Mnogim svetskim i crkvenim silama, kroz istoriju, cilj je bio da pravoslavni Srbi u Dalmaciji budu i ostanu bez svojih pastira kako bi lakše postali žrtve raznih projekata koji su išli u pravcu njihovog pokrštavanja i promene nacionalnog identiteta

Na svakom koraku Eparhije dalmatinske još uvek se osećaju posledice rata u mnogim sferama života. Sve je to potrebno lečiti i isceljivati. To nije lako, ali je blagosloveno. Kao Episkop u Dalmaciji, imao sam i imam priliku da se susretnem sa „biblijskom sirotinjom“ – našim ljudima povratnicima, koji žive veoma, veoma skromno. Treba i njihov krst nositi i pomagati im u nevolji, a to nije moguće bez vere i pomoći Božije. Naravno, i pomoći matične države Srbije, a ako neće zvučati utopijski, i pomoći velike pravoslavne Rusije. Sve nam je to potrebno da bismo opstali u Dalmaciji, kaže u razgovoru za „Pečat“ vladika dalmatinski Fotije Sladojević.

Da li odluka Mletaka iz 17 veka kojom se pravoslavnima sa područja Mletačke države zabranjuje da opšte sa pravoslavnima iz Turske (Srbije) i Rusije, i ograničavanje boravak sveštenstva na teritoriji Dalmacije govori da su važnost održavanja veze eparhije Dalmatinske sa maticom, i Rusijom, prepoznali još Mleci? Koliko su ove veze bitne?

To je jedan fenomen, koji prati našu mučeničku Eparhiju dalmatinsku kroz čitavu dosadašnju istoriju. Nije čudo što su našom eparhijom upravljali mitropoliti iz drugih oblasti: mitropoliti dabrobosanski iz manastira Rmnja ili karlovački mitropoliti iz Sremskih Karlovaca, a dugo vremena i Episkopi filadelfijski iz Mletaka. Tek 1702. godine Episkop Nikodim (Busović) dobija titulu dalmatinski tj. dalmatinsko-krčki. On je takođe imao sedište na teritoriji Eparhije dalmatinske. Raznim svetskim i crkvenim silama prosto nije odgovaralo da Srbi imaju svoga dalmatinskog Episkopa, svoga pastira koji će ih duhovno rukovoditi i čuvati u pravoslavnoj veri, a koji će istovremeno i živeti tu sa njima. Pored toga, episkopima dalmatinskim bi se često zameralo to ako su oni u dobrim, jakim vezama sa maticom Srbijom i pravoslavnom Rusijom. To je zaista teško razumeti, jer šta ima logičnije i prirodnije od toga? Da to, međutim, mnogi nisu videli tako, pokazuje i primer velikog Episkopa dalmatinskog Nikodima Milaša (1845-1915), koji početkom Prvog svetskog rata od strane Austro-ugarske biva proglašen veleizdajnikom, navodno zbog dobrih odnosa sa Srbijom, a posebno sa Rusijom. Austro-ugarski špijuni su opljačkali njegov stan u Dubrovniku, a mnogobrojne neobjavljene spise odneli. To će doprineti njegovom brzom upokojenju. Naravno, bilo je i mnogih sličnih primera. Jednostavno, cilj je bio da pravoslavni Srbi u Dalmaciji budu i ostanu bez svojih pastira, kako bi lakše postali žrtve raznih projekata, koji su išli u pravcu njihovog pokrštavanja i promene nacionalnog identiteta.

Šta znači Crkva bez naroda?

Crkva bez naroda ne postoji, bolje rečeno, Crkva i postoji kao Narod Božiji. Tako je bilo u vreme Starog Zaveta, tako je i danas u Novom Zavetu. Novi Zavet je osnovao Gospod Isus Hristos svojom krsnom žrtvom na Golgoti, ali i svojim Vaskrsenjem iz mrtvih i u tu zajednicu Novog Zaveta – Crkvu, pozvani su da uđu svi narodi na zemlji. Ne više samo jedan narod, kako je to bilo u Starom Zavetu, već svi narodi. Mi Srbi smo postali članovi Crkve u vreme svete braće Kirila i Metodija (9. vek), a njihovo delo je konačno dovršeno u vreme svetoga Save (12-13 vek). Već od svetoga Save biti Srbin, značilo je biti pravoslavan, tj. kršten čovek, hrišćanin. Crkva, dakle, nije bila nikakva nadinstitucija – elita, već zajednica krštenog naroda, koja se sabira oko svoje Crkve i bogosluženja. To zajedništvo Crkve i naroda nas je očuvalo u vreme turskog ropstva, ali i u vreme bogobornog komunizma. Ono nas čuva i danas.

