Biti književni prevodilac usamljenički je posao. Prevodioci nisu vuci samotnjaci, ali zanat kojim se bave često ih takvima čini. Oni se u pravilu nalaze jedan korak iza velikih pisaca i nobelovaca, jer kada prevode, komunikacija između pisca i prevodioca je veoma česta, ali kada počnu sijevati novinarski blicevi i glamurozne konferencije za štampu, na pozornici ostaje samo jedan od njih, pisac, a prevodilac se povlači u svoju tišinu i osamljenost. Prevodioci imaju pravo da se literaturi zavuku u stomak, da je preoblikuju, pretvore i prevedu na sasvim drugi jezik. To što oni rade je umjetnost, ali oni sami za sebe kažu, kao kakvi radišni mravi, da su oni samo vješti zanatlije koji posao prevođenja hoće da urade najbolje što mogu. Kako neprestano ovise o često nemogućim zahtjevima izdavača, prevodioci su ljudi „kratkih rokova i zakašnjelih honorara“. Posao kojim se bave, učinio je prevodioce trpeljivim bićima, koji malo govore, puno pišu dok prevode i kompletnu slavu prepuštaju drugima. Jedan od takvih ljudi je književni prevodilac Đorđe Žarković, rođeni Beograđanin, koji od mladosti živi u Švedskoj i prevodi sa srpskog i srodnih južnoslavenskih jezika, kao i sa španjolskog i engleskog na švedski jezik. Ima i vlastitu izdavačku kuću koja je do sad objavila više desetina naslova. Na švedski je preveo neke od najistaknutijih pisaca s ovih područja, a u novije vrijeme pozivan je i na sesije prevodilaca, na književnom festivalu Krokodil u Beogradu i na Festivalu svjetske književnosti, u septembru 2023. godine u Zagrebu. Da li se i kako na švedski može prevesti naš izraz „sinje more“ i kako se iz Skandinavije vidi Balkan? Đorđe Žarković će južnoslavenske često komplicirane složenice prevesti „opisno“, već kako pravila struke nalažu, a što se tiče Balkana, obrisi nekadašnje postojbine postat će za njega, nakon toliko godina u tuđini, poput barke koja se udaljava u magli, sve bljeđi. Sudbina naših ljudi u egzilu, nakon što su čitav život proveli razbacani po svijetu, često je u tome što se takvi ljudi moraju pomiriti sa činjenicom da se njihova zadnja nostalgična suza za starim krajem davno sasušila.

Dugo živite u Švedskoj i u toj zemlji ste stekli bogato prevodilačko iskustvo. Kako generalno u Skandinaviji kotira južnoslavenska književnost i naši pisci?  

Od kada je u Švedskoj prošao „književni val sa Balkana“, uglavnom zbog ratova na ovim prostorima, zbog čega je ovde postojalo i veće interesovanje za Balkan, sada je sve to manje više splasnulo. Izdavanje južnoslovenskih pisaca se svodi na imena koja su već prevođena, kao što su na primer Dubravka Ugrešić, Daša Drndić, Abdulah Sidran i još neki slični pisci. Tako da jedva da se pojavi neko novo ime. Inače, južnoslovenska književnost ne kotira ovde u Švedskoj, čini mi se, ni bolje ni gore od neke druge „male“ književnosti. Sve zavisi od trenutka i kvaliteta. Ali, ipak prevodi se vrlo malo sa svih područja bivše Jugoslavije.

Južnoslovenska književnost ne kotira ovde u Švedskoj, čini mi se, ni bolje ni gore od neke druge „male“ književnosti. Ali, ipak prevodi se vrlo malo sa svih područja bivše Jugoslavije

Sve se može prevesti

Kako u vašem slučaju izgleda taj „čar prevođenja“, o kome je govoreno na sesiji prevodilaca, na nedavnom Festivalu svjetske književnosti u Zagrebu?

Za mene je prevođenje posao koji treba da se uradi što je bolje moguće. Prvenstveno na prevođenje ne gledam kao na neki „čar“ ili na „mostove spajanja“ ili na ne znam šta. Neki prevodioci tretiraju svoj posao ozbiljno, drugi možda manje ozbiljno i to je mislim najveća razlika. Ja sam srećan što izdavačke kuće ovde misle da sam ja iz ove ozbiljne sorte.

Kako je onda kada je prevođenje jezički ili kulturalno teško? Kako recimo romane pisane na nekom od južnoslavenskih lokalnih dijalekata (u Dalmaciji, Međimurju, južnoj Srbiji), na primjer, prevesti na švedski?

Mislim da skoro sve može da se prevede, jer uvek je moguće naći nešto što odgovara ili u dovoljnoj meri odgovara originalu. Nije teže prevoditi na švedski sa kineskog ili sa danskog jezika. I ako se slučajno ne nađe odgovarajući, precizni prevod na jednom mestu, može da se kompenzuje sa nečim na nekom drugom mestu.

Koga ste od srpskih ili južnoslavenskih pisaca prevodili u zadnje vrijeme? I kakav je bio odjek?

Ja sam preveo u zadnje tri godine Dašu Drndić dva puta, Ivicu Đikića i Dubravku Ugrešić više puta. Odjek nije, u stvari, bio loš, Dubravka Ugrešić, ipak, ovde predstavlja neko književno ime i kada je umrla bilo je velikih članaka o njoj u svim najvažnijim novinama. O Đikićevom „Beari“ se isto pisalo, bio je predstavljen i na književnom sajmu ovde u Švedskoj. Prodaja je druga tema, što naravno znači da nije ovde lako ponuditi neko novo književno ime. Ja imam i svoju malu izdavačku kuću, pa mogu malo i da zaobiđem problem „velikih i malih“ imena i da izdam šta god hoću (ukoliko imam novaca), pa sam tako, osim klasika kao što su Selimović, Selenić i Pekić, izdao i savremene hrvatske pisce Olju Savićević i Roberta Perišića.

Nedavno je Jun Fose dobio Nobelovu nagradu za književnost. On je iz vašeg susjedstva, iz Norveške. Jeste li ga čitali?

Na žalost, nisam do sada čitao Fosea, ali nemam nikakve primedbe na izbor. Kupiću ga ovih dana, pa da pročitam, sigurno vredi.

Kako se iz Švedske vidi Balkan ili uopće naši krajevi?

Balkan je Balkan i uvek će takav ostati. S obzirom na političko stanje, naročito u Bosni, Srbiji i Albaniji, mislim da bi se čak moglo reći da se ti krajevi odavde i ne vide tako loše.

Vjerojatno viđate ili zapažate naše ljude u Švedskoj ili u Skandinaviji. O njima je pisala i Tena Štivičić u komadu „Fragile“. Kako ti ljudi žive danas?

Ne družim se sa ljudima iz eks-Jugoslavije uopšte i nisam prisutan u nekim našim krugovima, ali vidim po sudskim prevodima (sporadično se bavim i sudskim prevodilaštvom) da stalno pristižu novi ljudi sa Balkana koji žele da se zaposle i žive ovde. Mislim da je svima fino ovde, ukoliko žele da im bude fino.

Bez nostalgije

Nostalgija je često prisutna među našim ljudima u tuđini. Koliko je vi osjećate?

Ja srećom ne osećam nikakvu nostalgiju za Beogradom i Srbijom, jer mislim da čovek treba da se prilagodi tamo gde je, ukoliko želi da živi tamo gde je. Čini mi se da mnogi doseljeni ljudi ovde to ne rade.

U Evropi živite dugo. Koliko se ona promijenila u posljednjih tri ili četiri decenije?

Veliko pitanje. Mislim da se dogodila krupna promena u zadnjih deset, petnaest godina i da je danas lakše seliti se po Evropi, jer pre je bilo više problema i prepreka.

Postoji ona tvrdnja da je naš čovjek u tuđini „uvijek stranac“. Što vi o tome mislite i da li to uvijek mora biti tako?

Naravno da je naš čovek u tuđini uvek stranac. Ali, šta je, tu je. Lično, ja sam se prilagodio, toliko da osim imena, i naravno malo izgleda, živ čovek ne bi znao da li sam Šveđanin ili ne. Mislim da ako čovek ne želi da se prilagodi, bolje je da živi tamo gde misli da je prilagođen. Biti „protiv“ je izvrsna vrlina, ali biti protiv zemlje gde se živi, radi neke druge zemlje, nekako nije dobro, naročito ako se živi u nekoj demokratskoj zemlji, kao sto je, na primer, Švedska. Mislim da puno stranaca ovde na neki način ne prihvataju Švedsku zato što su previše, ili skroz, privrženi „svojoj“ zemlji. U produžetku to može dovesti, i dovodi, do velikih problema lojalnosti prema zemlji u kojoj neko živi. Ima i drugih načina pokušati uraditi nešto konstruktivno.

Puno stranaca ovde na neki način ne prihvataju Švedsku zato što su previše, ili skroz, privrženi „svojoj“ zemlji. U produžetku to može dovesti, i dovodi, do velikih problema lojalnosti prema zemlji u kojoj neko živi

Švedska je nekada, naročito na ovim prostorima, smatrana idealnom zemljom za život. Danas čitamo da su prekogranične migracije stanovništva stvorile ponešto drugačiju atmosferu u zemlji u kojoj već prilično dugo živite. O čemu se radi?

U zadnjih dvadeset godina je useljavanje u Švedsku, zajedno sa širokim mogućnostima da svi koji se usele uskoro dobivaju dozvolu boravka i sva prava, učinilo da stanovništvo poraste za dva miliona ljudi, to jest sa osam na deset miliona, puno zahvaljujući jednom paktu između švedske desničarske partije i švedske vrlo levičarske zelene partije, koji je sklopljen 2010. godine. I nije pitanje u tome da su navalile izbeglice, što jesu, nego u tome da su se granice od jutra do sutra naskroz otvorile za sve ljude koje žele ovde da dođu i da rade ili zato što su u rodbinskoj vezi s ljudima koji su dobili dozvolu boravka.

Taj kontakt različitih kultura u političkoj teoriji se zove „grč međuetničkog susreta“. Kako je u Švedskoj?

Taj susret domaćih i došljaka je naravno veliko iskušenje za Švedsku i bilo bi za svaku zemlju. Mnogi misle da sve, zdravstvo, škola, policija i druge službe, treba da funkcionišu kao pre, ali to naravno nije moguće. Nema više novca koji narasle komunalne potrebe može da zadovolji. Država se promenila iz korena, skoro četvrtina stanovništa su stranci, hara kriminal, i na ulicama i u državnom sistemu, a leve i desne partije se prepiru oko rešenja kao da smo u sedamdesetim godinama. Sve to je dovelo do neke vrsta „kraha“, gde ljudi, rođeni Šveđani, razmišljaju šta se uopšte desilo. I tako, donedavno „idealna“ zemlja, danas naravno ima najveću tzv. ekstremnu desničarsku partiju u Evropi, što je bilo do juče nezamislivo.

Što će biti s vama? Razmišljate li o povratku u Srbiju?

Pravo da kažem, ne pada mi na pamet. Živim ovde 45 od svojih 58 godina i imam dvoje polušvedske dece i jedno skoro skroz švedsko unuče. Ja nisam Šveđanin i nikada to neću biti, ali sam čak više Šveđanin nego mnogi Šveđani ovde, tako da se ne mrdam.