglani u proizvodnji cigle, nastavio premeravanjem grada u geodetskom zavodu i fizikalisanjem u Kamenskom. Potom sam izučio soboslikarski zanat i nekoliko godina radio moleraj, a završio sam na utovaru i istovaru duvana. U tvornici duvana sam proveo 13 godina i tu me je zatekao rat. Sklonio sam se u Bosnu i kod jednog privatnika ponovo radio moleraj punih šest godina na crno. Da me je on tada prijavio, danas bih bio u penziji – priča Milan.

Od 1992. do 2009. sa suprugom Ivanom je proveo u izbeglištvu. Promenio je devet kuća tokom rata. Živeo je u zapuštenim i napuštenim objektima, da bi se 2009. vratio u Vukovar kod sestre. Tu su svi zajedno proveli neko vreme, dok Ivana nije dobila hrvatsko državljanstvo.

– Tada nismo imali novca da kupimo kuću. Ponudila mi se sestra iz Australije i ja sam pristao na to. Kupila nam je kuću iz obnove, da konačno živimo u svome. Kuća je imala samo zidove i stolariju. Nije bilo pločica i nameštaja, kao ni priključka za kanalizaciju i plin. Bivši vlasnik nam je ostavio i komunalni dug koji smo morali platiti. Sestra mi je pomogla da kuću sredimo i uselimo se. Kada smo u njoj počeli novi život, prve dve godine smo živeli na kiselom kupusu i amper čorbi – kaže Milan.

Kuća veličine 75 kvadrata nema izolacije i nije omalterisana. U dobrom je stanju, ali bi u nju trebalo uložiti još novca da bi se radovi završili. Nameštaj je polovan, a kućanski aparati dotrajali.

– Zimi grijemo samo jednu prostoriju u kući – kuhinju. To je centralno mesto okupljanja. Za tu sobu potrebno je 12 metara drva tokom grejne sezone. Struju, vodu i komunalije plaćamo oko 400 kuna mesečno. Telefon i televizor smo odjavili jer su to dodatni troškovi. Koristimo mobilni na bonove. Plin nismo uvodili, već kupujemo plinsku bocu – nastavlja Milan.

Da bi preživeo, Oljača se snalazi na sve načine. Sestra mu šalje novac kojim pokriva režijske troškove, hranu, higijenske potrepštine i nešto drva za ogrev dobiva od socijalne samoposluge, povrće uzgaja u bašti, stari hleb nabavlja u pekari, duvan mu poklanjaju prijatelji. Odeće i obuće ima u zalihama od ranije. Uverava nas da nije gladan. Iako ima pravo da koristi obrok u pučkoj kuhinji, ponos mu ne dozvoljava da tamo odlazi. Dugova, ovrha i kredita nema.

– To je sramota. Rađe hleba ne jesti, već duga imati – kaže.

Zaokupljen je i drugim problemima. Supruga Ivana prošle se godine teško razbolela. Imala je dva moždana udara, jedan za drugim. Više nije u stanju brinuti se sama o sebi, pa je Milan preuzeo tu obavezu. Uz to, obavlja i sve tradicionalno ženske poslove u domaćinstvu: kuva, pere suđe, čisti kuću, loži vatru. Nije mu lako, ali ne žali se.

– Više ne mogu raditi kao pre. Hodam pomoću štake. Osećam jake bolove u celom telu. Ruke mi drhte i imam grčeve u nogama. U posetu mi dolazi fizikalni terapeut i sa mnom svakodnevno radi vežbe. Obilazi me i medicinska sestra tri puta nedeljno. Čini mi se da je oporavak spor. Nisam zdrava. Dnevno pijem do deset tableta. Da mi je ozdraviti, da barem mogu skuvati ručak mužu – priča Ivana.

Bračni par Oljača zadesila je velika porodična tragedija pre 30 godina. Njihov sin Savo, star 4,5 meseca, umro je od upale pluća. Danas žive sami i jedno drugome su oslonac. S obzirom na svoju situaciju obratili su se za pomoć Centru za socijalnu skrb u Vukovaru. Sve je još u postupku rešavanja, ali očekuju pozitivan rasplet.

Šta je dovelo ovu familiju do siromaštva? Rat, nezaposlenost i bolest. Sve je jedno s drugim povezano, a posledice toga su izolacija i socijalna isključenost. To bi se moglo promeniti u trenu, kada bi recimo jedna galerija odlučila otkupiti Milanove slike s početka priče ili organizovati prodajnu izložbu, kada bi samo neko njegov slikarski talenat počeo vrednovati na pravi način. Život ovog čoveka postao bi drugačiji – bolji i humaniji. Ali kako to izvesti u svetu u kojem se više dobro dobrim ne vraća, već se dobro skupo plaća?

 

 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Uzroci siromaštva u Vukovaru” koji je podržalo Ministarstvo kulture temeljem Programa ugovaranja novinarskih radova u neprofitnim medijima.