Ovogodišnji Sajam knjiga u Beogradu, čuveni Međunarodni beogradski sajam knjiga, izgledao je tužno, sumorno. One nesnosne gužve, redovi pred štandovima „sumnjivih“ autora, famozne pljeskavice ispred sajamskih hala koje smo kolektivno snobovski prezirali sad se čine kao uspomena na neka bolja vremena. Uporedo s tim „vašarom“, koji nam je kvario idealnu sliku kulturne manifestacije svetskog ugleda, predstavljana su nova i kapitalna izdanja, vodili se razgovori o književnosti, afirmisali novi autori i mali izdavači, uspostavljane su veze među piscima, prevodiocima i izdavačima iz različitih zemalja… Ovogodišnji, 69. Sajam trajao je od 23. do 31. oktobra, zahvativši i izborni dan. Izostalo je više od stotinu izdavača. S njima i njihove knjige, autori, čitaoci. Sajam je bio sablasno pust. Ujedno je to i prva velika kulturna manifestacija koja se održavala u Beogradu nakon vanrednih parlamentarnih izbora. U tzv. oslobođenoj Srbiji. I pokazala nam je šta ostaje iza dvogodišnjih bojkota, blokada i podela. Ili iza borbe za slobodu, pravdu i demokratiju. Možemo to nazvati kako hoćemo, ali bi najtačnije bilo reći da izborni rezultat pre svega predstavlja poraz Aleksandra Vučića i njegove politike, a ne podršku programu studentske liste. Birače je ujedinila želja da okončaju njegovu vlast, uprkos neporecivim međusobnim ideološkim razlikama. Ali zajedničko protivljenje režimu ne znači i saglasnost o budućem pravcu zemlje.

Srbija je u ovom trenutku ponesena snažnim, kolektivnim entuzijazmom i nadom u neko bolje, malo idealizovano, sutra, ali je i slomljena osećajem straha i neizvesnosti, ne mnogo manjeg intenziteta.

Iako Studentska lista još uvek nije preuzela vlast, zatražila je ostavke čelnika službi bezbednosti, Telekoma, beogradskog Višeg javnog tužilaštva i Ustavnog suda, čelnih ljudi RTS-a, smene u vrhu policije… Već prvog postizbornog dana nastala je atmosfera revanšizma i pritisaka. Nakon što je pobeđen Vučić i njegov SNS, trenutno je taj revanšizam glavni ujediniteljski faktor narodnih masa. Pritom niko ne poriče potrebu da se kriminalne i koruptivne strukture razotkriju i privedu pravdi. Oštećeni su svi građani, a ne samo oni koji su glasali za Studentsku listu i svi priželjkuju pravdu. Međutim, javljaju se spiskovi nepodobnih, crne liste, upada se u javna preduzeća, lokalne samouprave, javljaju se akcije poput „Nađi svog ćacija“. Nije preterano reći da je atmosfera osvetnička, zatrovana sujetom, dodvoravanjem, pa i prezirom prema neistomišljenicima. Iz Studentskog pokreta su, istina, poručili da se odgovornost za kršenje zakona mora utvrđivati u skladu sa zakonom, bez samovolje, javnog ponižavanja i osvete. Cilj borbe, kako su naveli, nije bio da se jedna samovolja zameni drugom, niti da se strah samo prenese na drugu stranu, već da nijedan čovek više ne mora da živi u strahu od bilo čije moći. Ali onda su jasno i nedvosmisleno poručili i da je – strah promenio stranu! Sve te nedoslednosti, pa i protivrečnosti ohrabruju razne ekstremne reakcije i nepotrebne tenzije. A demokratija podrazumeva i zaštitu prava ne samo onih koji pobeđuju, već i „pobeđenih“, oni nisu izgubili pravo na dostojanstvo, bezbednost, rad, javnu reč i jednaku zaštitu zakona. Jer ako je strah samo promenio stranu, onda nije promenjen sistem, već samo oni koji njime upravljaju.

Studentska lista od izborne noći više nije samo pokret koji protestuje, postavlja zahteve i trpi posledice tuđe moći. Sa 140 poslaničkih mandata ona je buduća vlast i zato njeni postupci i izjave moraju biti podložni kritici, sada više nego ranije. I mora prestati da neguje takvu atmosferu gde se kritika pobedničke liste doživljava kao odbrana prethodne vlasti. Posebno kada neki njeni istaknuti predstavnici počnu da zadiru u temeljna identitetska pitanja, nakon što je lista čitavu kampanju provela na sigurnom terenu opštih mesta o pravdi, stručnosti i odgovornosti.

U tome se posebno istakao akademik Radomir Saičić, redovni član SANU i profesor Hemijskog fakulteta u Beogradu. Inače, jedan od popularnijih ljudi trenutno u Srbiji, sa prognozama za predsedničku kandidaturu. Njegova targetiranja crkvenih velikodostojnika i nakaradno tumačenje crkvenog ustrojstva utoliko su opasnija jer se predstavlja kao vernik, redovno se sa govornice poziva na Jevanđelje i na hrišćanske vrednosti, dobro znajući kakvu težinu takvi gestovi imaju među tradicionalno i verski opredeljenim biračima. Saičić je nesumnjivo vešt govornik, slatkorečiv. U njegovim nastupima patosa ima dovoljno za nekoliko državničkih mandata. Redovno manevriše zavodljivim pojmovima kao što su čast, dostojanstvo, savest, slavni preci, pravda, sloboda, istina, plemenitost, čovekoljublje, milosrđe… Obećava pravnu državu slobodnih ljudi kojom ćemo domaćinski upravljati, vraćanje poverenja u institucije i obnovu sistema vrednosti zasnovanog na znanju, moralu, poštenju, plemenitosti, osećanju dužnosti i ljudskoj solidarnosti. Zvuči primamljivo. Tokom kampanje izjavio je i da je spreman da stavi „i život na raspolaganje studentima i državi Srbiji“, a u političke govore uveo je i Svetu Trojicu i Kosovski zavet. U izbornoj noći pročitao je govor u kom se obećava izgradnja Srbije u kojoj nijedan čovek ne mora da se plaši zato što misli drugačije.

Međutim, njegova izjava da su od više od četrdeset episkopa Srpske pravoslavne crkve samo šestorica dostojna tog visokog zvanja pokazuje koliko traje proklamovana tolerancija prema drugačijem mišljenju. Tih šest vladika podržalo je studente. Dakle, dostojni su upravo oni koji ne misle drugačije od Saičića. Dok obećava Srbiju u kojoj se niko neće plašiti zbog svojih stavova, on crkvene velikodostojnike javno razvrstava na časne i nečasne, a njihov duhovni autoritet meri odnosom prema studentskom pokretu. Takvo viđenje Srpske pravoslavne crkve Saičić je iznosio u više političkih govora. Pravio je razliku između Crkve kao svetinje, vere i tela Hristovog i „crkvene administracije“, poručivao mladima da Crkvu ne procenjuju prema njenim administratorima i tvrdio da većina episkopa stoji „uz batinaše, a ne uz svoju decu“.

U pravoslavlju Crkva nije neformalna zajednica moralno podobnih vernika, nego jedinstvo episkopa, sveštenstva i naroda okupljenih u istoj veri i Evharistiji. Episkop nije birokrata naknadno pridodat toj zajednici, već služitelj njenog jedinstva. Ne postoji, dakle, neka bestelesna, „čista“ Crkva nasuprot njenom vidljivom ustrojstvu, koje Saičić naziva administracijom. Proglašavajući gotovo čitavu jerarhiju nedostojnom, Saičić ne kritikuje samo pojedine vladike, nego potkopava poverenje u samu Crkvu i prisvaja pravo da spolja određuje ko je dostojan da je predstavlja. Crkvena jerarhija može da greši i može i mora da podnosi kritiku, ali zbog toga ne prestaje da bude deo Crkve. Deliti potvrde vladikama o crkvenosti prema tome da li su podržali određeni politički (građanski, studentski, kako god) pokret ipak je nešto drugo.