Odluku o zabrani služenja pomena na mestu crkve u Glini donelo je mješovoto veće. Da li ova odluka pokazuje u kojoj meri je moguć suživot?

Da, svi smo iznenađeni tom odlukom, ali se nadamo da ona nije konačna. Gde uostalom obeležavati pomene postradalima, ako ne na mestu njihovog mučeništva? I kod nas u Dalmaciji ima puno mesta gde su Srbi stradali od Drugog svetskog rata, pa sve do danas, ali mi ne možemo ta mesta dostojanstveno obeležiti. Na mnogim od tih mesta nije moguće ni krst, niti ploču sa imenima postradalih postaviti. Primer za to su nedavni događaji na Pagu, gde su ploče sa imenima postradalih bile razbijene odmah nakon što su postavljene. Da ne pominjemo rudnike oko Drniša i razne Golubnjače, gde ni do dana današnjega nema nikakvih hrišćanskih obeležja. Svi ovi pomenuti primeri pokazuju da su sloboda i demokratija nešto što se ostvaruje i da su to ideali koji često izmiču ljudskoj svakodnevnici, iako se o njima neprestano govori.

Da li je eparhiju podjednako bitan verski i nacionalni rad, jer čini se da Crkva jedina u ovakvim okolnostima može očuvati biće srpskog naroda?

To je nešto neodvojivo. Prvenstvena misija Crkve je da jedan narod učini narodom Božijim, tj. da ga privede Bogu i Carstvu nebeskom, a to se dešava kroz Svete tajne Crkve i kroz služenje Svete Liturgije. Neko od Svetih otaca je rekao da je onaj čovek koji nije nedeljom u crkvi, još uvek daleko od Boga. Ko je daleko od Boga, on je istovremeno udaljen i od drugog čoveka – bližnjeg. To je prosto duhovni zakon. Mi Srbi bi trebalo ponovo da postanemo liturgijski, crkveni narod i da živimo u bogosluženju. Tada bi zadobili, vratili i unutrašnje i nacionalno jedinstvo. Drugačije smo u iskušenju da se potpuno udaljimo jedni od drugih do te mere, da nas čak i zajedničke reke i planine mogu podeliti. Otuda priče o prekodrinskim Srbima, crnogorcima, itd. Bez bogosluženja, susjedi u jednom selu postanu stranci, kao i stanari u jednoj gradskoj četvrti. Jednostavno, narod koji se udalji od bogosluženja i zajednice sa Bogom, neminovno kreće putem individualizma i samodovoljnosti. To je tragičnii put koji vodi u nacionalno razjedinjavanje i unutrašnju destrukciju.

Čini se da je kroz sva iskušenja kroz koja je prošao srpski narod u Hrvatskoj, počev od Drugog svetskog rata, Oluje, brisanja identiteta, prevarenih nada, bilo teško sačuvati ga od nacionalnog i verskog preobraćenja. Da li je i danas vidljiv prelazak pravoslavnih u katolike?

Sve što ste pomenuli čini deo golgote našeg naroda i u Dalmaciji – u Drugom svetskom ratu bezbrojne žrtve, pogotovo u vreme tzv. NDH, a u novije vreme progoni i zatiranja svake vrste. Iz perioda Drugog svetskog rata poznata su masovna nasilna pokrštavanja, a u novije vreme ona su bila pojedinačna, najviše u velikim gradovima, pogotovo u tzv. mešanim brakovima. Koliko nam je poznato, danas toga više nema, ili je pokrštavanje svedeno na minimum. Teško je govoriti o tajnama vere, jer su one uvek povezane sa slobodom i žrtvom. Mi smo kao Crkva prvenstveno pozvani da vaspitavamo i čuvamo narod u Pravoslavlju, ali je to dosta teško sa onima koji su se iz ovog ili onog razloga, od Drugog svetskog rata već udaljili od Crkve, a Srbi su po nacionalnosti. Njih prosto ne nalazimo načina da oslovimo i ponovo ih privedemo i vratimo Crkvi. Ti ljudi zbog toga veoma često postaju žrtve i u iskušenju su da izgube svoj duhovni i nacionalni identitet, a da toga često nisu ni svesni.

Recite nam više o značaju Dalmacije kao ranohrišćanske eparhije? Da li je biti vladika u eparhiji kakva je Dalmatinska izazov ili teškoća?

