Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma održan je od 20. do 26. marta u Domu omladine. Na svečanom zatvaranju festivala proglašeni su dobitnici nagrada u brojnim kategorijama. Glavnu nagradu, Grand Prix festivala, u kategoriji Najbolji dugometražni dokumentarni film dobio je film Kembridž bugarske rediteljke Eldore Trajkove, a u kategoriji Najbolji kratkometražni film laureat je bio film Iskon Anima Aeternam srpskog reditelja Mihajla Dragaša.

Eldora Trajkova Grand Prix festivalaNa vrlo posećenom i popularnom beogradskom prolećnom festivalu, poznatom i pod nazivom Kratki metar, i ove godine su predstavljeni filmovi u dve programske celine – u takmičarskom i u revijalnom programu. Takmičarski program sa 78 filmova obuhvatio je domaću selekciju, regionalnu (koja je uključivala i filmove iz Jugoistočne Evrope), kao i međunarodnu selekciju. Revijalni, netakmičarski deo programa, predstavio je 31 film. Umetnički direktor ovogodišnjeg festivala bio je Nenad Popović, a glavni organizator bio je CEBEF (Centar Beogradskih festivala).

Priča o Dunavu i potopljenom gradu

Prvo izdanje Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma održano je u okviru Festivala jugoslovenskog filma od 24. do 30. juna davne 1954. godine u pulskoj Areni. Nakon šest godina Festival jugoslovenskog dokumentarnog i kratkometražnog filma seli se u Beograd, gde se prvi put održava od 4. do 9. marta 1960. godine. Prvi put pod imenom Beogradski festival dokumentarnog i kratkometražnog filma festival je održan 2004. godine. Jedan je od najstarijih evropskih filmskih festivala, a reditelji nagrađivani na ovoj manifestaciji postajali su, kao po pravilu, velikani jugoslovenske, odnosno srpske kinematografije: Stjepan Zaninović, Krsto Škanata, Zlatko Bourek, Ante Babaja, Vlatko Gilić, Krsto Papić, Stole Popov, Bato Čengić, Puriša Đorđević, Dušan Makavejev, Zdravko Randić, Predrag Golubović, Petar Lalović,… Dušan Vukotić upravo je na ovom festivalu dobio glavnu nagradu za svoje remek-delo, animirani film Surogat, da bi samo mesec dana kasnije dobio nagradu Oskar.

Jedan od filmova koji je ove godine prikazan u takmičarskom programu je i dugometražni dokumentarni film Potop beogradske autorke Jelene Jovčić. Ona je u Beogradu diplomirala na odseku za Etnologiju i antropologiju na Filozofskom fakultetu, a potom je u Parizu završila školu za dokumentarni film „Ateliers Varan“ . Sa kolegama je 2004. godine osnovala asocijaciju dokumentarista „Atelje Varan Beograd“, u okviru koje je realizovala svoje prve dokumentarne filmove koji su prikazani na brojnim međunarodnim festivalima. Njen ovogodišnji film Potop je priča o potopljenom gradu, Donjem Milanovcu, koji je planski uništen 1971. godine da bi se izgradila hidroelektrana na Dunavu. Nakon beogradskog Festivala, film Potop će u aprilu biti prikazan i na festivalu u Los Anđelesu.

U razgovoru za P-portal Jelena Jovčić otkriva kako je izgledao proces rada na filmu, koje nove ideje je film otvorio, kao i šta se njoj posebno dopalo na ovogodišnjem Beogradskom festivalu kratkog metra.

Kako je došlo do ideje za film?

Do 2009. godine nikada nisam bila u istočnom delu Srbije. Nešto lepše dugo nisam videla. Još od momenta kada vam se posle Velike Gradiške otvori put uz obalu pred vama se zaplavi Dunav, potom njegova dvorska obala kod Golupca, onda brda i šume, a Dunav u svojoj punoj snazi. Takav, samo još širi je i Dunav koji se prostire ispod brega gde nas je naš domaćin smestio. Turističko prepuštanje prekinuo je njegov glas koji mi je rekao: „Ovde je moj grad“. Ispod nas na bregu prostirao se samo plavi Dunav. Međutim, on je nastavio: „Vidiš, svako ima svoj rodni grad, mesto kojem može da se vrati. Pa čak i ako je taj rodni grad preživeo ratove i razaranja, možeš da se vratiš na zgarište, pa ćeš pronaći temelje, zemlju i pogled kojeg se sećaš. Ali ja ne mogu više da vidim svoj rodni kraj, ne mogu da stanem na temelje moje rodne kuće, ni da se podsetim pogleda koji se pružao. Moj rodni grad ne postoji. Njega nema više ni na jednoj mapi. Još samo par nas ga nosi u sećanju.“

Po dolasku u Beograd verovala sam da je ta priča i emocija ostala iza mene, ali stalno se vraćala. Posle tri godine rešila sam da to prekinem, da se ponovo vratim tamo i vidim kakve to veze ima sa mnom. I od te 2012. godine se stalno vraćam tom kraju. Ja sam uvek sve što mi se događalo gledala da ispoljim kroz kreaciju, pre svega kroz pripovedanje, a najčešći tip pripovedanja je za mene film.

Kako je izgledao proces rada na filmu? Do kojih saznanja ste došli radeći ovaj film?

JelenaJovcic_autor
Jelena Jovčić (autor fotografije: Vanja Bejin)

Da žitelji nisu bili spremni da me prihvate i podare svoje apsolutno poverenje, ništa od ovoga ne bi bilo moguće. Može se reći da sam radila višemesečne kastinge i istraživanja. Stalno tragajući za ljudima koji svoja osećanja mogu da prenesu publici, jer ovaj film govori pre svega o osećanjima, snovima i duši.
Pored meštana potopljenog grada koji su poput hora u Grčkim tragedijama ispevali priču o rodnom gradu, Dunav i potopljeni grad su morali da postanu likovi u filmu. Kako bismo to uspeli, stalno smo pratili promenu karaktera Dunava na lokaciji oko potopljenog grada tokom svih godišnjih doba i svih doba dana. Snimali smo svaki karakter reke u zavisnosti od doba godine. U jesen su veliki talasi, krajem leta Dunav je miran i pojavljuje se neka izmaglica, nekada je apsolutno miran i nečujan, a više puta smo bili upozoreni od iskusnog ribara Pante da smo ušli u prevelike talase i da moramo da se povlačimo. Različite karaktere Dunava pokušali smo da dočaramo slikom Ane Jelić koja je snimatelj, ali i ronilac, žena kojoj je voda druga kuća. Uporno, temeljno i dugo smo radili i na zvuku. Preslušavajući podvodne snimke naišla sam na neverovatne šumove i prigušene podvodne zvuke, i to je bila početna osnova za dalje bojenje glavnog junaka, potopljenog grada.

Da li planirate da film predstavite na još nekom Festivalu?

Potop nastavlja svoj festivalski život i krajem aprila će biti prikazan u okviru takmičarskog programa SEEfest-a u Los Angeles-u. Ta projekcija me posebno zanima pošto se festival održava u delu Amerike gde ima par potopljenih gradova. Nadam da će možda ova priča stići i do stanovnika ili potomaka stanovnika koji su sredinom prošlog veka ostali bez svog grada. Najbitnije je da se ova priča širi i uđe u narod.

Naveli ste da imate ideju da prikupljate sećanja ljudi iz čitavog sveta kojima je grad potopljen. Kako ste osmislili taj projekat?

Jelena_Jovcic_portret
Jelena Jovčić (autor fotografije: Vanja Bejin)

To je otišlo dalje od ideje. Naše udruženje „Remorker“ već polako gradi platformu na kojoj će se to raditi, a putem sajta www.potopfilm.com i njegove rubrike Razglednica pozivamo ljude koji znaju neki potopljeni grad, priču o njemu, ili su sami potomci nekoga kome je grad potopljen ili su oni sami imali takvu sudbinu – da nam pišu i ostavljaju sećanja. Cilj nam je da prikupljamo građu o svim gradovima koji su potopljeni na svetu, da pravimo muzej sećanja i na neki način dopunimo postojeću „kopnenu“ mapu sveta. Počeli smo da prikupljamo materijal za taj muzej.
Moja velika želja je da krenem sa filmom Potop na mesta gde su se ti gradovi nalazili i gde je njihovo stanovništvo danas i da prikazujemo film i pokrećemo diskusiju na tu temu. Ideja je potekla kada sam ovaj film prikazala potomcima potopljenih gradova koji nisu iz ovog dela Srbije. Ni u najluđim snovima nisam mogla da verujem da će njihova reakcija biti tako potresna i emotivna. Govorili su: „Ovako se isto osećala moja mama“, „Tako je isto moja baka verovala da će po smrti da se vrati u rodni grad“ itd.

Šta još imate u planu?

Moja večita potraga i tema o mestu prošlosti u sadašnjosti je prisutna i u najnovijem filmu na kojem trenutno radim Dedina Nemačka (podržan od Filmskog centra Srbije na konkursu za razvoj scenarija). To je road movie u kom, obilazeći mesta gde je moj deda prinudno boravio tokom II svetskog rata u Nemačkoj, sagledavam šta je sa fašizmom u savremenoj Evropi.

Da li ste gledali druge filmove na ovogodišnjem, 63. Beogradskom festivalu dokumentarnog i kratkometražnog filma?

Kada je festival u vašem gradu, i to tokom radnih dana, mnogo je teže organizovati se nego kada otputujete na neki festival i potpuno se prepustite njegovom programu. Koliko sam filmova želela da pogledam ove godine, nisam uspela ni pola. Uglavnom je moja pažnja bila fokusirana na kratki i dugometražni dokumentarni film, i u tim selekcijama sam gledala veoma zanimljive filmove. Posebno mi je bilo drago da pogledam najnoviji film jednog od mojih omiljenijih savremenih autora dokumentarnog filma, a to je Victor Kossakovsky.

Nagrade 63. Beogradskog festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma

Na svečanom zatvaranju festivala dodeljene su nagrade najboljim filmovima. Pored pomentih glavnih nagrada, dodeljene su i brojne druge nagrade. Zlatne plakete Beograda u selekciji kratkometražnih srpskih filmova dodeljene su u šest kategorija: najbolji igrani film je Tranzicija autorke Milice Tomović, najbolji animirani film je Vis Dubium autora Mihajla Dragaša, a najbolji dokumentarni film je Ukras sveta autora Stefana Krasića.
Za najbolju kameru nagrađen je Matija Munjiza Petrović, direktor fotografije filma Ljubav u doba kontrole, Jelena Maksimović nagrađena je za najbolju montažu za film Tranzicija, a Jakov Munižaba za najbolji dizajn zvuka filma Paradigma.
U regionalnoj selekciji kratkometražnih filmova Zlatna plaketa Beograda dodeljena je Juri Pavlović za film Piknik – najbolji u kategoriji igranih filmova, Brunu Razumu za Tajni laboratorij Nikole Tesle – najbolji u kategoriji animiranih filmova, kao i Jeleni Novaković za film Ana trg – najbolji dokumentarni film.
I najbolji filmovi u međunarodnoj kratkometražnoj selekciji nagrađeni su Zlatnim plaketama u istim kategorijama: Damian Kočur nagrađen je za najbolji igrani film za ostvarenje Ono što želim, Borislav Šajtinac za najbolji animirani film Politika i Hardik Mehta za najbolji dokumentarni film Poznat u Ahmedabadu.
Posebno priznanje žiri je dodelio filmu Put za Kujumbu autora Miroslava Savića, koji se takmičio u domaćoj selekciji kratkometražnih igranih filmova. On je takođe osvojio i nagradu Jovan Aćin koju tradicionalno već 24 godine dodeljuje Udruženje filmskih umetnika Srbije.

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email