U srcu Beograda, u Galeriji Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), u prostoru koji je tokom decenija bio svedok najvažnijih kulturnih i duhovnih sabiranja našeg naroda, 15. maja otvorena je izložba posvećena Svetom Savi – ličnosti koja nije samo istorijska figura, već jedna od temeljnih tačaka srpskog identiteta. Ova izložba nije tek muzejska postavka, niti niz dragocenih eksponata okupljenih povodom jubileja – osam i po vekova od rođenja Svetog Save. Ona deluje kao hod kroz pamćenje jednog naroda, kroz vekove stradanja, obnove, vere i trajanja. Izložbu sa više od stotinu izloženih predmeta organizovali su i realizovali Galerija SANU na čelu sa upravnikom, akademikom Dušanom Otaševićem, autorskim timom: episkopom moravičkim, prof. dr Tihonom Rakićevićem, dopisnim članom SANU prof. dr Igorom Borozanom i docentom dr Miljanom Matić, uz svesrdno zalaganje i trudom upravnika Muzeja Srpske pravoslavne crkve (SPC), jerejem dr Vladimirom Radovanovićem, službenicima muzeja SPC, kustosom izložbe Žaklinom Marković i drugim stručnim saradnicima. Izložba će trajati do 19. jula ove godine.

Već pri ulazu u galerijski prostor posetilac oseća da se ne nalazi pred običnim istorijskim materijalom. Originalne relikvije iz Carske lavre manastira Hilandara na Svetoj Gori, istorijski dokumenti, ikone, stari rukopisi, mineji, kopije fresaka i kamene plastike, slike iz života Svetog Save slavnih umetnika 19. i 20. veka ne stoje tu kao mrtvi predmeti prošlosti. Oni pulsiraju nečim što je mnogo dublje od muzejske vrednosti. Deluju kao tragovi jednog velikog duhovnog luka koji počinje u nemanjićkoj Srbiji, prolazi kroz pepeo spaljenih moštiju Svetog Save na Vračaru, kroz seobe, ratove i pustošenja, i stižu do savremenog čoveka koji danas, možda više nego ikada, traži oslonac u vremenu rasutosti i unutrašnje nesigurnosti.

„Autori postavke, kao i njen dizajner, dr Đorđe Mandrapa, nastojali su da posmatrača uvedu u duhovni karakter pravoslavlja, osobito kada je reč o srednjovekovnom iskustvu, ali i da u prostorijama posvećenim predmodernom, modernom i savremenom dobu zadrže auru osobenog prožimanja duhovnog i estetskog. Zatamnjivanjem prostora, uz svetlosno akcentovanje izloženih predmeta, težilo se mističnom utisku kod posmatrača, pri čemu su svetlosni snopovi bili osmišljeni tako da budu u službi podsticanja čulne i duhovne spoznaje“, rekao je za Privrednik profesor Igor Borozan, jedan od autora izložbe, o spoju istorije, duhovnosti i savremenog na ovoj izložbi.

Poseban, duboko duhovni ton čitavoj izložbi daju relikvije i svetinje pristigle iz manastira Hilandara na Svetoj Gori. One nisu samo umetnička dela neprocenjive vrednosti. One predstavljaju produženi dah srednjovekovne Srbije, jer je Hilandar vekovima bio više od manastira – bio je duhovna prestonica srpskog naroda onda kada Srbija nije imala državu, vojsku niti političku slobodu. U njegovim ćelijama prepisivane su knjige dok su carstva nastajala i nestajala, a u njegovim ikonama čuvalo se lice naroda onda kada su granice bile izbrisane. I kada se pred posetiocem ukaže hilandarska ikona ili rukopis, on zapravo ne gleda samo predmet iz 12, 13. ili bilo kog drugog veka. On gleda dokaz da je jedan narod umeo da svoju veru, jezik i pamćenje sačuva kroz stoleća tame. Upravo zbog toga relikvije iz Hilandara na ovoj izložbi imaju gotovo zavetni karakter. One podsećaju da je srpska kultura nastajala na spoju duhovnosti i državotvornosti, molitve i odgovornosti prema zajednici.

