Značajan dio srpske muzičke i opće kulture svakako je džez i on ima dugu i bogatu tradiciju, kao i veliki utjecaj na mnoge generacije u Srbiji, od početaka 20. vijeka do danas. Jedan od najboljih sugovornika o temi džeza svakako je Vojislav Pantić, matematičar po obrazovanju i novinar koji u stopu prati džez događaje. On vrlo seriozno piše o njima u sijaset pisanih medija, kao što dugi niz godina sudjeluje i vodi emisije o džezu na valovima Radio Beograda. U mladosti Pantić je pjevao i svirao klavir u raznim beogradskim bendovima, a jedan od njih, Chess Blues Band i sam je vodio. Knjige Vojislava Pantića; „Jazz Face”, „Beogradski džez festival 1971–2020“ i „Džez skice Srbije“ pisane su toliko pitkim i uzbudljivim jezikom da ih s oduševljenjem čitaju i oni kojima džez nije glavni muzički interes u životu.

Koliko je džez kao muzički izraz utjecao na srpsku kulturu?

Lično mislim da je džez značajno doprineo srpskoj kulturi. Postoji veoma instruktivna knjiga Miše Blama „Džez u Srbiji 1927–1944”, u kojoj pronalazimo da je pionirsku ulogu u razvoju džeza u Srbiji odigrao orkestar Štuleta Jovanovića koji je svirao na Kalemegdanu i koji je – to je važno – nesporno imao pet duvača u sastavu. Opet ulična legenda kaže da početak džeza datira od trenutka kada je čuveni Milan Pavlović, nakon studija u Švajcarskoj i boravka u Parizu, doneo 1928. godine saksofon u Beograd. Pavlović će kasnije postati predsednik udruženja džez muzičara u Srbiji. Između dva svetska rata u Beogradu je po kafanama sviralo šest, sedam vrlo uspešnih džez orkestara. Za vreme nemačke okupacije beogradski orkestri su i dalje svirali, doduše prilično otežano, jer nacisti nisu voleli džez.

Legenda kaže da početak džeza u Srbiji datira od trenutka kada je čuveni Milan Pavlović, nakon studija u Švajcarskoj i boravka u Parizu, doneo 1928. godine saksofon u Beograd

Kako je bilo sa džezom u Srbiji nakon Drugog svjetskog rata?

Bila je to, u stvari, slavna generacija džezera 40-ih i 50-ih godina, kako piše u biografiji Duška Gojkovića pod nazivom „Džez je duh slobode“, koju je izdao bavarski Institut za džez iz Minhena. Ta prva generacija muzičara u sasvim drugačijim političkim prilikama imala je hrabrosti da se bavi džezom i da istražuje „nove muzičke teritorije“ što tada nije bilo nimalo jednostavno. Ono što je, takođe, bilo važno, džez je predstavljao vezu sa zapadnom muzičkom tradicijom tog doba, što je onda u vreme ranog komunizma bilo još delikatnije. U svakom slučaju, ti beogradski džez bendovi bili su jako popularni, svirali su po igrankama na Kalemegdanu i na drugim mestima po gradu.

Balkanski džezeri

Što znači da je situacija oko džeza u Srbiji u ranim 50-ima bila delikatna?

Džez nije bio po ukusu tadašnjeg socijalističkog režima. Zato je kasnije mnogo tih srpskih džez muzičara otišlo u svet, naročito u Zapadnu Nemačku i tamo su napravili vrlo pristojnu karijeru. Iako ih tadašnji politički režim nije naročito milovao, srpski džezeri su bili pravi ambasadori tadašnje Jugoslavije u belom svetu. Mogli bismo dugo da nabrajamo: Duško Gojković, trubač, kompozitor i aranžer, Vojislav Bubiša Simić, jedan od osnivača Zabavnog orkestra Radio Beograda, Branislav Lala Kovačev, Bora Roković, Milan Lulić, Jovan Miković, Boris Jojić, Vojislav Voki Kostić i mnogi, mnogi drugi.

Džez je bio veza sa zapadnom muzičkom tradicijom, što je u vreme ranog jugoslovenskog komunizma bilo jako delikatno. Zato je mnogo srpskih džez muzičara otišlo u svet, naročito u Zapadnu Nemačku i tamo su napravili vrlo pristojnu karijeru

Što je specifično, što je karakteristično za srpski džez?

