Kultura sećanja nije, a pogotovo na ovim našim prostorima nije, nikakav spontani, samoregulišući mehanizam. Društva pamte ono što žele da pamte, ali pamte možda i više ono što ih se uči da pamte. Skloni smo da mislimo da je to specifično za tranzicioni period, ali istina je da je pamćenje bilo instruisano i ranije. Države i partije vazda su pokušavale da sopstvenu istoriju ulepšaju, da je preprave i predstave tako da se sopstvene mračne strane zaborave, a tuđe hiperbolizuju, da se iznova utvrđuju i premeravaju obimi tuđih zločina, a da se sopstveni relazivizuju, marginalizuju. Mnogo je suptilnih, često neprimetnih načina da se to postigne. Svaka generacija izgrađuje sopstvenu sliku prošlosti, u skladu sa potrebama sadašnjosti. Jedna takva slika pokušaja samodefinisanja upravo nam se nalazi pred očima u samom centru Zagreba. Odnosno, još nam nije pred očima, jer je “Spomenik žrtvama holokausta” pored Glavnog železničkog kolodvora, u spomen na šest miliona Židova stradalih od nacizma i njegovih pomagača, prekriven. Ali bude li otkriven – svedočićemo jednom naizgled legitimnom čitanju prošlosti sa vrlo perfidnim namerama da se ulepša slika o sebi izbegavajući vlastite zločine.
I dok je na neki način u ljudskoj prirodi da želi što lepšu predstavu o sebi, pa tako pribegava raznim metodama da do nje dođe, nije najjasnije koja je priroda i koji nagon nagnao prijavitelje jedne druge intervencije u javnom prostoru, koja je trebalo da se poigra sa istim istorijskim razdobljem, samo malo dalje od Zagreba, na Kosovu i Metohiji. Tamo su Kancelarija Evropske unije, Program UN-a za razvoj (UNDP), zajedno sa kosovskim „Ministarstvom kulture, omladine i sporta“ pokušali da restaurišu kuću Džafera Deve u Kosovskoj Mitrovici. Kuću su opisali kao “jedno od najistaknutijih mesta nasleđa”. Da li je posredi administrativni propust, neznanje, nebriga ili bahatost, ali mesto gde je rođen nacistički kolaboracionista, koji je aktivno učestvovao u osnivanju SS divizije i bio saradnik nemačke tajne službe – označeno je kao istaknuto mesto nasleđa. Inicijativa je, kako su objasnili, imala za cilj da “doprinese stabilnosti i miru” kao deo projekta “Kulturno nasleđe kao pokretač dijaloga među zajednicama i socijalne kohezije”. Obnovljena kuća trebalo je da služi za kulturne i društvene događaje, a u njoj je planiran i Regionalni centar za kulturno nasleđe.
Rekonstrukcija kuće nacističkog saradnika, i to pod takvim okolnostima i sa takvim namenama, izazvala je oštre reakcije u Srbiji i šire. Mnogi su ukazali da se tom obnovom rehabilituje njegova ličnost i uloga koju je imao tokom Drugog svetskog rata. Kako istoričari navode, bio je saradnik nacističke Nemačke i najodgovorniji za progon Jevreja sa Kosova i Metohije za vreme Drugog svetskog rata. Kao načelnik Kosovskomitrovačkog sreza prvog dana okupacije izdao je ukaz kojim je oduzeta imovina svim Jevrejima pod njegovom jurisdikcijom, a njih 500 je uputio u logor Staro Sajmište u Beogradu. Bio je pripadnik nemačke vojne obaveštajne službe Abver. Dok je bio ministar unutrašnjih poslova Velike Albanije, stradao je veliki broj albanskih antifašista. Jedan je od osnivača Kosovskog puka dobrovoljne milicije Albanaca koja se transformisala u SS diviziju Skenderbeg poznatu po brojnim zločinima nad Srbima u Peći. Posle rata je izbegao u SAD. Do penzije je radio u upravi univerziteta Stenford i organizovao antikomunističku albansku dijasporu u Americi. Umro je 1978. u San Francisku.
Takva ličnost zamalo da bude utkana u kulturno nasleđe kao pokretač dijaloga. Doduše, nekakav dijalog je i pokrenut, ako se otpor ovoj ideji i osude mogu shvatiti kao javni dijalog. Reagovalo je Ministarstvo kulture i informisanja Srbije nazvavši ovo izrugivanjem žrtvama Drugog svetskog rata, zatim Muzej žrtava genocida iz kojeg su rekli da se na taj način “glorifikuje jedan od osvedočenih ratnih zločinaca sa ovih prostora”, kao i mnogi drugi. Nakon brojnih pritisaka, organizatori su odustali od ideje. Iz UNDP-a i Kancelarije Evropske unije u Prištini saopštili su da obustavljaju rad na obnovi kuće Džafera Deve. Onda su izrazili zabrinutost i naveli niz fraza koje lepo zvuče, a ne znače ništa, npr. pažljivo su slušali zabrinute reakcije, briga o dobrobiti zajednice, dijalog među zajednicama i slična odricanja odgovornosti.
Možemo se samo pitati šta bi se dogodilo da su izostale reakcije na ovu inicijativu i na koji način bi kolektivno pamćenje bilo izmanipulisano. Možemo se pitati i koliko je još bilo sličnih inicijativa koje su prošle neopaženo, a čije posledice će tek buduće generacije osetiti. Koliko puta smo se ogrešili o prošlost dok su je sadašnje političke elite instrumentalizovale. Možda bi o tome bilo najbolje razmisliti na Glavnom železničkom kolodvoru u Zagrebu. Kad bude otkriven spomenik koji više govori o nečemu što se želelo prećutati nego o onome što stoji na natpisu.
