Glumac Nebojša Dugalić, prvak Drame Narodnog pozorišta u Beogradu, odigrao je već puno značajnih uloga svjetske literature, a često ga možemo vidjeti i u TV serijama i na filmu. Predaje na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu, otac je petoro djece i predsjednik je Udruženja dramskih umetnika Srbije. O čovjeku u današnjem kaotičnom i više nego nemirnom svijetu, Dugalić kaže, da bi takav čovjek živio i da bi opstao, potrebno mu je malo više sabranosti, skromnosti i dobrote.

U tri decenije vaše glumačke karijere okušali ste se u mnogim ulogama. Kako znate kada je pravo vrijeme za Hamleta, Otela ili Magbeta?

Ne može se simulirati zrelost ako njoj još nije došlo vreme. Mi ne znamo koliko će biti potrebno vremena da se stvori „neki talog iskustva“ kako kaže Kiš. Lepo je kada čovek, dok gradi ulogu, prepozna neki izraz u sebi, koji je već formiran i koji samo traži svoj prostor da se ispolji. Svoje poslednje takvo unutrašnje iskustvo imao sam nedavno kada smo radili baš Magbeta, koji zahteva da se mnogo toga dogodi u čoveku na mnogim planovima, da bi se takve gromadne ličnosti svetske literature ovaplotile na dobar način na sceni. Te fioke su nepoznate, ne samo glumcima nego i svima nama, dok ih događaji ne prozovu. A onda kada nas određena stvarnost zatekne, mi vidimo šta izlazi iz nas.

Tihi heroji

Ako je smisao posla pekara da nahrani ljude, koji je smisao glumca koji svaku večer izlazi pred publiku?

Pa, ja bih rekao da je svim ljudima dodeljena hraniteljska uloga. Čim god da se čovek bavi, njegov posao cilja na to da čovek nekog nečim treba da nahrani. Šta god da čovek radi, to je služba nečemu ili nekome. Kada je reč o glumi, onda se tu radi o tome da se kroz glumu bavimo prezentovanjem vlastitih uvida u neke zajedničke ljudske fenomene, gde mi deleći to zajedno sa publikom, predočavamo nešto što nas se svih tiče. Svako sam za sebe nema tu sposobnost da zahvati celokupnu stvarnost i zato je i naša igra ponekad pametnija od nas izvođača, jer igra puno više pokaže od onoga što smo sami nameravali. Smisao svake umetnosti jeste u tome da je ona jedno neprestano deljenje, koja se sve većim deljenjem sve više umnožava.

Za razumijevanje umjetnosti, ali i života potrebna je određena sabranost. Kako da se za to izborimo u vremenu koje je sve ubrzanije?

Moramo se izboriti za naš unutrašnji fokus. Prvi korak koji moramo napraviti je lišiti sebe obaveze da na sve reagujemo. Mi uvek mislimo da smo pozvani da odmah moramo nešto da uradimo ovde i sada i iz duha histerije vremena i sami to činimo histerično. