Postoje trenuci u istoriji jednog naroda koji prevazilaze granice običnog događaja. Oni postaju nešto mnogo dublje – ogledalo kolektivne duše, tihi odgovor na pitanje šta je to što ljude i dalje okuplja uprkos vremenu, sumnjama, podelama i umoru savremenog sveta.
Takav prizor mogao se videti ovih dana u Beogradu, pred Hramom svetog Save na Vračaru, gde nepregledne kolone ljudi danonoćno čekaju da se poklone i celivaju jednu od najvećih svetinja pravoslavnog sveta – Časni pojas Presvete Bogorodice. Ta slika ostaje gotovo nestvarna za čoveka naviklog na buku svakodnevice. Ljudi stoje mirno i strpljivo. Među njima ima staraca, mladih, majki sa decom, bolesnih, studenata, monaha, ljudi koji su došli iz Beograda, unutrašnjosti Srbije, Republike Srpske, Crne Gore, Hrvatske, Makedonije, Bugarske, Rumunije, pa čak i iz evropskog rasejanja. Neki su čekali tri sata, neki pet, neki sedam, a neki čitavu noć. I niko, zapravo, nije došao zbog običnog predmeta. Došli su zbog potrebe da se makar na trenutak približe nečemu što osećaju kao dodir večnosti.
Časni pojas Presvete Bogorodice smatra se jedinom sačuvanom zemaljskom relikvijom Bogorodice. Prema crkvenom predanju, sama Presveta Bogorodica satkala ga je od kamilje dlake i nosila za života. Posle njenog Uspenja, pojas je ostao među hrišćanima kao predanje i velika svetinja, vekovima čuvana u Carigradu, a potom preneta na Svetu Goru, u manastir Vatoped. Jedan detalj oko Bogorodičinog pojasa je posebno zanimljiv. Priča se oslanja na predanje, vezano za vizantijsku caricu Zoi, suprugu cara Lava Mudrog. Prema tom predanju, nakon što je bila teško bolesna i, kako se veruje, isceljena molitvom pred Bogorodičinim pojasom, ona je u znak zahvalnosti dala da se pojas opšije i učvrsti zlatnim nitima. Veruje se da su te zlatne niti pomogle da organski materijal – kamilja dlaka – opstane gotovo dve hiljade godina.
Možda u tome leži najdublja simbolika Bogorodičinog pojasa. Ono što je ljudski prolazno – nit, tkanina, kamilja dlaka – opstalo je vekovima zahvaljujući zlatnim nitima vere, što podseća i na samu istoriju srpskog naroda. I njega su vekovi mogli rasuti i pretvoriti u prah da nije bilo nevidljivih niti koje su ga držale na okupu – Hilandara, Svetog Save, Kosova i Metohije, molitve, sećanja i svetinja. Zato prizor stotina hiljada ljudi pred hramom Svetog Save nije samo poklonjenje relikviji, već je, možda sasvim nesvesno, poklonjenje sopstvenom duhovnom kontinuitetu.
Ali za srpski narod ova svetinja ima i dodatnu, gotovo zavetnu dimenziju. Istorijski izvori i predanja govore da je knez Lazar darivao Vatopedu mnoge dragocenosti, među kojima i Bogorodičin časni pojas čime je omogućeno da ova svetinja ostane sačuvana u vekovima velikih istorijskih lomova. Tako se i duhovna nit između Srbije i Svete Gore, između Kosova i Metohije i Atosa, provlači kroz čitavu našu istoriju. Nije slučajno što se danas, posle više od šest vekova, pojas Presvete Bogorodice nalazi upravo u Beogradu, u hramu posvećenom Svetom Savi.
Svetinja je u Srbiju stigla iz manastira Vatoped na Svetoj Gori, u pratnji arhimandrita Jefrema i vatopedskih monaha. Najpre je bila izložena u Vaznesenjskoj crkvi, a potom je, tokom Spasovdanske litije, preneta ulicama Beograda u hram Svetog Save. Taj prizor – hiljade ljudi okupljenih oko svetinje koja prolazi kroz srce grada – imao je gotovo biblijsku atmosferu. Kao da je Beograd, makar na kratko, prestao da bude užurbana prestonica i postao veliko poklonjenje.
Dok se u SANU, kroz hilandarske relikvije, rukopise i ikone, otvorila istorijska i kulturna dimenzija svetosavskog nasleđa, dotle se pred Hramom svetog Save videla njegova živa, narodna i duhovna strana. U galeriji SANU čovek posmatra tragove prošlosti, pred pojasom Presvete Bogorodice posmatra sadašnjost vere. Te dve slike kao da jedna drugu dopunjuju. Jedna govori o pamćenju. Druga o nadi. Jedna o civilizaciji koju je Sveti Sava stvorio. Druga o narodu koji toj svetinji i dalje prilazi sa istim osećanjem poštovanja kao pre mnogo vekova.
Posebno je snažna simbolika mesta na kome se sve događa. Vračar, na kome su spaljene mošti Svetog Save, postalo je mesto gde se okupilo stotine hiljada ljudi oko svetinje donesene sa Svete Gore. Istorija je želela da na tom mestu ugasi Savin trag, a vreme je učinilo suprotno – pretvorilo ga je u jedno od najvećih pravoslavnih sabirališta.
I zato prizor dugih, kilometarskih redova pred Hramom svetog Save nije samo religijski događaj. On govori o nečemu mnogo dubljem: o potrebi čoveka da u vremenu rasutosti pronađe oslonac i smisao. U svetu u kome sve prolazi brzo, gde se i ljudi i emocije troše ubrzano, stotine hiljada ljudi stajalo je satima pred jednom malom relikvijom od smeđe kamilje dlake, optočene zlatnim nitima, verujući da postoje stvari koje nisu prolazne.
A možda je upravo u tome najveća tajna ove svetinje. Ne u materiji, već u veri koja vekovima okuplja ljude oko sebe.