 

Relikvije i svetinje pristigle iz manastira Hilandara nisu samo umetnička dela neprocenjive vrednosti. One su produženi dah srednjovekovne Srbije, jer je Hilandar vekovima bio više od manastira – bio je duhovna prestonica srpskog naroda kada Srbija nije imala državu niti slobodu

Pred jednim od najznačajnijih motiva postavke stoji i priča o jednoj posebnoj ikoni, najstarijoj u hilandarskoj riznici, koju donosi profesor Borozan: „Mozaička ikona Bogorodice Odigitrije s kraja 12. veka predstavlja prevashodno važnu relikviju, budući da je, prema crkvenom predanju bila postavljena pred preminulog Svetog Simeona Mirotočivog. Time ona zadobija poseban status među hilandarskim svetinjama, ali ostaje i važan istorijski predmet koji ukazuje na jednu od značajnih sekvenci utemeljenja srednjovekovne srpske države. Istovremeno, izložena ikona predstavlja remek-delo vizantijske umetnosti, te kao estetski objekat dodatno doprinosi njenom prevashodno kulturnom značenju, objedinjujući u sebi lepotu umetničkog dela i harizmu kultnog predmeta.“

Ikone Bogorodice sa Hristom Bogomladencem i Hrista Pantokratora smatraju se jednim od vrhunaca vizantijskog slikarstva u Hilandaru. Njihovo prisustvo na izložbi ima i simboličku dimenziju: pokazuje koliko je srpska srednjovekovna kultura bila duboko ukorenjena u vizantijsku civilizaciju, ali istovremeno sposobna da izgradi sopstveni izraz.

Veoma je značajna i ikona Svetog Save i Svetog Simeona iz 15. veka. Ona nije samo predstava oca i sina – Simeona i Save – nego simbol zavetnog odnosa između duhovnog i državnog temelja Srbije. U tom paru otelotvorena je cela nemanjićka ideja: otac koji stvara državu i sin koji joj daje duhovni smisao.

Karejski tipik ima gotovo neprocenjiv značaj. Reč je o jednom od najvažnijih tekstova koje je napisao Sveti Sava, namenjen njegovoj isposnici u Kareji na Svetoj gori. Taj tipik nije samo monaško pravilo posta i bogosluženja. On predstavlja ogledalo Savine ličnosti – strogosti, unutrašnje discipline i težnje ka tihovanju. Kroz njega se vidi da je Sava, uprkos državničkoj veličini, u svojoj suštini bio monah. Posebnu emociju izaziva i Paterica Svetog Save Osvećenog sa prvog Savinog hodočašća u Svetu zemlju, u manastir Velika lavra, koju je još u petom veku osnovao njegov imenjak i monaški uzor Sveti Sava Osvećeni. Prema starom predanju, monasi manastira vekovima su čuvali štap namenjen „monahu carskog roda istog imena“, koji će tek doći. Kada je srpski Sava stigao u taj manastir, štap mu je predat kao ispunjenje proročanstva.

Posebno je snažna simbolika predmeta koji se dovode u vezu sa Savinim putovanjima po istočnom hrišćanskom svetu – Jerusalimu, Sinaju i Svetoj gori. Predanje o štapu Svetog Save Osvećenog i ikonama koje je Sava doneo sa Istoka vekovima živi u narodnoj svesti kao znak da je srpska duhovnost od samog početka bila povezana sa velikim hrišćanskim centrima. U toj simbolici krije se jedna važna istina: Sveti Sava nije Srbiju zatvorio u sebe, već ju je otvorio prema svetu, ali bez odricanja od sopstvenog identiteta.