Ono što je meni u istraživanju srpskog džeza bilo interesantno jeste što su neki od tih džezista shvatili da u tom inostranstvu treba da ponude i nešto svoje, što je značilo poniranje u arhivu srpske narodne muzičke tradicije. Tako jedna od pesama Duška Gojkovića nosi naslov „Slovenski duh“, što predstavlja primer obrade narodne pesme „Kad ja pođoh na bembašu“ u žanru džez muzike. Takođe, Vojislav Bubiša Simić šef-dirigent Džez orkestra RTB-a je jednom prilikom na Dojranskom jezeru slušao lokalni narodni orkestar koji svira u kafani pesmu „Čaj Šukarije“. On je od te pesme napravio aranžman i nazvao ga „Svadbena pesma pod Bistricom“. U isto vreme zagrebački vibrafonista Boško Petrović i šef Zagreb džez kvarteta istražuje u domenu balkanskog folklora i piše na tu temu nekoliko vrlo značajnih kompozicija.

Što je to Balkan džez?

To je organski spoj džeza i srpske narodne tradicije koji je prvi dizajnirao Lala Kovačev. On je proizveo tri muzička džez albuma pod nazivom „Balkanske impresije“: na prvom albumu slušamo džeziste iz inostranstva koji sviraju džez muziku na tragu srpske narodne tradicije, na drugom čujemo Vlatka Stefanovskog i grupu vrhunskih džez i tradicionalnih muzičara iz celog regiona, a na trećem, uz orkestar Lale Kovačeva, slušamo pevačku grupu Paganke, orkestar Feata Sejdića, žensku pevačku grupu iz sela Donja Lokošnica kod Leskovca i Kavaldžije i gajdaše sa juga Srbije. Na ta tri albuma prodefilovali su džez muzičari, rok muzičari i autentični stvaraoci narodne tradicije. To je bila kruna upliva balkanskog folklora u džez muziku koja je dobila i ime – Balkan džez.

U međuvremenu je stigla nova generacija džez muzičara?

Danas imamo mlade ljude koji su studirali džez na prestižnim svetskim fakultetima, koji se vraćaju u Srbiju, a i u Beogradu postoji na Muzičkoj akademiji odsek za džez. Balkanski elementi su kod te mlade generacije jako diskretni, jer ti naši mladi džez muzičari razmišljaju svetski. Oni možda ne stvaraju na tradiciji Balkana, ali stvaraju svoju originalnu muziku. Da smo ovaj razgovor vodili pre 30 godina moji odgovori bi bili prilično depresivni, jer je to bilo vreme koje se poklopilo sa ratom i kada su naši džezeri, sa bi-bapom, na neki način tapkali u mestu.

Kada se dogodio preokret?

Bum novog znanja i obrazovanosti dogodio se početkom dvehiljaditih kada su mladi ljudi rekli otprilike – nećemo da sviramo muziku iz 50-tih, hoćemo da sviramo muziku našeg doba. U poslednjih 10 godina dva srpska džez benda ušla su među četiri najbolja džez orkestra u Evropi, u finale Džez takmičenja Euroradija, što je otprilike kao Evrovizija za džezere. Zatim, jedna italijanska muzička produkcija iz Barija sukcesivno objavljuje albume novih srpskih džezera i za pet godina objavila je 15 izdanja, što je zaista neverovatno. Jedan srpski džez bend ušao je u novije vreme, u izboru američke džez selekcije, u sto najboljih džez bendova u svetu, a tu su i nagrade za srpske džez orkestre na raznim festivalima po Evropi. To predstavlja više nego potvrdu da je srpski džez veoma i živ i jako kvalitetan.

Džez i matematika

 Vi ste zaljubljenik u džez već jako puno godina. Po profesiji ste matematičar. Kako se savršeni sistem brojeva slaže sa džez improvizacijama?

To me svi pitaju, ali ja na to pitanje nemam pravi odgovor. Ja, na primer, znam svoje prijatelje matematičare koji u muzici vole hevi metal, kao i one koji slušaju isključivo klasičnu muziku. Zašto je to tako, ne znam. Takođe, džezeri u nazive svojih pesama ponekad unose matematičke kategorije: Fibonačijev niz, zlatni presek i slično i to deluje zgodno i šarmantno, ali ja ne verujem da između matematike i džeza postoji neka preterana veza. U nekom momentu svako od nas voli neku muziku, pa onda u drugom momentu voli neku drugu. Ja sam, na primer, prvo u mladosti ranih 80-ih voleo bluz, pa smo išli u Beogradu na „Mašinac“ da ga slušamo.

Kako ste postali novinar koji piše o džezu?

