Dunav, brodovi i siromaštvo

Piše: Tijana Šašić

Kada bi recimo jedna galerija odlučila otkupiti Milanove slike ili organizovati prodajnu izložbu, kada bi samo neko njegov slikarski talenat počeo vrednovati na pravi način, život ovog čoveka postao bi drugačiji – bolji i humaniji

Samouki slikar Milan Oljača iz Borova Naselja ceo je svoj život posvetio slikanju. Do sada je naslikao toliko radova da ih ne može prebrojati. Slika još od osnovne škole, a sve je započelo na satu likovnog kada su njegov talenat zapazili nastavnici i poslali ga na takmičenje. Od tada se nije odvajao od vodenih, uljanih i akrilnih boja. Grafitna HB olovka je njegov osnovni alat za rad sa kojim započinje dan. Crta skice na papiru, a potom crtež prenosi na slikarsko platno. Sve što okom vidi, rukom pretvori u sliku. Tema nikada nije nedostajalo, dovoljno mu je da se okrene oko sebe. Inspiraciju pronalazi u prirodi, pejzažima i životinjama. Dunav, brodovi i čamci najčešći su njegovi motivi. U akrilnoj tehnici plava i zelena boja su dominantne. Nažalost, zbog teške životne situacije u kojoj se nalazi nije bilo prilike da svoje slike javno izloži, pa se ljudi nisu mogli upoznati sa njegovim radom. Poslednje dve godine slikarsko umeće razvija u okviru kreativno-edukacijskog kluba socijalne samoposluge u Vukovaru čiji je korisnik.

– Rano sam ostao siroče, imao sam 17 godina kada je otac umro. Završio sam samo osnovnu školu, jer uslove za srednju nisam imao. Bilo nas je četvero dece u familiji. Odrastao sam u siromaštvu – priseća se Milan.

Gubitak oca u ranoj mladosti odredio je njegovu sudbinu. Nikada nije imao mogućnost izbora, uvek se morao prilagođavati životu i surovim uslovima življenja. Rođen je 1952. godine u Podravskoj Slatini. Od 18. godine je u radnom odnosu. Radio je sezonski, na neodređeno, na crno, plaćeno i neplaćeno. Ali nije uspeo sakupiti dovoljan broj godina staža da bi ostvario pravo na penziju. Trenutno je nezaposlen i prijavljen u evidenciji Hrvatskog zavoda za zapošljavanje. Javlja se redovno za posao. Predao je preko sto molbi različitim firmama. U međuvremenu, živi od nula kuna prihoda. Život mu nikada nije bio teži. Mada, ne predaje se Milan. Bori se on svakoga dana da preživi. Za golu egzistenciju. Volje ima, a želja za radom ga tera da ide napred. U bašti je posadio luk i salatu, a uskoro će i ostalo povrće, da ne mora da traži od drugoga. Najviše voli da nikome nije na teret. Rado pomaže. Dobrovoljno je dao krv čak 62 puta.

– Zdravlje mi je narušeno jer sam radio uglavnom fizičke poslove. Započeo sam na ciglani u proizvodnji cigle, nastavio premeravanjem grada u geodetskom zavodu i fizikalisanjem u Kamenskom. Potom sam izučio soboslikarski zanat i nekoliko godina radio moleraj, a završio sam na utovaru i istovaru duvana. U tvornici duvana sam proveo 13 godina i tu me je zatekao rat. Sklonio sam se u Bosnu i kod jednog privatnika ponovo radio moleraj punih šest godina na crno. Da me je on tada prijavio, danas bih bio u penziji – priča Milan.

Od 1992. do 2009. sa suprugom Ivanom je proveo u izbeglištvu. Promenio je devet kuća tokom rata. Živeo je u zapuštenim i napuštenim objektima, da bi se 2009. vratio u Vukovar kod sestre. Tu su svi zajedno proveli neko vreme, dok Ivana nije dobila hrvatsko državljanstvo.

