Obrazovanje danas prolazi kroz značajne promene, a među učenicima, nastavnicima, roditeljima i donosiocima političkih odluka, dinamika postaje ključna. Uz to, uticaj digitalnog sveta na decu raste, nudeći im raznolike sadržaje i izazove. Iako se mnogo raspravlja i predlaže, konkretna rešenja za složene izazove ovog novog obrazovnog okruženja i dalje nedostaju. Milan Damjanac, filozof, socijalni radnik, psihoterapeut i edukator, podelio je svoje perspektive na ove probleme u razgovoru za P-portal.

Imate iskustva u radu u direktnom obrazovanju i razumete njegovo stanje, pa kako biste ocenili dinamiku i odnos između učenika, nastavnika i roditelja, kao i ulogu donosilaca odluka unutar tog okruženja?

Obrazovanje trenutno doživljava tektonske promene. Mi se ponašamo kao da je škola institucija koja je oduvek postojala i stoga je neka vrednost sama po sebi. Škola je institucija koja je uvedena primarno radi prenošenja vrednosti, istorijskih znanja, kulturnih obrazaca i sekundarno, socijalizacije. Škola već duže ne služi ničemu osim socijalizaciji i prenošenju znanja koje vodi do profita. Ideja da je celokupno obrazovanje samo sticanje obrazovanja od koga se zarađuje urušava tradicionalnu instituciju školstva, a sa pojavom veštačke inteligencije, konačno se nazire kraj škole kao institucije. Srbija je tu na margini, ovde se to ne prati niti razume. Kod nas se obrazovanje svodi na učenje „pro forme“ i napamet. Učenici uče napamet, za to su nagrađeni u školi, ali ne i u životu, a nastavnici, čast izuzecima, vode čas na isti način – neinventivno i bez sluha za učenike i njihove potrebe, kao ni za život van učionice. Nadležni tu samo traže formalno ispunjenje uslova, a suština odavno nikoga ne interesuje, već samo uredna administracija.

Što se dinamike tiče, ona se prelama iz samih društvenih dinamika. U hiperindividualizovanom društvu, svako je za sebe, tako da je empatija niska, a socijalizacija ograničena. To u prevodu znači da se deca takmiče, i ocene postaju znak lične bitnosti, te je stoga ličnost svakog deteta stavljena na roditeljski pijedestal. Nastavnici nemaju, niti mogu imati autoritet, a roditelji nastavnike tretiraju kao sredstvo za ispunjenje svojih ideja o superiornosti svog deteta.

Protekle godine, posle raznih slučajeva nasilja u školama, a posebno poslednjih meseci, imali smo prilike da pratimo u medijima razmatranja raznih stručnjaka iz različitih oblasti. Oni su pokušali da nađu uzroke i da predlože rešenja ovog ogromnog problema. Koja su vaša sadašnja stanovišta po pitanju uzroka i, ako ne rešenja, ono bar izlaza?

Nema ih. Postoje rešenja koja mogu da umanje probleme, ali stvarnih rešenja nema, pošto je problem opštedruštveni, i diktira se putem celokupnog ekonomskog i političkog sistema. Ono što može da se učini je da se promeni čitav koncept ocenjivanja i mnogo više uloži u emocionalnu pismenost đaka i nastavnika, kao i izgradnju i ocenjivanje empatije i socijalizacije među decom. Po medijima su uglavnom izrečene rečenice sa gomilom opštih mesta. Suština je da se ne može povratiti ugled prosveti i nastavnicima ukoliko si nastavnik u instituciji koja stvara ljude za poredak u kojem se vrednuje samo osoba sa novcem, a ne osoba sa znanjem. Samim tim, novac postaje vrhovna vrednost, a znanje sredstvo za sticanje novca. Nastavnik ne može imati autoritet, jer nema novca, i tu se nešto može učiniti, ali je pitanje koliko bi to promenilo situaciju pošto ta zarada ne prati tržišnu vrednost nastavničkog poziva. Isto tako, empatija ne može da raste jer je neupotrebljiva pri sticanju novca, a isto tako se ne može povratiti dignitet škole ukoliko ona ne donosi zaradu. Takođe, roditelji neće početi da poštuju nastavnike, zato što se u ovakvom sistemu ne vrednuju ljudi koji slabo zarađuju i nemaju status.

Materijalni status ne znači mnogo ako ne ide uz društveni

Da li biste dodali ili oduzeli nešto u vezi s dominantnim izjavama i predlozima u javnom i digitalnom prostoru kao što su: vraćenje ugleda i autoriteta prosvetnim radnicima i poboljšanje njihovog materijalnog položaja, nulta tolerancija na nasilje, smanjenje administrativnih opterećenja, izbegavanje mešanja roditelja i inspekcije u rad nastavnika, revizija gradiva…

Prava i obaveze su rak rana ovog društva. Stalno se priča o pravima, a nikada o obavezama. Umesto generacija koje su odrasle na trpljenju i muci, što je bilo i više nego pogrešno, sada imamo generacije odrasle na ideji o večnoj sreći i komforu i izbegavanju bola, što je takođe pogrešno. Materijalni status ne znači mnogo ako ne ide uz društveni. U ovom društvu se ne poštuje nauka, obrazovanje i kultura. Poštuje se laka zarada, glupost i sve ono što je prilagođeno lakoj zaradi i uništavanju nivoa opšte kulture. Deca se ugledaju na one koji postižu brze uspehe, jako se slabo trpi bilo kakva doza neizvesnosti, nema se strpljenja, a tolerancija na frustraciju je niska. Zabrane nemaju smisla ukoliko ih ne prati konkretna kazna, a to se neće desiti, pošto uvek ima roditelja sa posebnim privilegijama, i zato sistem ne može da se sprovede. Nisu svi jednaki, neki su u boljem položaju.