Počeo sam da sakupljam ploče, već sam imao malu diskoteku kod kuće kada sam se javio na poziv Raše Petrovića, urednika emisije „Sav taj džez“, da učestvujem u njoj. Druga važna stvar je bila hala Pionir i moj tata, koji je poznavao direktora te hale, koji nam je stalno dolazio sa kartama za neke od tih velikih muzičkih imena. Tada sam u hali Pionir slušao Tinu Tarner, Džona Meklaflina, Hoze Felisijana, grupu Veder Riport, naravno Bijelo dugme i mnoge druge. Kada sam imao 15 godina gledao sam iz prvog reda ljude koji sviraju šest klavira odjednom i gitariste koji na bas gitari izvode solo deset minuta… Uhvatio sam se za glavu i rekao: šta je ovo? Nakon tih prvih ushićenja trebalo mi je bar još šest sedam godina da shvatim šta je to uopšte džez, da pratim džez festivale i da konačno pišem o džezu. Pa do 90-te sam uglavnom pisao o rokenrolu i odlazio u Zagreb da intervjuišem Džonija Štulića, Gobca i Houru ili u Sarajevo da razgovarm sa članovima grupe Crvena jabuka…

Džez koncerti su dosta prisutni, na primjer, na Raškim duhovnim svečanostima, na kojima ste i vi predstavili dvije svoje knjige. Koji je odnos džeza i duhovne sfere života?

Ovih dana se navršava sto godina od rođenja Džona Koltrejna. Koltrejn je čovek koji je značajan po tome što je uzdigao džez iz prostora muzike u svakodnevnom životu na viši nivo duhovne sfere. Kada slušamo njegovu pesmu „Vrhunska ljubav“ što bi značilo ljubav prema Bogu, kao i još nekoliko njegovih istraživanja duhovnosti, mi se stvarno osećamo uzvišeno i to ne može da se sluša istim uhom kao bi-bap Čarlija Parkera. Po uzoru na Koltrejna, inspirisana njegovim duhovnim uzdignućem u džezu, čitava jedna generacija mladih muzičara u Americi počela je da razmišlja na taj način.

Vaša najnovija knjiga „Džez skice“ najavljena kao rukopis koji se ne bavi historijom džeza nego je u njegovom središtu vaš lični doživljaj, inspiriran džezom. Kada bi unutarnji doživljaj džeza bio stanoviti kemijski proces, kako biste ga vi opisali?

Prvo, ja nisam pisao istoriju džeza jer ne mogu da uzmem to pravo. Ako nisam bio živi svedok svetlosnih trenutaka džeza u Srbiji, kada se još nisam rodio ili sam bio vrlo mali, ja ne mogu da pišem o tim trenucima koji zaista čine jednu veliku istoriju. Pod dva, ja sam odlučio da ovo bude kompilacija mojih tekstova koje sam pisao u raznim medijima: dvadesetak eseja i nekoliko intervjua sa velikanima džeza, nekoliko priča o najznačajnijim džez festivalima i prikaz deset najboljih džez ploča po mom izboru. Kada pišem o nekom džez albumu, ja ne pišem o njemu nakon prvog slušanja, već ga slušam danima. Jednom sam muzičkog urednika odbijao šest meseci da napišem tekst, jer mi je bilo lepo dok sam slušao taj album, da nisam želio da prekinem tu impresiju.

Što je važno da piše u vašem tekstu o džezu?

U tekstu naravno da moraju da stoje neki fakti o toj muzici i neki podaci o muzičaru, ali glavni deo je moj lični doživljaj, gde želim da prenesem čitaocu šta osećam dok taj album slušam. Nekad je to ushićenje, nekada zaljubljenost, nekad je to specifičan ugao slušanja, nekad je to čista energija. Nekad se desi da istu numeru koju slušam dan kasnije, da ju drugačije čujem. Izbegavam da pišem o stvarima koje ne volim. Pišem o muzici koju volim. Moj jedini cilj je da prenesem to osećanje čitaocu, sa skrivenom željom da on ode u prodavnicu i kupi baš tu ploču.

Hoće li džez preživjeti suvremenu tehnologiju?

Videćemo. Savremena digitalna tehnologija jako je naštetila industriji prodaje ploča. Takođe, ta ista tehnologija je uspela da raznim veštačkim miksovanjem neki snimak na nekoj aplikaciji ili virtualnoj platformi izgleda savršeno. Ono što tehnologija ipak na kraju ne može to je da spreči publiku koja želi da vidi svog omiljenog džez muzičara u izvedbi uživo. A onda, na pozornici se vidi ko je majstor, a ko je tek njegov učenik…