Svaki uživalac muzičkog opusa ovog posebnog čoveka ima svoje lične razloge zbog kojih je nekad „umoran od života“… Mnogo je pisano i mnogo se pričalo o Tomi Zdravkoviću. Novinari, glumci, pevači, političari, poštovaoci lika i dela govore pohvalno, prepričavaju zgode i nezgode, heperbolišu anegdotama, podižu spomenike, snimaju filmove. Zahvaljujući Nikoli Kankarašu, novinaru i uredniku internet stranice posvećenu Tomi Zdravkoviću, kao i drugim entuzijastima koji prikupljaju građu, možemo rekonstruisati sliku o ovom umetniku na osnovu biografskih podataka i intervjua.

Sve je počelo u Leskovcu

Već je dosta puta pominjan taj sudbonosni susret i trenutak koji će preusmeriti Tomin život. Desio se sredinom pedesetih godina prošlog veka, jedne jesenje večeri. Da li kod jedne klupe u leskovačkom parku ili u jednoj lokalnoj kafani, nije toliko bitno. Te večeri je tada već zvezda jugoslovenske narodne muzike Silvana Armenulić pevala u tadašnjoj kafani Radan. Mladi, promrzli Toma, trbuhom za kruhom našao se na pravom mestu u pravo vreme. Predstavlja se i upoznaje sa Silvanom, koja je prepoznala da u tom mladiću ima nečega. Ostalo je istorija.

„Odlazi, odlazi, moja draga voljena“

Prve pesme usnimavao je još od 1964. godine. Za razliku od tad uobičajene narodne muzike prepoznatljivog ritma, melodije i tematike, Toma počinje nešto drugačije i to kao šlager pevač sa obradom popularne španske pesme ,,Zene druga mog“. Prvi pravi uspeh i širu slušanost postiže 1969. godine, na Sarajevskoj Ilidži sa pesmom „Odlazi, odlazi“.

Kako je sam govorio, prava priča o njemu počinje baš te 69. godine, kada polako prestaje da peva po kafanama jer je počelo da mu pristiže dosta novca od prodatih ploča i komponovanja za druge izvođače.

„Mnogi od mojih prijatelja i poznanika i danas misle da me je taj novac zbunio, izmenio, poremetio. Na neki način su u pravu, ali ne onako kako oni misle. U stvari, odjednom sam se obreo u situaciji da za kratko vreme rešim svoj život. Tada se u meni javio neki neobjašnjiv otpor prema takvoj mogućnosti. Nisam mogao da se mirim sa činjenicom da mnogi divni, pošteni ljudi koje sam poznavao i voleo imaju neuporedivo manje od mene. Počeo je da me drma nekakav čudan život. Nisam želeo, a ni mogao da zažmurim i pobegnem u neku svoju malu sigurnost. Počeo sam da trošim nemilice. Kao da sam mrzeo novac. Međutim, nijednog trenutka nisam bio pozer. Da sam to bio, onda bih verovatno kupio jahtu ili išao u Pariz da se šegačim, da se slikam sa Aznavurom, sa Bekoom… Šta ja znam… Mogao sam svašta da činim. Imao sam za sve to mogućnosti. Umesto tog, izabrao sam kafanu. Počeo sam da se opijam, da se kockam…“ – reći će u interjuu za TV Reviju 1981. godine.

„Sve što osta od života, ja bih dao za Ljiljanu“

Drugi period njegove muzičke karijere obeležile su pesme sa ženskim imenima. Od Danke, posvećene voditeljki RTJ Danki Novović, pa dalje po azbučnom redu: Alekandra, Ana, Anđela, Branka, Duška, Jelena, Ljiljana, Marta, Mirjana, Marija, Nada, Neđimja, Sanja, Fatima… A u jednoj pesmi-testamenu, objedinio je mnoge od njih i „dao im dušu svoju“, što stoji kao natpis i na spomen česmi u njegovom rodnom Pečenjevcu – „Mnoge stvari su vezane za ta ženska imena, mislim da sam ja tu prvi prokljuvio jednu mogućnost. Prvo sam se zaljubljivao, bio sam puno iskompleksiran i nadoknađivao sam neke mogućnosti tamo gde nisam mogao da prođem kao neki lepotan. Ako budem poražen u nekoj situaciji da me neka devojka odbije, ja napišem pesmu. A kasnije sam video da je to i komercijalno. Tako da ta ženska imena su uvek aktuelna i draga ljudima. Lepo je pevati o ženama.“

„Noćas me duša boli“

„Šta će mi život“ spada u najpopularnije pesme jugoslovenske novokomponovane muzike. Ovaj klasik napisao je Toma i poklonio Silvani Armenulić. Pesma je stekla evergrin status i popularnost koju i danas uživa. Naravno, zahvaljujući i fantastičnoj seriji „Ljubav na seoski način“.

Kada je u pitanju gluma, svakako treba izdvojiti i brojne uloge koje je ostvario. Uz prirodnu spontanost, neposrednost i talenat, pojavio se u serijama Balkan ekspres, Bolje od bekstva, Doktorka na selu, Bolji život, Top lista nadrealista.

„O mladosti, zašto prolaziš, hej starosti, brzo dolaziš“

U vreme Tome Zdravkovića, malo ko je mogao pored Tome sebe da nazove boemom. Nekad je to imalo jednu višu umetničku notu – kaže vrsni poznavalac narodne muzike i voditelj Goran Milošević. Za Tomu,  boem je onaj koji je vezan za život, koji ga kompletno oseća i koji voli da se igra životom i voli da se raduje.

„Za nekoga kažu da ako se napije, pa ide u nekoj prljavoj košulji, pocepanoj kravati i sakou zamazanom, da je boem. Ja boema vidim drugačije. Mika Antić za mene nije bio boem, bio je divan čovek, divan pesnik“. Antiću će kasnije posvetiti pesmu „E moj brate, cigani me prate“. A prate do i od kafane, i o kafani je mnogo toga ispričao i otpevao, jer kafana nije samo „bircuz“ gde izlaze samo pijani ljudi: „Ja sam pevao intelektualcima, pametnim ljudima. To su sve posebna i divna raspoloženja. Za mene je veća kultura i način življenja ako si ti raspoložen zato što slušaš dobru muziku i dobrog pevača, nego ako moraš da odeš u pozorište ili na operu namenski.“

„Da l’ je moguće da si me zaboravila“

Zasićenje i nezadovoljstvo oseća pre puta u Ameriku, gde odlazi na lečenje. I toga se plaši. Instinkt ga ne vara jer će nakon povratka objaviti svoje najpoznatije i najpopularnije pesme. U intervjuu za TV Novosti iz 1972. godine kaže: ,,Osećam da stagniram. Ljudi me neprestano, zato što sam Toma Zdravković, odvajaju od mog života, od mojih misli, od mojih tumaranja kroz prostor i vreme. Ne stagniram kao pevač, nemoj pogrešno da se razumemo, nego kao čovek, kao biće koje treba da misli i oseća. Prođe dan, a ja nisam osećao baš ništa, ili jesam: glad, žeđ, potrebu da prilegnem… Prođe drugi dan, isto – treći, i onda odjednom uplašim se, pa posle straha osećam se krivim, pa odem na čašicu, pa na drugu…”

„Jer ti i ja, dva smo sveta različita“

Muzički žanrovi su pre ekspanzije interneta i novih sredstava komunikacije bili veoma važni mnogim generacijama. Novim generacijama nisu. Dovoljno je poslušati bilo koju pesmu novije produkcije i čućete miks i sudar različitih muzičkih pravaca. U vreme kada je stvarao Toma, podela na žanrove je bila još izraženija. On sam nije priznavao muzičke podele i pomerao je granice. Od same fizičke i jezičke forme, preko rušenja društvenih i socijalnih predrasuda i normi ponašanja, do aranžerskog i tekstualnog oblika svojih pesama. Tražio je sam svoj specifičan muzički izraz. Godinama je pokušavao da u javnim nastupima, intervjuima, razgovorima objasni da je klasifikacija muzičkih žanrova pogrešna. Jer, narodna muzika je i rok, i pop, pa i klasična muzika, sve to može da spada i u narodnu pesmu.

„Kada je komponovana narodna muzika počela da ulazi u modu, shvatio sam da je publika podeljena. Jedni su voleli narodnu, drugi zabavnu muziku. Bio sam svestan da je najbolje rešenje bilo – naći sredinu. Odabrati lepe, suptilne tekstove i dati im sređeniji muzički oblik. Iz iskustva sam znao da publika lakše prima grčki, španski, orijentalni melos nego šansone ili šlagere. Tražio sam zato svoj izraz, ali sa akcentom na španskom ritmu, a sa tekstovima bliskim našim ljudima.“ TV Novosti 1971. godina.