I jedno i drugo. Episkopi imaju apostolsku službu, njihova služba je bila da svedoče svetu da je Isus Hristos Sin Božiji, Koji je vaskrsao iz mrtvih i darovao nam život večni. To treba i mi danas da činimo. Prvenstveno to. Naravno, postoji i zemaljska dimenzija našeg služenja, a to je „nošenje krsta“, tj. borba sa realnim životnim problemima. Kod nas u Dalmaciji to su: obnova crkava i manastira, briga o sveštenstvu, o narodu, o našoj deci koja treba da uče pravoslavnu veronauku, o ćirilici, itd. Ovde se na svakom koraku još uvek osećaju posledice rata u mnogim sferama života. Sve je to potrebno lečiti i isceljivati. To nije lako, ali je blagosloveno. Kao Episkop u Dalmaciji imao sam i imam priliku da se susretnem sa „biblijskom sirotinjom“ – našim ljudima povratnicima, koji žive veoma, veoma skromno. Treba i njihov krst nositi i pomagati im u nevolji, a to nije moguće bez vere i pomoći Božije. Naravno, i pomoći matične države Srbije, a ako neće zvučati utopijski, i pomoći velike pravoslavne Rusije. Sve nam je to potrebno da bismo opstali u Dalmaciji.

Kada pozivate Srbe da se vrate na svoja ognjišta koje argumente potežete, i sa kojim se sve iskušenjima nose povratnici?

Mi se kao Crkva prvenstveno brinemo da sačuvamo naš narod u veri i obnovimo pravoslavne svetinje u Dalmaciji. Naravno, da se i molimo za povratak i trajni opstanak našeg naroda na prostorima Eparhije dalmatinske. Ovde je do rata 1991-1995. godine, živelo preko sto hiljada Srba, a danas ih je, po poslednjem popisu iz 2011. godine, oko 25 hiljada. Znači, to je jedna četvrtina predratnog stanovništva i to su većinom stariji ljudi. Preko leta je, hvala Bogu, drugačije, jer i mlađi ljudi sa ovih prostora dođu u posetu svojim roditeljima i tako obiđu svoje kuće i zemlju. Treba doći na Preobraženje u manastir Krku i videti na hiljade ljudi okupljenih na ovaj najveći dalmatinski sabor. Mnogi kažu da toliko naroda oko Preobraženja ni pre rata nije dolazilo u manastir Krku. Naravno, mi bismo se radovali kada bi oni ostali i da žive ovde u Hrvatskoj, ali su za to potrebni politički i ekonomski preduslovi.

Pokušaji retuširanja istorije došli su dotle da je hrvatska istoriografija počela da prisvaja naše svetinje i običaje. Kakav odgovor sa naše strane treba da usledi?

To je jedna mučna tema. Prosto se ima osećaj da sve treba da postane starohrvatsko i nesrpsko, a realnost kaže drugačije. Zbog te opasnosti, mi u našim crkvenim opštinama i manastirima čuvamo dokumente, kako iz katastra tako i iz suda, koji potvrđuju da su crkveni objekti i naše vlasništvo. Ima, na žalost, slučajeva da se i to pokušava negirati. Pored dokumentacije, najbolji čuvar dalmatinskih svetinja je naš mučenički narod. U mnogim selima u Dalmaciji pravoslavne crkve su bile provaljene i devastirane. Nismo ih mogli ni zatvoriti, ni sačuvati, sve dok se neko od ljudi nije vratio u to selo i počeo danonoćno čuvati tu svetinju. I to je dokaz da su Crkva i naš narod jedno. Mi se zaista nadamo i molimo Bogu da će pravoslavni Srbi u Dalmaciji opstati, jer smo dali tako velike ljude, kao što su Episkop Nikodim (Milaš), pisac čuvene „Pravoslavne Dalmacije“, književnici Simo Matavulj i Vladan Desnica, nacionalni radnik Savo Bjelanović, pesnik Mirko Korolija, kao i pisac „Golubnjače“ Jovan Radulović. Ako ne zaboravimo te svoje velikane i njihovo delo, imamo šanse da opstanemo i sačuvamo svoj duhovni i nacionalni identitet u Dalmaciji, jer se sve vredno čuva ljubavlju i žrtvom. To je za nas Srbe Kosovski zavet. Tako je bilo i tako će biti i ubuduće.

 

Izvor: Pečat br. 344, str. 22-24, razgovarala Nataša Jovanović