„Smatram da konačno moramo da skinemo oreol komunizma koji je ovde decenijama lažno predstavljan. Taj period naše istorije, koji Broz simboliše, bio je jedan od najpogubnijih po srpski narod i zato je važno da on gore više ne počiva, jer samo tako ćemo konačno jednom za svagda završiti sa komunizmom na ovim prostorima“, poručio je Aleksandar Šapić, predsednik Privremenog organa Grada Beograda najavivši inicijativu da se posmrtni ostaci Josipa Broza Tita iz Kuće cveća u Beogradu „vrate“ u Kumrovec, a da Muzej Jugoslavije postane muzej srpske istorije. Šapić je izjavio da izmeštanje Kuće cveća sa Dedinja, u kojoj počiva Tito, predstavlja „simbolički pokušaj da se konačno raskrsti sa komunističkim nasleđem i režimom koji je naneo mnogo zla srpskom narodu“.

Očekivano, ovaj predlog naišao je na podsmeh i kritike u javnosti, pa se moglo čuti da je ova najava: tužna, pogrešna, zastrašujuća, opasna, revizionistička, nacionalistička, neljudska, nepoštena, nepristojna, van pameti… A najava je prosto – predizborna i malo ko je među „običnim građanima“ shvata ozbiljno ili se uopšte njome bavi ili ga iole uzrujava. Kako Beogradu predstoje izbori, Šapićeva ideja razume se kao deo predizborne kampanje. A jedina smislena polemika je ona da li ovaj potez zapravo privlači ili odbija birače. Jer ne treba zaboraviti da, bez obzira na to gde se nalazili Brozovi posmrtni ostaci, građani Srbije prema ovom delu svoje istorije koji on simbolizuje većinom imaju „nostalgičan“ odnos. I on je toliko ukorenjen i snažan da nadilazi racionalna objašnjenja. I poslednji popis stanovništva Srbije pokazao je da je broj Jugoslovena porastao za skoro 4.000 od onog prethodnog koji je održan 2011. godine. Dakle, broj građana koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni u porastu je iako Jugoslavija ostaje sve dalje u prošlosti. Možda Šapić nije ni razmišljao o vrsti reakcija na koje će ovaj njegov istup naići, već je računao na to da će reakcija svakako biti, sa ove ili sa one strane, a da je svaki publicitet – dobar publicitet. U svakom slučaju, čak i da svoju ideju sprovede u delo, što je malo verovatno, taj potez bi više bio simboličan nego što bi imao uticaja na kolektivno istorijsko pamćenje.

Međutim, Šapić je izazvao reakcije nekolicine drugih ljubitelja publiciteta. Iz Hrvatske i iz Sarajeva Šapiću su poručili da su voljni da preuzmu Titove posmrtne ostatke. Tamo gde je istorija obojena po modi savremenih potreba, na Šapićeve izjave gleda se kao na amaterske, početničke. Pa im se s vidljivom dozom superiornosti i iskustva i pristupa.

„Ukoliko, gospodine Šapiću, zaista imate nameru provoditi svoju zamisao da Beograd po meri svoje ideologije gurnete još dublje u nacionalističke fantazije, ostaci Josipa Broza Tita neće ostati bez doma. Postoji jedan antifašistički grad koji se diči nasledstvom partizana i jednim od najvećih antifašističkih pokreta u Evropi tokom Drugog svetskog rata i koji je poznat po antifašističkom otporu bolesnim ideologijama u skorijoj prošlosti, a koji će ponosno preuzeti ostavštinu Tita i skrbiti o njoj kako dolikuje, a to je Sarajevo”, napisao je na svom Fejsbuk profilu premijer Kantona Sarajevo. Iskrenost ovde izrečene namere najbolje se ogleda u konstrukciji da bi se ovim potezom Beograd gurnuo „još dublje“ u nacionalističke fantazije. Kao da se podrazumeva da je on već duboko u njima. Ali još perfidnije, u izjednačavanju antifašizma iz Drugog svetskog rata i borbe u „skorijoj prošlosti“.

Iz Hrvatske je došao mnogo pošteniji predlog. Pored načelnika Kumrovca, javio se i jedan poznati biznismen, voljan i da sponzoriše i organizuje projekat preseljenja Josipa Broza. „Njega je svijet priznao, prihvatio i prigrlio, a mi se pravimo pametni. Zaslužio je da ga vratimo u Kumrovec. Pa, zamislite koliko bi samo kineskih turista došlo zbog njega u Kumrovec. Treba to gledati i s te, turističke, financijske strane“, objasnio je svoje motive.