„Ja nemam prava nikoga da volim, niti nekom da nanosim bol“

Po povratku iz Amerike 1978. godine snima svoje najveće hitove: Ostao sam sam, Dva smo sveta različita, Umoran sam od života, Svirajte mi tiho, tiše, Dotak’o sam dno života, Svirajte noćas samo za nju, Kafana je moja istina i brojnim veliki koncertima dostiže vrhunac karijere. Jedan takav zapis je i sad već antologijski koncert-TV šou pod naslovom „Dao sam vam dušu svoju”, snimljen u junu 1987. godine u restoranu „Dva jelena“ u beogradskoj Skadarliji, a uz pratnju orkestra Ljubiše Pavkovića. Gosti na koncertu bili su Lepa Lukić, Predrag Gojković Cune, Hašim Kučuk Hoki, Zekerijah Đezić, Kemal Monteno, Usnija Redžepova, Svetomir Šešić – Šele, Zijo Rizvanbegović – Valentino, Milovan Ilić – Minimaks, Aleksandar Aca Kostić, Miodrag Andrić – Ljuba Moljac, Tanja Bošković, Olivera Marković, Jelisaveta – Seka Sablić, Danica Maksimović, Rade Marjanović, Branko Baletić,..

„Samo nju ne kuni majko, ona ništa nije kriva“

Godinu dana pre smrti u intervjuu za TV Novosti na pitanje – postoji li tajna njegovog uspeha i dugotrajnosti, jednostavno će odgovoriti da je u pitanju njegov način života: ,,Istinski sam živeo na svoj način. Igrao sam se životom dugo vremena, pa i danas. To je moja priroda, živim divan život sa užasno velikom slobodom. Važno je da budeš mlad i u pedesetoj godini, da možeš da shvatiš probleme šiparice i dečaka, da se sa njima družiš i da ti sve to bude blisko. To je i stvar genetskog raspoloženja. Deca moje pesme otkrivaju u svojim kućama, na porodičnim veseljima i zabavama. Devojčice slušaju pesme koje sam snimio dok još nisu bile rođene. O Tomi Zdravkoviću se priča u kućama, o meni se ne priča loše, u životu nisam varao ni lagao… Ako se priča da sam malo više pio, ili igrao karte, deci je to simpatično i interesantno“.

Otkuda ta tuga u vama?

„Ta tuga je vrlo čudan odnos i prema životu i prema shvatanju samog sebe i okoline i sredine“. TV NS 80-te.

A mi smo sredina koja na veselim događajima peva tužne pesme.

O Jugoslaviji

„Nikad nisam verovao da će biti ljudi koji se neće izjasniti kao Jugosloveni, a rođeni su u Jugoslaviji! A, eto, ima ih! Šta ti ljudi dobijaju ako stalno ističu svoju nacionalnost? Da li postaju pametniji, lepši, šta li? Sva ta podeljenost u našoj zemlji je ružna, strašna… Jugoslovenstvo treba da se oseća i da se nosi bez opterećenja“, „Duga“ novembar 1986. godine.

Samo četiri godine kasnije u razgovoru za TV Novosti reći će da ima osećaj da je prevaren u razmišljanju, uverenju i doživljaju : „Meni je sve vreme bila na pameti podsvest naših ljudi, a imam utisak da mnogi razmišljaju baš kao i ja. Sada se blati sve što je bilo. Blatio se život koji smo proživeli nekad dobro, nekad loše. Taj život, takav je kakav je, ne može se prebrisati, ne može se glumiti da četrdeset godina nije postojalo. Šta da radimo sa četrdeset godina života? Ne tvrdim da je sve bilo u redu, ali ja najmanje imam razloga da se žalim što sam živeo u Jugoslaviji. Većina ljudi imala je lep i miran život, nekakav mir, sigurno zaposlenje i prihode. Pred svetom smo bili ponosni što smo Jugosloveni. Moja generacija imala je nadu. Bilo je posleratno vreme, vreme nemaština, kriza, ali i prosperiteta. Ne može sada sve to da se negira. Ja nisam bio član Saveza komunista i smeta mi kad vidim da profesionalni političari, ljudi od karijere, sada pljuju ono u šta su verovali. To je kao da blate sebe. Čovek mora onako ljudski, individualno da se odredi. Ne mislim da je demokratija jedini kvalitet života, da sve drugo otpada, da je važno samo šta ćeš politički biti. Da više ne postoje ni kultura, ni osećanja, ni prijateljstva. Odjednom moramo sve da menjamo u životu i da vrednosti podvodimo pod stranački interes i program. Da bi opstao u svojoj sredini, moraš da blatiš druge republike, da se ističeš kvalitetima samo time što si dobar Srbin, dobar Hrvat, dobar Makedonac. A dobre ličnosti mogu da budu i ljudi koji nisu političari, koji se ne izražavaju samo kroz nacionalno biće. Prava ličnost može biti i mali čovek, saobraćajac, trgovac, pa i umetnik.“, jun, 1990. godine