Dvadeset i pet godina posle ratnih događanja, Vukovar je još ranjeni grad. Iako je većina zgrada obnovljena i život se vratio na obale Dunava, danas je manje stanovnika nego što je pre devedesetih godina bilo zaposlenih. Nedostatak posla muči i Srbe i Hrvate, pogotovo mlade, koji leti rade sezonske poslove na Jadranu, a zimi razmišljaju o preseljenju u Irsku. U gradu su još uvek “srpski” i “hrvatski” kafići, kao i škole, i sve to ukazuje da život nije do kraja normalizovan, iako je međunacionalnih ekscesa mnogo manje nego pre. Ćirilica je “na čekanju”, a kada se za “državni” posao bira između Hrvata i Srbina, gotovo po pravilu ga dobije Hrvat.
– Pitate me da li Srbi u Vukovaru žive u getu. Ne, to se ne može reći, jer nismo neka zatvorena zajednica, ali problema je toliko da za Srbe život nije ništa bolji nego što je bio pre desetak i više godina. Zapravo je gore – kaže, za “Novosti”, Vukovarac Dragan Crnogorac, potpredsednik SDSS-a i novi poslanik Hrvatskog sabora.
Prošle sedmice ceo hrvatski državni vrh, pa i novi premijer Andrej Plenković, bio je dva dana u Vukovaru, ali sa Srbima niko nije razgovarao. Donesena je odluka da se gradu dodeli više od 10 miliona evra, ali projekti koje predlaže srpska zajednica nisu ni spomenuti.
– Mi smo premijera Plenkovića pozvali u želji da razgovaramo s njim, verujući da će ga zanimati kako žive Srbi u Vukovaru. Odgovor nismo dobili, niti smo premijera videli – naglašava Crnogorac.
Ni Dejan Drakulić, predsednik Vijeća srpske nacionalne manjine u Vukovaru, ne vidi perspektivu za Srbe.
– Dobro je što više nema ekscesa, ali nikako nije dobro što se i dalje gleda na nacionalnost pri zapošljavanju. Time su Srbi u još lošijem položaju u gradu u kojem ionako nema posla – kaže nam Drakulić, ukazujući na to da Srbi, pre svega mladi, ne mogu da ostvare prava koja su im i zagarantovana ustavnim zakonom, pa mnogi odlaze.
Da mladi razmišljaju o tome kako što pre da odu iz Vukovara i okolnih mesta, uverili smo se u razgovoru s nekoliko njih u jednom od srpskih ugostiteljskih objekata. Na ulazu stoji velika tabla na kojoj piše “porcija prasetine košta pet evra, manje nego bilo gde u Hrvatskoj”.
– Svima nam je cilj da što pre odemo u Irsku, jer se tamo najlakše zapošljavaju mladi ljudi. Moji drugovi su već tamo, a uskoro ću i ja na put – govori nam Mirko Rajičić, dvadesetogodišnjak sa završenom školom za auto-mehaničara.
I njegov drug koji kaže da se zove Milenko tvrdi da perspektive za mlade Srbe u Vukovaru nema.
– Kada pišete molbu za posao, dovoljno je da napišete ime i prezime i šanse su vam mnogo manje nego mladim Hrvatima. To boli, i zato je jedino rešenje odlazak – priča Milenko, dodajući da ima i onih koji razmišljaju o promeni imena i prezimena da bi lakše dobili posao.
Svega toga svestan je i Slavko Bubalo, novinar koji živi u Borovu naselju.
– Mladi odlaze iz cele Hrvatske, pogotovo iz Slavonije, ali ovde je to još izraženije. Nema više ni velikog i jakog “Borova”, “Vuteksa”, kombinata od kojih su živeli ovdašnji ljudi. Sve je propalo – setno kaže Bubalo.
Šetnja Vukovarom mogla bi, međutim, da donese i isrivljenu sliku, jer ima i novih prodavnica, robnih kuća, trgovačkih centara… Svega, osim novca, a obećanjima političara koji ovde svrate jedanput godišnje više niko ne veruje. U Koloni sećanja na ratne događaje pre dva dana nosilo se i dvanaest crnih transparenata koji su ukazivali na dvanaest meseci nebrige za Vukovar.
– Mnogo je reči proteklih dana izrečeno o Vukovaru i žrtvama rata, ali ni reč o priznavanju civilnih žrtava rata iz redova Srba. To još uvek nije urađeno, o tome se naprosto ćuti – kaže Crnogorac.
A ćuti se već mesecima i o ćirilici u Vukovaru. Odluku o tome šta i kako dalje u sprovođenju ustavnog zakona doneće sudije Ustavnog suda, a godinu dana nije se odmaklo ni u donošenju zakonskih izmena kojima bi bila regulisana upotreba ćirilice u Vukovaru.
Vukovar je, zaključuju naši sagovornici, iz godine u godinu sve prazniji, pa se mnogi boje da na kraju u njemu neće niko da ostane.
Autor: Jurica Kerbler
Izvor: Novosti.rs
