Početak nove školske godine u Srbiji obeležile su dve slike. Na jednoj učenici cepaju, gaze i polivaju školski pribor sa simbolima Ekspa, snimaju se dok to rade i snimke objavljuju na društvenim mrežama. Na drugoj nema mnogo toga što bi smelo da se opisuje, pogotovo ne radi zadovoljavanja radoznalosti javnosti. Grupa učenika sedmog razreda osnovne škole u Mrčajevcima polno je uznemiravala vršnjaka, a deo događaja je, prema objavljenim informacijama, sniman mobilnim telefonom. Dva događaja nisu ista, niti se vandalizam može izjednačiti sa nasiljem nad detetom. Ali reakcije odraslih na njih jesu dovoljno slične i dovoljno različite da pokažu kakve poruke šaljemo mladima. U prvom slučaju mnogi su decu nazvali hrabrom, osvešćenom, slobodnom, pametnom, nepokorenom generacijom koja odlično zna šta radi. U drugom su se gotovo svi osorno pitali gde su bili nastavnici, direktor, škola, tužilaštvo, Ministarstvo prosvete i čitav „sistem“. Jedino se nešto ređe postavljalo pitanje gde smo bili mi, odrasli, dok smo decu učili da je svaki njihov postupak vredan podrške ukoliko se može politički upotrebiti.
Dok je država među učenicima promovisala međunarodnu manifestaciju čiji je domaćin, kao što promoviše i sportska takmičenja, kulturne događaje i jubileje, učenici su uništavali te promotivne sveske i pribor. Snimiti taj postupak i predstaviti ga publici nije naročito složen oblik političkog mišljenja. Za to nisu potrebni ni hrabrost ni znanje, samo kamera i, naravno, sigurnost da će se naći odrasli koji će aplaudirati. Odrasli su, naravno, odmah prepoznali generacijsku veličinu takvog čina i nagradili ga virtuelnim peticama. Nevolja je u tome što deca na kraju poveruju u ono što im dovoljno dugo ponavljamo: da su njihovi postupci izuzetni samo zato što su njihovi, da je svako protivljenje hrabrost, svaka nepristojnost autentičnost, a svako odsustvo samokontrole sloboda. Još ako ih odrasli uvedu u sopstvene političke obračune, proglase moralno superiornim i objasne im da se autoritet ne preispituje argumentima nego prezire bez ostatka, teško je očekivati da će sama znati gde prestaje protest, a počinje nasilje.
U Mrčajevcima su odrasli s razlogom tražili odgovor institucija. Prva saopštenja tužilaštva govorila su o „neprimerenom ponašanju“ i „egzibicionizmu“, da bi kasnije bilo utvrđeno da je maloletnik pretrpeo polno uznemiravanje. Roditelji žrtve bili su nezadovoljni reakcijom škole, građani su protestovali i potpisivali peticiju, a osumnjičeni učenici novu školsku godinu započeli su nastavom na daljinu. Postoji, dakle, mnogo ozbiljnih pitanja o postupanju svih nadležnih. Ali ni najodgovornija škola ni najsavesnije tužilaštvo ne mogu naknadno nadoknaditi ono što deca godinama nisu naučila: da drugi čovek nije predmet i da slabost nije poziv za iživljavanje.
Decu smo, navodno zbog njihovog samopouzdanja, poštedeli gotovo svakog suočavanja sa sopstvenim ograničenjima. Tako stvaramo mlade ljude koji svoju vrednost podrazumevaju. Kada im svet ne potvrdi sliku koju smo im godinama gradili, reagovaće besom. Ili će potražiti nekoga slabijeg na kome će proveriti svoju moć. A odraslima će to biti u redu dok god mladi tu moć usmeravaju na one koje su isti ti odrasli odredili kao dostojne prezira.
Koliko pokrića ima tako izgrađena slika o sebi pokazali su najnoviji rezultati PISA testiranja. Ispod osnovnog nivoa čitalačke pismenosti nalazi se 48 odsto petnaestogodišnjaka iz Srbije, matematičke 53, a naučne 43 odsto. PISA pritom ne proverava koliko su učenici gradiva zapamtili, već koliko umeju da primene naučeno pri rešavanju problema iz stvarnog života. A na osnovnom nivou se ne traže ni književna analiza, ni viša matematika, ni naučno otkriće: dovoljno je prepoznati glavnu ideju teksta srednje dužine, jednostavnu životnu situaciju predstaviti matematički i na osnovu ponuđenih podataka proceniti da li je neki zaključak valjan. Rezultati su poražavajući. Ali i tragedija u „Ribnikaru“ bila je više nego poražavajuća, pa ipak nije sprečila odrasle da sopstvenu mladunčad kuju u zvezde i pripisuju joj mudrost, moralnu nadmoć i zrelost koje još nije stigla ni da stekne.
Kada su u središte javnog života stupili studenti, njihov protest protiv korupcije, institucionalne neodgovornosti i društvenih nepravdi imao je svoje opravdanje. Ali pravo na političko delovanje nekako su mnogi pobrkali sa političkom nepogrešivošću. Studentski indeks nije diploma iz upravljanja državom, kao što ni pripadnost mladosti sama po sebi nije dokaz ni mudrosti, ni moralnosti, ni dobrih namera. Ipak, upravo su ih odrasli mesecima predstavljali kao jedinu nekorumpiranu, obrazovanu, hrabru i dostojnu snagu u društvu. Studenti su proglašavani najboljim delom Srbije, njenom savešću, poslednjom nadom i gotovo jedinim preostalim merilom istine. Malo ko se usuđivao da postavi najobičnije pitanje o tome ko odlučuje u njihovo ime, koliko studenata zaista učestvuje u tim odlukama i otkud plenumima pravo da svoje zaključke predstavljaju kao volju čitave studentske populacije. U međuvremenu su plenumi odlučivali o blokiranju fakulteta, birali i vetirali kandidate i sastavili izbornu listu, a studentski pokret ušao je u izbornu trku sa ambicijom da odlučuje ko će voditi državu. Ni u tome ne bi bilo ničeg nedopuštenog da se svaka sumnja u njihove odluke nije tretirala gotovo kao napad na mladost, znanje i budućnost. Političke stranke, programi i kandidati inače se mogu preispitivati, ali je „studentsko“ postalo neka vrsta zaštitnog znaka kvaliteta koji bi trebalo prihvatiti bez ikakvih provera. Jer to bi bila uvreda. A od sveske pocepane pred kamerom do izborne liste koju ne treba preispitivati vodi ista prečica. Mi smo je napravili. Oni su samo dobili peticu što su njome krenuli.
