“Čovek ne može da bira vreme u kojem će se roditi i živeti, od njega ne zavisi ni od kojih roditelja, ni od kog naroda će se roditi, ali od njega zavisi kako će on postupati u datom vremenu: da li kao čovek ili kao nečovek, bez obzira na to u kom narodu i od kojih roditelja.” Tako je govorio patrijarh srpski Pavle, omiljeni poglavar Srpske pravoslavne crkve. Prošlo je tačno 14 godina otkako se upokojio, a sećanje na njega sve je življe. U vremenu kada su mnoge vrednosti poljuljane, odnosno kada je javno dostupno i vidljivo moralno posrnuće i pojedinca, ali i društvenih struktura, zanimljiv je fenomen njegove popularnosti. Daleko od idealizacije, jer generacije koje se sećaju njegovih živih reči, njegovog glasa i pojave još uvek su među nama. U vremenu kada je individualizam u najružnijem obliku postao imperativ, kada su sopstveni interesi nadređeni svakom drugom, reči jednog duhovnika, sitnog po građi, skromnog u svojoj pojavi, odjekuju i prenose se na nove generacije. Možda je upravo ta otuđenost i goli materijalizam, praznina koja ispunjava savremenog čoveka i koja se toliko nagomilala da čovek samo što se ne utopi u njoj, prepoznala reči ovog duhovnika i vrednosti koje je propovedao kao svetionik u vremenu tame. Njegove poruke prepričavaju se i pamte verovatno i zato što svuda oko nas vladaju potpuno suprotni, doduše omotani u razne celofane, zakoni i vrednosti. A čovek je gladan reči utehe i željan putokaza.
O samom životu patrijarha Pavla čak i oni koji nisu dovoljno upoznati s biografskim odrednicama reći će da je bio živi svetac. Njegove blage reči i tiha, skromna pojava ulivali su mir i nadu. Svaki detalj iz njegove biografije govori o njegovoj posebnosti, ali je ono što je uspeo u nimalo lakim vremenima posebnije od svega – da postane moralna vertikala i duhovni orijentir generacijama. Bio je vrhovni poglavar Srpske pravoslavne crkve, 44. po redu, u periodu od 1990. do 2009. godine. Njegovo puno ime i titula glasili su Njegova svetost arhiepiskop pećki, mitropolit beogradsko-karlovački i patrijarh srpski gospodin Pavle.
Rođen je kao Gojko Stojčević 11. septembra 1914. godine u selu Kućanci, kod Donjeg Miholjca u Slavoniji. Zamonašio se 1948. u manastiru Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri, srpskoj Svetoj gori. Ime je dobio po apostolu Pavlu. Od njegovog dolaska na tron srpskog patrijarha obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju, 1992. godine. Godine 1994. otvorena je Duhovna akademija svetog Vasilija Ostroškog u Foči, a 1997. godine i Bogoslovija u Kragujevcu, kao odsek Bogoslovije svetog Save u Beogradu. Osnovana je i Informativna služba Srpske pravoslavne crkve. U Beogradu je 1993. godine počela da radi Akademija Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija). Godine 2001. nastava veronauke je vraćena u škole, kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta, iz kog su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine. Zbog zasluga patrijarha Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.
Anegdote o patrijarhu Pavlu već gotovo da prelaze u mitske slike, ispredaju se, preuveličavaju, umnožavaju… Ali sve proizilaze iz njegove osvedočene skromnosti i lepote duše koja se ne povodi za prolaznim ovozemaljskim stvarima. Beograđani su ga često viđali kako pešači od Kalemegdana prema Slaviji. Kažu da je njegova soba u Patrijaršiji bila do te mere skromna da je podsećala na monašku ćeliju. Samo o njegovim cipelama, iznošenim, prepravljanim i popravljanim, pričaju se brojne anegdote. Jedna od najpoznatijih slika iz svakodnevnog života patrijarha Pavla valjda je ona iz beogradskog tramvaja, u kojem se čitajući knjigu vozio tog dana kad ga je zabeležio neočekivani objektiv fotoreportera.
Preminuo je u snu, 15. novembra 2009. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Po sopstvenoj želji, izraženoj u oporuci, sahranjen je u porti manastira Svetih Arhangela u Rakovici u Beogradu. Njegovoj sahrani je prema nezvaničnim procenama prisustvovalo više od pola miliona vernika.
