Međusobni uticaji različitih kultura u susretu i dodiru imaju neizostavno svoj odraz i u umetnosti, u umetničkom viđenju i umetnikovom doživljaju tih susreta. Poslednji istorijski “burni” susret dveju nacija na ovim prostorima, poslednji rat “krunisan” je akcijom “Oluja”, koja do danas ilustruje i sažima svu složenost međunacionalnih odnosa. “Veličanstvena vojna akcija čista kao suza” ili “zločinačka akcija etničkog čišćenja”, dva su nepomirljiva čitanja poslednjeg poglavlja jedne knjige pisane dvama perima. To poglavlje ostavilo je neizbrisive posledice na oba koautora koji su knjigu sukoba 1990-ih ispisivali. To i takvo poglavlje omogućilo je i različite interpretacije, koje se do danas retko podudaraju.

Posledice tragičnih sukoba 1990-ih izmenile su rukavac istorije koji protiče ovim komadom zemlje. Zemlja je u velikoj meri ostala pusta. A čovek načet, ranjen i drugačiji. Uz sve one druge, vidljive i merljive posledice, ovo iskustvo ostalo je trajno upisano i kao umetnička inspiracija i potreba da se artikuliše kroz razne kreativne forme.

Tretman još uvek relativno svežeg istorijskog iskustva podložan je preoblikovanjima i kanalisanjima, ali je od početka jasan pravac u kom se tematizacija tog iskustva kreće – Mi smo isključivo žrtve, Oni su isključivo agresori. To je zajednički princip čitanja ove istorijske epizode, bez obzira na to ko je onaj koji čita. Međutim, kao i na mnogim drugim planovima, i na planu umetnosti i kulture, velika je razlika u zastupljenosti ove teme kad je u pitanju srpska i kad je u pitanju hrvatska kultura.

Dok u Hrvatskoj postoji vrlo razvijena kulturna politika za negovanje “kulta” Domovinskog rata, u Srbiji, ni bilo gde među srpskim narodom, to nije slučaj. Tri decenije nakon ratnih sukoba, tzv. Domovinski rat je u Hrvatskoj zaštićena i promovisana tema kojoj se pristupa s posebnom pažnjom. Ratne rane još uvek nisu zarasle, a umetnost ih ponekad zaleči, ponekad produbi, u zavisnosti od toga kolikog je dometa. To je već još jedno pitanje na koje je teško dati objektivan odgovor. Ali da se umetnost kojoj je u fokusu rat 1990-ih podstiče i forsira, to je već vrlo opipljivo i objektivno. Dominantni obrasci prikazivanja poslednjeg rata u Hrvatskoj poduprti su institucionalnim podrškama i državnom politikom jačanja kolektivne istine. “Promicanje istine o Domovinskom ratu” i “očuvanje vrednosti proisteklih iz Domovinskog rata” neki su od glavnih kriterijuma pri odabiru projekata koji će biti podržani. Toliko puta ponovljena “istina” nakon nekog vremena doživljava se kao neupitna činjenica i vrlo jasan kriterijum, iako kategoriji istine nije mesto u projektnim kriterijumima bilo koje vrste. Vrlo često se ovom narativu pridruže i pojmovi poput “mira”, “herojstva”, ali i “antifašizma”, kako bi im se podcrtao legitimitet i dodatno osnažio moral. Institucionalne podrške udruženjima proizašlim iz Domovinskog rata, konkursi za finansiranje programa i projekata, spomen-obeležja, likovni i literarni konkursi na temu Domovinskog rata, nagradni konkursi za kratke priče, pesme, romane o Domovinskom ratu… i u ovom trenutku ima otvorenih poziva. Od samih termina “domovinski” i “branitelj”, koji impliciraju isključivo odbrambene, rodoljubive motive, do najsitnijih detalja u svakom pojedinačnom konkursu, razvijen je detaljan mehanizam tretmana ove teme, koja čak i kao originalni autorski izraz stvaraoca, osim književne, ima i kulturološku, sociološku, psihološku i političku vrednost.

S druge strane, rat i “Oluja” u umetnosti, izbegličko iskustvo u književnosti, muzici, u teatru, na filmu i u popularnoj kulturi kad su srpski autori u pitanju relativno je slabo zastupljena tema. Čini se da je u mnogo većoj meri prisutna kao biografska odrednica koja je oblikovala pojedinačne autore, nego što je vidljiv jasan impuls u ukupnoj umetničkoj produkciji. Bilo da se radi o autoru kojeg je obeležilo iskustvo izgnanstva ili se radi o delu inspirisanom tim iskustvom, delu koje tematizuje to iskustvo, ako bismo kriterijume maksimalno proširili i obuhvatili sve što u sebi sadrži makar naznake ove teme, svejedno bi rezultat bio štur, sveden na pojedinačne inicijative, bez konstantne institucionalne podrške i podstreka.

U poslednjem broju lista Privrednik data je jedna sažeta slika nekih impulsa u javnom prostoru i kulturnom (polju) koji se dotiču interpretacije “Oluje”, iskustva izbeglištva, ratnih trauma i načina na koji je ta oluja u kreativnim nametima oblikovala pojedince. Oluja sa sobom po definiciji nešto odnosi, a nanosi štetu, uništava… oluja je neprilika, nevreme, ali ljudski um i pogotovo umetnička duša u takvim okolnostima uvek su treperili posebnom vibracijom i u stvaralačkom grču davali najsuptilnija ostvarenja. Možda taj prirodni, nekanalisani i neusmeravani tok treba i pustiti. Jer šta je istina drugo, do pitanje koje stalno treba postavljati i tragati za odgovorima na njega.