fbpx

Rodno osetljiv jezik ili uterivanje jednakosti

Rodno osetljiv jezik ili uterivanje jednakosti

Share on facebook
Facebook
Share on twitter
Twitter
Share on email
Email
Share on facebook
Share on twitter
Share on telegram
Share on whatsapp
rodno osetljiv jezik

Nakon što su narodne poslanice i poslanici Skupštine Srbije usvojili/usvojile Zakon o rodnoj ravnopravnosti, borkinje i borci za ljudska prava, stručnjakinje i stručnjaci, kao i obične građanke i građani pokrenuli/pokrenule su oštru javnu polemiku. Prvi se busaju u demokratska prsa, drugi negoduju, a treći se – smeju. Migrantkinjama, vatrogasiljama, goničicama, vodičicama, viteškinjama, ideološkinjama, pa čak i invalitkinjama. A nije smešno. Rogobatnost prve rečenice iz ovog teksta to barem donekle može stilski da ilustruje.

Naime, pored brojnih odredbi novousvojenog Zakona o rodnoj ravnopravnosti koje podrazumevaju jednaka prava, odgovornosti i mogućnosti, ravnomerno učešće i uravnoteženu zastupljenost žena i muškaraca u svim oblastima društvenog života, dodate su i odredbe o rodno osetljivom jeziku. Tako će se od sada rodno osetljiv jezik koristiti u udžbenicima, diplomama, svedočanstvima i ostalim dokumentima u obrazovnim institucijama. Moraće ih koristiti organi vlasti, poslodavci, osiguravajuća društva, političke stranke, sindikalna udruženja, mediji…

Dve stavke koje se tiču rodno osetljivog jezika izazvale su najviše negodovanja. Prva je da će, shodno odredbi koja bude prekršena, oni koji su je prekršili morati da plate novčane kazne koje će se kretati od 5.000 do 2.000.000 dinara. Ovaj, dosad nezabeležen, nasilni pokušaj da se u jezik interveniše na ovaj način, tako je dobio mnogo ozbiljniji, opasniji karakter. Koliko god da se pravda demokratskim načelima koja zagovaraju jednakost i ravnopravnost, zapravo se pokazuje represivnim, pa i diskriminišućim. Prvenstveno kad su same žene u pitanju, koje ne žele sve da budu imenovane na određen, bolje rečeno, naređen način, koji često zvuči i posprdno.

Primera je mnogo, ali uzmimo samo pojam spisateljice, koji je u Srbiji intenzivnije počeo da se koristi kada su žene koje su se bavile uglavnom poslovima koji su podrazumevali javno, televizijsko eksponiranje i zabavni karakter počele masovnije da izdaju svoje autobiografije i romane upitne umetničke vrednosti. Tako je ovaj pojam u kolektivnoj svesti negativno obojen i pogrdan. A novinari će morati da ga koriste, čak i ako govore o recimo Isidori Sekulić, ako ne žele da redakcija plati kaznu. A redakcije, koje često nemaju novca ni za dovoljan broj lektora i svakodnevno se bore sa finansijama, i kojima je takođe na ovaj način uskraćena sloboda izbora, moraće najverovatnije nauštrb kvaliteta da se bave jezičkim purizmom. Da ne govorimo o lažnim vestima, govoru mržnje, pa čak i pravopisnim i gramatičkim greškama na brojnim portalima. Dolazimo u apsurdnu situaciju gde bi ugledna redakcija sa vrhunskim, obrazovanim novinarima mogla da dobije novčanu kaznu, a ona koja se bavi tzv. žutilom, koja se služi govorom mržnje, senzacionalizmom, ne poznaje ni osnovna pravopisna pravila, nastavila neometano da “radi”.

Druga sporna stavka iz novousvojenog Zakona tiče se samog jezika i činjenice da pri izradi odredbe koja se odnosi na rodno osetljiv jezik nije konsultovana kompetentna struka. Zato su oštro reagovali predstavnici Odbora za standardizaciju srpskog jezika, Matica srpska, Srpska akademija nauka i umetnosti, brojni univerzitetski profesori, srbisti… Njihovi osnovni argumenti glase da titule u muškom rodu nisu diskriminišuće i da pogled na svet, sistem kulture ili društveni sistem nisu uslovljeni pukim postojanjem ili nepostojanjem određenih gramatičkih kategorija, pa se oni stoga ne mogu ni menjati njihovim uvođenjem ili insistiranjem na doslednosti njihove upotrebe. Termini kojima su u ovom zakonu označeni položaji, profesije, odnosno zanimanja, titule, izraženi u gramatičkom muškom rodu, po njihovim rečima, podrazumevaju prirodni muški i ženski rod lica na koje se odnose.

Jezik je pratilac društvenih promena, i naravno da se napredak tehnologije, nauke, razvoj društva odražava i na sam taj jezik. Jezik prati te promene, razvija se, prilagođava im se. Do pre samo nekoliko decenija brojni pojmovi nisu postojali, jer nisu imali šta ni da označe. Neka zanimanja tek u novije vreme počinju da obavljaju i žene pa se ni nazivi nisu potpuno ustalili. Jezičke norme zato stalno treba preispitivati.

Društvo u Srbiji, neosporno je, ne tretira ravnopravno muškarce i žene, što je, istina, vidljivo i na planu jezika (možda je najilustrativniji primer naizgled značenjskog parnjaka koji odražava patrijarhalni model razmišljanja: usedelica – neženja). Ali gramatička kategorija ženskog roda nije jedino sredstvo za obezbeđivanje vidljivosti žena u srpskom jeziku. Pa ni u društvu. Možda se društveni odnosi u jednom trenutku promene, pa taj paralelizam gramatičkih kategorija bude prirodan. Do tada, o zakonu se može i treba polemizirati, ali njegov osnovni cilj – umanjiti diskriminatorni govor, pisanje i izražavanje – ne može se nikako postići diskriminacijom, zabranama i kaznama. Pogotovo na planu jezika, koji je kulturno blago, a nasilje koje se ovim zakonom nad njim vrši – ravno je svetogrđu.

Ako imate prijedlog teme za nas, javite se na portal@privrednik.net

Pratite P-portal i na društvenim mrežama: