Film Lordana Zafranovića „Zlatni rez ’42: Djeca Kozare“ traje četiri sata i devet minuta. Oni koji su ga u hrvatskim medijima proglašavali kontroverznim, propagandnim ili politički problematičnim uglavnom nisu izdvojili toliko vremena pre nego što su podelili svoj sud. Za njihove zaključke bili su dovoljni tema filma, ime reditelja, podatak da je snimljen uz podršku Srbije i Republike Srpske i najava da će otvoriti ovogodišnji FEST. Na FEST-u je premijerno prikazan 2. oktobra, a Zafranović je na zatvaranju festivala dobio Politikinu nagradu „Milutin Čolić“ za najbolji srpski film. Iako se i sam autor nadao da će se o filmu u Hrvatskoj govoriti i razgovarati, pa makar u negativnom ključu, recepcija filma u Hrvatskoj ne bi se mogla baš nazvati recepcijom. Jer ovde se, zapravo, nije raspravljalo o filmu, nego se na najkreativnije moguće načine razgovor o njemu izbegavao. I to u gotovo čitavom spektru najrazličitijih hrvatskih medija, razlikuju se samo razlozi ili kvazirazlozi. U desnima je već sama tema dokaz da je reč o antihrvatskoj ili velikosrpskoj propagandi, njima smeta već to što film govori o ustaškim logorima, stradanju dece sa Kozare i Jasenovcu. U levo liberalnim se dopušta mogućnost da film umetnički vredi, da nije propagandan i da bez nacionalne isključivosti govori o zlu, ali se osporavanje nastavlja na etičkom planu: Zafranović nije smeo da prihvati taj novac, da film prikaže na tom festivalu i da se pojavi u tom političkom trenutku (kao da postoji dobar trenutak i kao da uopšte treba čekati neki trenutak). Ovom delu hrvatske javnosti najveći problem je činjenica da su film finansijski podržale Srbija i Republika Srpska. Tako su se desnica i levica ponovo našle na istom poslu. Prvima smetaju žrtve o kojima film govori, drugima oni koji su omogućili da se o njima govori.

Scenario Arsena Diklića nastao je još 1986. godine, a Zafranović je, treba to ponoviti, film najpre pokušavao da snimi u Hrvatskoj. Više puta se obraćao Hrvatskom audiovizuelnom centru, a potom i premijeru Andreju Plenkoviću, ali podršku nije dobio. Tek nakon toga, sredstva je dobio od Srbije i Republike Srpske, pored ostalih. Taj se redosled uglavnom prećutkuje. I zanemaruje se činjenica da bi bilo nerazumno i uostalom nečasno da je Srbija odbila da učestvuje u snimanju filma o stradanju u ustaškim logorima. Javni novac pritom nije privatni novac predsednika države, niti javni novac dokazuje da je film politička narudžbina. Oni koji govore tako možda treba da krenu od sopstvenih navika i načela. Kad bi državna podrška automatski značila da film predstavlja propagandu, isti bi kriterijum morao da važi i za ostvarenja finansirana preko hrvatskih javnih fondova ili bilo kojih drugih. Sam Zafranović, uostalom, ističe da je imao apsolutnu umetničku slobodu. Ni datum premijere nije naročito poslušan prema priči o unapred pripremljenoj izbornoj predstavi. Termin FEST-a, od 2. do 11. oktobra, utvrđen je još početkom godine, mnogo pre raspisivanja izbora i početka izborne kampanje. A i prikazati film na FEST-u ne znači automatski podržati vlast pod kojom se festival održava, isto kao što ni igrati u državnom pozorištu ili objaviti knjigu uz pomoć javnih sredstava ne znači položiti zakletvu predsedniku države. Istina, ostala je mogućnost da vlast pokuša da prisvoji značaj gotovog dela. Za sada se takve pretenzije ne primećuju, naprotiv.

Ipak, uz sva neutemeljena i usiljena osporavanja koja dolaze sa hrvatske strane, ona u srpskom društvu su možda još teže razumljiva. „Djeca Kozare“ mogla su da budu retka prilika da se duboko razjedinjeno društvo okupi oko teme koja ne bi smela da pripada nijednoj stranci. Moglo se doći zbog žrtava, zbog preživelih logoraša koji su izašli na scenu, zbog Zafranovića koji je ovim delom zadužio svakog potomka i poštovaoca nevino stradalih, zbog filma, sećanja ili elementarne pristojnosti. Umesto toga, deo glumaca, kulturne i političke javnosti odlučio je da bojkotuje premijeru kako ne bi učestvovao u navodnoj političkoj zloupotrebi. Ako je od „Djece Kozare“ Aleksandar Vučić na kraju i dobio neku političku korist, duguje je baš tim praznim mestima u dvorani. Oni koji ih nisu popunili pokazali su se nedostojnima da se predstavljaju kao zaštitnici filma, festivala ili bilo čega od političke zloupotrebe, jer su se jedino oni u ovom slučaju njome služili i premijeru upotrebili za političko svrstavanje. I to u trenutku kad je takvo svstavanje bilo najmanje primereno i umesno.