– Tada nismo imali novca da kupimo kuću. Ponudila mi se sestra iz Australije i ja sam pristao na to. Kupila nam je kuću iz obnove, da konačno živimo u svome. Kuća je imala samo zidove i stolariju. Nije bilo pločica i nameštaja, kao ni priključka za kanalizaciju i plin. Bivši vlasnik nam je ostavio i komunalni dug koji smo morali platiti. Sestra mi je pomogla da kuću sredimo i uselimo se. Kada smo u njoj počeli novi život, prve dve godine smo živeli na kiselom kupusu i amper čorbi – kaže Milan.

Kuća veličine 75 kvadrata nema izolacije i nije omalterisana. U dobrom je stanju, ali bi u nju trebalo uložiti još novca da bi se radovi završili. Nameštaj je polovan, a kućanski aparati dotrajali.

– Zimi grijemo samo jednu prostoriju u kući – kuhinju. To je centralno mesto okupljanja. Za tu sobu potrebno je 12 metara drva tokom grejne sezone. Struju, vodu i komunalije plaćamo oko 400 kuna mesečno. Telefon i televizor smo odjavili jer su to dodatni troškovi. Koristimo mobilni na bonove. Plin nismo uvodili, već kupujemo plinsku bocu – nastavlja Milan.

Da bi preživeo, Oljača se snalazi na sve načine. Sestra mu šalje novac kojim pokriva režijske troškove, hranu, higijenske potrepštine i nešto drva za ogrev dobiva od socijalne samoposluge, povrće uzgaja u bašti, stari hleb nabavlja u pekari, duvan mu poklanjaju prijatelji. Odeće i obuće ima u zalihama od ranije. Uverava nas da nije gladan. Iako ima pravo da koristi obrok u pučkoj kuhinji, ponos mu ne dozvoljava da tamo odlazi. Dugova, ovrha i kredita nema.

– To je sramota. Rađe hleba ne jesti, već duga imati – kaže.

Zaokupljen je i drugim problemima. Supruga Ivana prošle se godine teško razbolela. Imala je dva moždana udara, jedan za drugim. Više nije u stanju brinuti se sama o sebi, pa je Milan preuzeo tu obavezu. Uz to, obavlja i sve tradicionalno ženske poslove u domaćinstvu: kuva, pere suđe, čisti kuću, loži vatru. Nije mu lako, ali ne žali se.

– Više ne mogu raditi kao pre. Hodam pomoću štake. Osećam jake bolove u celom telu. Ruke mi drhte i imam grčeve u nogama. U posetu mi dolazi fizikalni terapeut i sa mnom svakodnevno radi vežbe. Obilazi me i medicinska sestra tri puta nedeljno. Čini mi se da je oporavak spor. Nisam zdrava. Dnevno pijem do deset tableta. Da mi je ozdraviti, da barem mogu skuvati ručak mužu – priča Ivana.

Bračni par Oljača zadesila je velika porodična tragedija pre 30 godina. Njihov sin Savo, star 4,5 meseca, umro je od upale pluća. Danas žive sami i jedno drugome su oslonac. S obzirom na svoju situaciju obratili su se za pomoć Centru za socijalnu skrb u Vukovaru. Sve je još u postupku rešavanja, ali očekuju pozitivan rasplet.

Šta je dovelo ovu familiju do siromaštva? Rat, nezaposlenost i bolest. Sve je jedno s drugim povezano, a posledice toga su izolacija i socijalna isključenost. To bi se moglo promeniti u trenu, kada bi recimo jedna galerija odlučila otkupiti Milanove slike s početka priče ili organizovati prodajnu izložbu, kada bi samo neko njegov slikarski talenat počeo vrednovati na pravi način. Život ovog čoveka postao bi drugačiji – bolji i humaniji. Ali kako to izvesti u svetu u kojem se više dobro dobrim ne vraća, već se dobro skupo plaća?

 

 

Graphic1Ovaj tekst nastao je u okviru projekta “Uzroci siromaštva u Vukovaru” koji je podržalo Ministarstvo kulture temeljem Programa ugovaranja novinarskih radova u neprofitnim medijima.

 


Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: