Da muzika spaja ljude možda važi negde drugde, ali u Hrvatskoj se svako malo pokazuje da baš muzika unosi podele i razdor među ljudima. Odnosno, da se preko muzike neke druge razlike i netrpeljivosti prelamaju, koje ni najskladniji tonovi i melodije ne mogu nadglasati.
Kad se činilo da je vreme nepoćudnih pesama i autora u javnom prostoru prošlo, da se udaljavamo od vremena kad su određeni autori i njihove kompozicije zabranjeni na radio stanicama i televizijama i da se konačno repertoari i plejliste sastavljaju po muzičkim kriterijumima i ukusima, a ne nekim drugim, optimizam je izgleda bio preuranjen. Povremena otkazivanja koncerata, zabrane izvođača, osude, reakcije, ograđivanja… pokazuju da je i muzika jedno od pogodnih polja za izražavanje animoziteta. I to ne samo na pojedinačnom, privatnom planu. Zvaničnici i institucije često su reagovali na određene pesme i autore. Ne samo njihovim zabranjivanjem, već i pokretanjem pravnih postupaka. Bilo je više primera da su hrvatski sudovi zbog pesama i objava na društvenim mrežama koje sadrže određene pesme izricali zatvorske kazne. Međutim, ako i pokušamo da razumemo taj obrazac, shvatićemo da su retko posredi stihovi, tj. reči pesama koje kriju neku uvredljivu poruku. Nije u pitanju ni žanr, koliko god da je i taj argument više puta iznošen, jer se radi o raznolikim muzičkim pravcima. Nisu ni kompromitujuće biografije autora i izvođača presudne, jer su i takve retke. Izgleda da nije ni sama pesma problem, već to može da bude i melodija, pogotovo kad navede više ljudi da se uhvate za ruke i u ritmu zaplešu tradicionalnu narodnu igru – kolo.
Videli smo to pre četiri godine kada je devetnaestogodišnja polaznica Policijske akademije „Josip Jović“ isključena iz škole zbog snimanja i objave snimke užičkog kola koje je plesala s kolegama tokom slobodnog vremena, a policija je navela da je time narušen ugled MUP-a. Navodno je kasnije pedagoška mera isključenja iz škole poništena jer je devojka uložila žalbu. Žalbu u kojoj je navela da „nije znala da se radi o užičkom kolu i nije imala namjeru povrijediti ničiji ugled niti čast“.
Tako je i pre nekoliko dana u Crikvenici otkazan nastup Bošnjačkog kulturno-umjetničkog društva Sevdah jer su članovi pre zvaničnog nastupa u svoje slobodno vreme spontano zaigrali baš užičko kolo. Gradonačelnica Crikvenice Ivona Matošić Gašparović zahtevala je – javno izvinjenje za ovaj nemili događaj, kako ga je nazvala. I proglasila je taj čin, budući da se odvio ispred spomenika braniteljima, izrugivanjem hrvatskim braniteljima koje je ozbiljno narušilo čast i ugled Crikvenice i svih građana. „Grad Crikvenica i ja osobno ograđujemo se od ovog događaja. Odmah po saznanju za ovaj incident, u dogovoru s organizatorom Večeri bošnjačke kulture, kulturno-umjetničkom društvu je zabranjen nastup u dvorani Zora. Također, s obzirom na to da sam trebala održati pozdravni govor, odbila sam sudjelovanje“, navela je.
Organizator manifestacije, predstavnik bošnjačke manjine Denis Beganović, takođe se izvinio, izražavajući razumevanje za „ogorčenost javnosti i gradonačelnice“. I on je „javno i najstrože osudio nemilu scenu“ i nazvao je uvredom za čast i dostojanstvo hrvatskih branitelja koja je narušila ugled grada i njegovih stanovnika.
Kako je užičko kolo postalo uvreda i incident? Nemila scena? Razgaljeni ljudi koji u zajedništvu, držeći se za ruke, ponavljaju iste korake, kruže u ritmu koji ne poznaje granice i razlike. Možda je najbolje zapitati se šta je zajedničko svim tim nemilim i neželjenim tonovima i melodijama, od koncerata, preko pevača i pojedinačnih pesama, sve do tradicionalne narodne igre. Jer zanimljivo je kako su svi ti izričaji različiti, a opet svi „uvredljivi“. Nije bitno da li je pesma o ljubavi, slobodi ili je borbena, nije bitno ni da li je melodija brza ili spora, na kom nivou je umetnički domet. Nešto drugo je bitno, a to uveliko izlazi iz domena muzike i stvaralaštva.
