Ulice u glavnom gradu Srbije nose najrazličitije nazive – datuma i događaja, geografskih pojmova, umetnika i naučnika, javnih ličnosti, političara… Jedna od 8.603 ulice, koliko se u godišnjaku Grada Beograda iz 2018. navodi da ih ukupno ima u prestonici, nosi naziv i po osnivaču Srpskog privrednog društva Privrednik – Vladimiru Matijeviću. Obišli smo je u rano januarsko popodne da vidimo koje mesto je zauzeo ovaj veliki humanista u sećanju stanovnika grada u kojem su živeli brojni Privrednikovi pitomci za čije školovanje je on sam najzaslužniji, grada u kojem je proveo poslednji deo života i gde je i sahranjen.
Naselje Žarkovo u beogradskoj opštini Čukarica do sredine prošlog veka bilo je selo, danas se tu smenjuju urbani blokovi zgrada sa trošnim dvorištima i uskim uličicama, luksuzno uređena domaćinstva i divlja gradnja. U tom naselju je Matijevićeva ulica ucrtana na kartama. Do nje je teško i s navigacijom, ni u retkim okolnim prodavnicama i lokalima, za koje bi čovek pomislio da znaju svako ćoše u kvartu, ne znaju gde se nalazi. Nakon nekoliko promašaja, dolazimo do jednosmerne ulice sa desetak dvospratnica i par višespratnica – s jednog kraja na drugi se može kamen dobaciti.
Muk, tišina, zimsko prohladno popodne, duva košava, samo pokoji pas lutalica preseče ulicu. Prava je retkost sresti nekoga ko hoda trotoarom, nigde žive duše, nigde ni interfona na kapiji, samo dvorišni psi katkad zalaju u čudu što im neko remeti mir. Tek nakon desetak minuta srećemo jednog mladića kojem ta putanja služi kao prečica do susednog naselja Bele vode. Ne zna ni kako se zove ulica kojom pešači skoro svakodnevno. Nezainteresovano odlazi svojim putem.
Odlučujemo da proverimo da li makar stanari znaju čije ime im uz njihovo sopstveno piše na dokumentima i čije ime ispisuju na kovertama i računima svakog meseca. Okrećemo brojeve iz imenika koji su memorisani na ovoj adresi.
Na pitanje da li zna ko je bio Vladimir Matijević, stariji gospodin kratko i odlučno odgovara “slikar” i brzo prekida razgovor, valjda da izbegne potpitanja. I ostali u nepoverenju govore da ne znaju i brže-bolje spuštaju slušalicu. Drugi gospodin pokazao je strpljenje i sačekao drugo pitanje – koliko dugo živi u toj ulici. “Dugo”, odgovara, “ma znam ja ko je on, samo ne mogu da se setim.” “On je bio veliki poljoprivrednik”, kaže jedna gospođa zadovoljno jer zna odgovor. “Pa šta je uzgajao?” pitamo je. “O, oprostite, bio je privrednik, ali ne znam više od toga, ni kad ni gde je rođen ni gde je živeo.” Nakon objašnjenja, ponosno što živi u toj ulici, kaže: “Svaka čast, svi treba da se ugledamo na njega.”
“Živim tu 20 godina, ali imena ulica se stalno menjaju, znate. Znam da je imao tu neku ploču, gde je pisalo ko je i šta je, ali nisam nikad prilazila”, govori druga gospođa o spomen-ploči koju su Privrednikovi pitomci iz beogradskog udruženja podigli u znak zahvalnosti, a pre par godina vlasnik kuće na kojoj je stajala uklonio ju je nakon renoviranja fasade. I najpribližniji odgovor: “On je bio trgovac koji je podigao neki ženski dom, to sam negde pročitala, interesovalo me, ali samo sam šturo pročitala”, kaže žena koja je jedina sama pitala da joj pojasnimo ko je Matijević zapravo bio i za što je zaslužan.
“Vladimir Matijević je rođen na Kordunu”, počinjemo. Gospođa, iako bi se po glasu reklo da je rođena još dok je zajednička država bila mlada, kao da nije sigurna da je čula za ovaj toponim. “U jednom malom, zabačenom, krajiškom mestu”, nastavljamo uvidevši da joj nećemo zadržati pažnju u jednom kratkom i neočekivanom telefonskom razgovoru ako iznesemo previše informacija i, njoj dalekih i stranih, istorijskih okolnosti. I onda dalje zapravo kao bajku nastavljamo priču o hrabrom mladiću koji se uputio u svet da ostvari svoje snove. Samo što njegov san nije bilo sticanje bogatstva i ostvarenje lične sreće, nego je bogatstvo video u mladim naraštajima kojima treba pomoći, a sve svoje napore ulagao da njima, a preko njih i čitavom svom narodu, omogući bolju budućnost. Znao je i govorio da “na omladini svijet ostaje, ali ta omladina mora se spremati za životni put”. “On je bio vizionar koji nije išao utabanim stazama, nego se odvažio da nađe novi put. Nudila mu se vojna karijera, a on se odlučio za preduzetništvo, što u njegovo vreme, a posebno kod tamošnjih Srba, nije bilo popularno.” Već se čuje dečja graja u pozadini s druge strane slušalice. “On vam je osnovao institucije preko kojih je odškolovao više od 40 hiljada dece i pomogao im kasnije da se snađu i budu nešto u životu”, sažimamo čitavu jednu istoriju, čitavo pokolenje požrtvovanih ljudi koji su postavili temelje za nimalo lagane i jednostavne društvene promene, koji su osnivali organizacije, važne i uticajne daleko iznad ne samo lokalnih već i vremenskih okvira. Takvih je u srpskom narodu, nažalost, kroz istoriju bilo malo. Gospođa se ljubazno zahvaljuje, žuri, ali zvuči zadovoljno zbog svega što je čula i prekidamo razgovor u nekakvoj nedorečenosti, barem s naše strane žice.
Na kraju Matijevićeve uličice grmlje i nekoliko gomila smeća. Vetar raznosi prazne najlonske kese. Ulica ne vodi nikud, ćorsokak. Ali samo ta stvarna ulica, u Beogradu u naselju Žarkovo u opštini Čukarica, ne vodi nikud. Ulica dobročinstva koju je kod srpskog naroda utro Vladimir Matijević beskrajna je aleja nade da svijet može biti bolji i humaniji.
