Dvadesetdvogodišnji mladić iz Srbije ovih je dana postao predmet policijskog progona u Hrvatskoj jer je, prema izveštaju Policijske uprave splitsko-dalmatinske, na društvenim mrežama objavio fotografiju na kojoj – podiže tri prsta. Za taj čin, koji se tretira kao isticanje nacionalističkih simbola i narušavanje javnog reda i mira, predložena mu je novčana kazna od 700 evra. Uz to, izrečena mu je i zabrana ulaska i boravka u EU.

A onda, samo dan kasnije, na istim službenim stranicama splitsko-dalmatinske policije objavljena je najava koncerta Marka Perkovića Tompsona, koji će se održati 4. avgusta na hipodromu u Sinju. Policijska uprava izveštava da je uz podršku Ravnateljstva policije krenula sa „intenzivnim pripremama“ i planiranjem mera osiguranja koncerta. Sve je prožeto atmosferom profesionalne logistike i institucionalne normalnosti. Iako se radi o koncertu na kojem se već decenijama javno izvikuje ustaški pozdrav, na kojem se redovno ističu ustaška obeležja i veličaju simboli NDH. Nema naznaka ni upozorenja da bi tu moglo biti remećenja javnog reda.

U isto vreme, bez mnogo pompe i bez uverljivog objašnjenja, otkazan je koncert Momčila Bajagića Bajage – poznatog srpskog muzičara koji decenijama nastupa širom regiona bez ijednog incidenta. Tako je nastup zakazan za 22. avgust ove godine u Solinu otkazan uz izgovor „sigurnosno-tehničkih razloga“. No, kako pišu lokalni mediji, pravi razlog leži u pritiscima pojedinih udruženja i grupacija koje Bajagu i dalje percipiraju kao politički nepoželjnu osobu. Slično se već dogodilo i u Sisku, gde je koncert otkazan čim je vlast u gradu preuzeo HDZ. Bajaga tako ne sme pevati ljubavne pesme, ali Tompson sme uzvikivati ustaške parole, i to uz logističku i organizacijsku podršku najviših nivoa.

Na širem planu, ovakav selektivni pristup ne završava se na koncertima popularne muzike ni na društvenim mrežama, iako su najpodesnije tlo za masovno mobilisanje zapaljivih emocija. On se, uz političku i institucionalnu podršku, proteže mnogo šire. Setimo se samo novousvojenog „zakona o grobljima“, koji nacionalnim, verskim i moralnim osećajima barata kao preciznim i merljivim faktorom koji treba da odlučuje o prihvatljivosti i podobnosti u javnom prostoru.

Međutim, dežurni higijeničari i čuvari javnog morala već su obavili svoj glavni posao. Prostor gotovo da je očišćen od svega što odstupa od dominantne naracije. Povremeno se neko usudi da proviri iz tog sivila, pa recimo organizuje koncert pevača primarno percipiranog po nepoželjnoj nacionalnoj a ne muzičkoj, umetničkoj ili bilo kojoj drugoj pripadnosti. Ima i onih koji kupe kartu za takav nastup. Ali i te „buntovnike“ nadglasa i nadjača patrola podobnosti. Koja se više neće ni potruditi da iznađe kreativan ili bar donekle racionalan izgovor da koncert otkaže. Jer koncert je samo još jedan simbol. I sami Srbi u Hrvatskoj svedeni su na nivo statističke greške. I kao kuvane žabe, oguglali na dvostruke aršine po kojima su osećaji jednih zaštićeni i vredni, a osećaji drugih marginalni i zanemarivi.

Zato se danas traže tragovi „provokacije“ u gestovima, pesmama, na starim fotografijama. Da se konstantno podgreva osećaj opasnosti, a u nedostatku stvarnog neprijatelja – konstruiše novi. Tako se neko poput Bajage pretvara u bezbednosni rizik, a mladić sa tri prsta u potencijalnog narušitelja ustavnog poretka. Ne zato što predstavljaju realnu pretnju, već zato što neko ipak mora da odigra ulogu remetilačkog faktora – da bi se opravdala logika večite pripravnosti. A kad se umore i Bajaga i njegov menadžer i drugi pevači-simboli i kad se proteraju svi bahati klinci, čuvari nacionalne čistoće moraće verovatno da posegnu i za arhivom društvenih mreža jer red mora da se čuva, čak i kad više nikoga nema ko bi ga remetio.