Kako oceniti sadašnji sistem ocenjivanja i vrednovanja znanja, kroz ocene, takmičenja, nadmetanja, nagrađivanja, upoređivanja i isticanje? Da li je narušen, razgrađen, kakav bi trebao biti?

Ovakav sistem ocenjivanja je imao smisla, a sada više nema, pošto nema nikakve povezanosti sa tržištem rada. Dobar đak nije nužno i uspešan poslovan čovek. Čim su te dve stvari odvojene, mora se razmišljati o promeni školskog sistema. Mislim da suština nije u učenju, već u kreativnom razmišljanju. Svako znanje je korisno ako se predstavi na odgovarajući način i poveže sa životom koji se dešava van škole. Nastavnici moraju, nažalost, da shvate da znanje danas više nije važno ukoliko nije upotrebljivo i da se okrenu ka načinima koji će stimulisati decu da vide upotrebljivost znanja, ma koliko svima nama to teško padalo, pošto svi verovatno verujemo da se upotrebljivost ne može odvojiti od opšte kulture.

Drugo, važno je podstaći kreativno razmišljanje, a to se može samo ako se odbaci sistem učenja napamet. Taj sistem danas uopšte ne funkcioniše, i zato imamo generacije svršenih studenata svih nivoa studija koji ne umeju da misle svojom glavom. Naše škole stvaraju mediokritete.

Digitalni svet ubija kreativni potencijal

Mnoga deca već od najranijeg doba ulaze u digitalni svet, gde se susreću sa obiljem neograničenog, raznovrsnog, brzog sadržaja za koji možda nemaju dovoljno godina, iskustva, sposobnosti ili kapaciteta da ga adekvatno razumeju i zdravo dožive; te u krajnjim slučajevima uspostave jasnu distinkciju između dobrog i lošeg, izgrade stav, emocionalno razumevaju i razviju kritičko razmišljanje.

Digitalni svet je za današnju decu stvarniji od sveta koji mogu da dodirnu. Takav svet njima postaje vodič za akciju, a u tom svetu nema jasne koncepcije vrednosti sem sticanja, i stoga je on idealan za ubijanje kreativnog potencijala kod dece. On i služi kako se ne bi mislilo i kako bi se što više okrenuli lakoj i brzoj zabavi. Ta zabava urušava kognitivne potencijale dece, pažnja odlazi na minimum i takva deca ne mogu da budu đaci koji sa pažnjom nešto slušaju 45 minuta ukoliko ne mogu da gledaju video koji traje duže od 90 sekundi. Emocionalno razumevanje izostaje, porodice su razorene, a odnosi sa decom se često svode na vrlo ograničenu poslovnu komunikaciju. Tu su nastavnici još više na udaru – oni treba uz pomoć škole da sprovedu sekundarnu socijalizaciju, a nemaju nijedan instrument za to. Upotreba digitalnog sveta je dokaz da su informacije svuda, ali da to većinu ne interesuje. Žele brzu zabavu.

,,Live strimovi“ na društvenim mrežama tokom proteklih godina doživeli su porast popularnosti. Na ovim videima možemo da vidimo i pozitivne primere ali i bizaran i opasan sadržaj (od digitalnog prosjačenja, sajber borbi uvreda i nasilja, do prodaje načina života, proizvoda, saveta, vrednosti, fizičkog izgleda pa čak i devijacija). Da li smo prestrogi ako u ovom trendu naziremo krik usamljenosti, očaja, ili možda prisustvujemo razvijanju jednog novog oblika socijalne normalnosti?

Ima svega toga što ste naveli. Suštinski, svi smo danas sami i usamljeni. Samoća se promoviše putem svih medija, grade se ličnosti bez kapaciteta za odnos i razumevanje druge osobe, i bez sposobnosti za osećanje bespomoćnosti i ranjivosti. Suštinski, to promovisanje ideala „niko ti ne treba, možeš sve sam“ stvara društvo pojedinaca kojima je lako upravljati. U takvom društvu je samoća redovna pojava, a usamljenost verni pratilac. Usamljenost proizilazi iz tog manjka bliskosti i, za razliku od samoće, podrazumeva to da imamo neke ljude oko sebe i u svom životu, ali ne osećamo bliskost sa njima. Taj manjak bliskosti nas gura u pravcu virtuelne socijalizacije, u kojoj se možemo predstaviti na idealan način, kako bismo konačno bili savršeni, i kako bismo prikrili svoje mane.

Ljudi su danas, a deca posebno, pod najvećom mogućom presijom da budu savršeni i da postižu uspehe, ali im taj nedostatak stabilnosti u ličnosti, koji dolazi kroz odnose sa drugima, narušava i odnos prema sebi. Ne mogu da podnesu poraz, nezadovoljstvo i ne mogu da razumeju druge. Stoga su problemi smisla, problemi pravca u životu osnovni problemi današnjice, a to se jako vidi.

Nažalost, nastavnici u ovome učestvuju baš zato što ne razumeju da nisu autoriteti i da jednom za svagda moraju da raskrste sa tom idejom. Potrebno je da pričaju sa decom na nivou na kom deca mogu da razumeju, a ne da budu odrasli koji operišu nekakvim istinama koje treba da ubace u umove dece. Potrebno je da priđu toj deci kao starija braća ili sestre, i deca će to prepoznati, baš zato što su usamljena. Ne treba ovoj deci danas škola, nego orijentir i drugi ljudi. Treba im toplina i bliskost, oni to nemaju. Imaju samo prazninu.