Izložba veoma snažno pokazuje i drugu dimenziju Savine ličnosti, onu državničku. Današnjem čoveku često promiče koliko je Sava bio moderan i vizionarski duh. Bio je diplomata koji je razumeo međunarodne odnose svog vremena, zakonodavac koji je znao da država bez pravnog poretka ne može opstati, ali i prosvetitelj koji je shvatao da narod bez obrazovanja ostaje duhovno ranjiv. Zato ova postavka nije okrenuta samo prošlosti. Ona suptilno postavlja pitanje savremenom Srbinu: šta smo danas uradili sa nasleđem koje smo dobili? Ili, kako balansirati između istorijske uloge i živog kulta Svetog Save koji traje već vekovima?

„Zadatak nije bio lak. Trebalo je objediniti mnoge istorijske uloge višeslojne ličnosti utemeljivača Srpske crkve. Izložba je koncipirana tako da prikaže Svetog Savu u njegovom istorijskom periodu, ali i u vekovima koji su usledili, sve do našeg doba. Time je postala metafora svetiteljevog života i dela u istoriji, ali i refleksija viđenja potonjih vekova, u kojima je kolektivno pamćenje o svetitelju živelo kroz pisano i usmeno predanje, kao i kroz umetnička dela. Na taj način izložba je postala i svojevrsna pozornica na kojoj je sagledan gotovo čitav istorijat srpskog naroda, sa kojim je u neprekinutom kontinuitetu bio povezan i Sveti Sava. Pored svoje istorijske uloge, on je tako postao i odraz potonjih vekova, dok je njegova ličnost zadobila funkciju ogledala važećih idejnih, ideoloških, estetskih i drugih okvira vremena iz kojih je sagledavana“, ocenjuje profesor Borozan.

U vremenu u kojem je identitet često sveden na površne političke parole, izložba „Sveti Sava“ vraća pojam identiteta njegovom izvornom značenju. Ona podseća da narod ne opstaje samo ekonomijom i politikom, već prvenstveno kulturom pamćenja. Bez pamćenja nema kontinuiteta i bez kontinuiteta nema naroda. Zato je možda najvažnije ono neizgovoreno što ova izložba nosi: osećaj sabiranja. U društvu koje je duboko podeljeno, u kome su generacije udaljene jedna od druge, a istorija često predmet sporova i dnevne upotrebe, lik Svetog Save pojavljuje se kao retka tačka okupljanja. Ne zato što pripada samo Crkvi ili istoriji, već zato što pripada kolektivnoj svesti naroda. Otuda i snažan emotivni utisak koji ostaje nakon obilaska postavke. Posetilac ne izlazi samo bogatiji za novo znanje. Izlazi sa osećanjem da je dotakao nešto trajno. Kao da je uspeo, makar i na trenutak, da uspostavi vezu sa generacijama koje su vekovima pre njega gledale iste ikone, čitale iste molitve i tražile smisao pod istim nebeskim svodom.

I upravo se tu otkriva dublji smisao čitave izložbe. Relikvije nisu samo dah prošlosti. One predstavljaju kontinuitet. Narod koji može da pokaže predmete koje su doticale ruke Svetog Save, koji može da čuva njegov tipik, njegove ikone i predanja kroz više od osam vekova, pokazuje da nije izgubio nit svog istorijskog trajanja. U njihovom prisustvu čovek jasnije razume zašto je Hilandar vekovima nazivan „duhovnim srcem Srbije“. Dok su države nestajale, granice se pomerale i narodi rasejavali, te svetinje su ostajale kao tiha potvrda da identitet nije moguće sačuvati silom, već pamćenjem, verom i kulturom.

Zato je dolazak hilandarskih svetinja u Beograd doživljen gotovo kao nacionalni i duhovni događaj, a ne samo kao kulturna „manifestacija“. Činjenica da su relikvije dočekane uz državne i crkvene počasti govori koliko su one u kolektivnoj svesti Srba više od pukih muzejskih eksponata. Istovremeno, ikone i druge predmeti iz Hilandara mogu da vide i oni koji ne mogu da ih vide na Svetoj gori, poput žena, čija stopala ne smeju stati na tvrdu i kamenitu zemlju Svete gore. Time, kako reče profesor Borozan, „ova izložba nadilazi uobičajene okvire umetničkog događaja i dodatno potvrđuje svoj verski karakter“.