Zagonetka vremena čuči u njegovom paradoksu. O njegovom relativnom proticanju govorio je Ajnštajn. U zavisnosti od brzine i gravitacije, vreme se drugačije meri. Čovek je oduvek imao potrebu da proticanje vremena zaustavi, pokušavajući tako da nadmudri sopstvenu konačnost. Držati vreme u šaci, preciznije na zglobu, i tako ga poneti sa sobom, čini se kao korak bliže čovečanstva u toj takmičarskoj igri nasamarivanja.
Postavlja se pitanje – da li je čovek, kad je stavio na ruku moderan Diesel sat, uspeo da sebe učini trajnijim delićem vremena ili je, zapravo, on izgradio neko svoje vreme, koje, čini se, sve manje poštuje?
Tačan kao srpski sat
Prvobitni pokušaji merenja vremena bili su primitivni: radilo se pomoću tzv. sunčanih satova, a smene dana prepoznavale su se prema senci koje je sunce pravilo prilikom menjanja položaja. Tako su oni koji su merili znali da li je prepodne ili podne. Pored ove tehnike, koristili su se vodeni satovi, peščani satovi, sveće, a ljudi su pratili i položaj zvezda, Meseca i drugih nebeskih tela da bi razumeli prirodu vremena.
Prve satove napravili su hrišćanski sveštenici u Evropi. Preteča prvih ručnih satova bili su satovi koji su se nosili oko vrata. Nakon njih su se pojavili džepni satovi, koji su tada, u 14. veku, obeležili malu revoluciju, zahvaljujući Čarlsu II od Engleske, koji je promovisao prsluk sa većom zaštitom za prenošenje malih satova.
Zatim je osmišljena i narukvica za sat – kompaktna mala kutija sa posebnim unutrašnjim mehanizmom za precizno merenje vremena. Taj mehanizam je kasnije, sa usponom industrijske revolucije u 19. veku, uznapredovao, pa je sinonim za preciznost postala Švajcarska i njeni modeli ručnih staova.
Pre nego što uplovimo u vremeplov ručnih satova, važno je da napomenemo činjenicu vezanu za istoriju srpskog časovničarstva. Naime, manje je poznato da je srpsko časovničarstvo nastalo 200 godina pre švajcarskog, zahvaljujući Lazaru Srbinu, koji je još poznat kao Lazar Hilandarac ili Lazar Crnorizac. Ovaj monah, rodom iz Prizrena, verovatno je pobegao za Rusiju nakon Kosovskog boja, a po narudžbini ruskog kneza Vasilija I izradio je prvi časovnik za toranj Kneževog dvora u Moskvi 1404. godine. Ovaj sat je radio bez greške narednih 217 godina. Kasnije je zamenjen novim. Sudbina ovog novog sata prati tragični događaj – izgoreo je u požaru. Sličan njemu napravljen je na Hilandaru, a neverovatno je da još uvek radi!
Prvi ručni sat
Abraham Luj Brege je izradio prvi ručni sat početkom 19. veka. Sat je dizajniran za kraljicu Napulja 1810. godine. Prvi ženski ručni sat napravio je švajcarski proizvođač satova Patek Philippe za mađarsku groficu 1868. On je prvo bio namenjen kao komad nakita. Interesantno je da je upravo ženska moda popularizovala nošenje ručnog sata.
Vremenom su satovi postali dostupni širem krugu ljudi, što je afirmisalo masu da počne da nosi satove svakodnevno i da na taj način računa i prati vreme. Na popularnost nošenja satova uticali su vojnici iz Prvog svetskog rata, gde je nošenje satova postalo sastavni deo oficirske uniforme. Kako su reklame nakon rata počele sve više da utiču na čovečanstvo, manipulišući njihovim željama, tako su ljudi sve poletnije prihvatali ovaj izum, koji kasnije postaje i modni trend.
Kako smo došli do modernih modela
Godine 1923. osmišljen je prvi automatski sat. Pre tog modela, pravili su se satovi koji su se navijali, sa ili bez ključa. Rolex je nastao početkom 20. veka i poznat je po pravljenju prvog vodootpornog sata. Pored Rolexa, postoji još poznatih marki koje su se istakle po svojim modelima za ručne satove: još nekoliko Švajcaraca kao što su Omega, Swatch, Audemars Piguet, zatim dva poznata japanska brenda – Casio i Seiko, kineski Fossil, američki Timex.
Satove ne prave više isključivo kuće koje su specijalizovane za to. Primer je brend Diesel, lifestyle kompanija, osnovana 1978. godine, koja želi da modom, u najširem smislu te reči, pomogne svakom pojedincu prilikom njegovog samoizražavanja. Zato se tu mogu pronaći različiti modeli ručnih satova, ali i širok asortiman džinsa, obuće i parfema.
Sat postaje ukras koji na neki način obeležava čoveka. Nesumnjivo je da u potrošačkom društvu u kakvom živimo postoje predrasude ili izvesna očekivanja koje jasno i glasno progovaraju o karakteru osobe koja stoji iza marke koju predstavlja, nesvesno je reklamirajući. Savremena tehnologija je za najmlađe osmislila čuvene satiće smartiće pomoću kojih satovi postaju uređaji za razgovaranje i dopisivanje. Za mnoge odrasle pametni satovi predstavljaju produžetak njihovih telefona. Za zaljubljenike u sport postoje satovi kojl su namenjeni za trening i praćenje sagorevanja kalorija.
Koliko god se ovakvi uređaji činili praktičnim, oni imaju i svoje loše strane – lažni utisak da imamo bolju kontrolu nad vremenom i da ga možemo isplanirati. Međutim, nemam vremena i ne stižem su rečenice koje postaju učestalije od dobar dan. Ostaje otvoreno pitanje koje suptilno opominje: da li smo zaista kao čovečanstvo pobedili vreme, ili smo samo smislili milion načina da zabavom zaboravimo na njegovu prolaznost?
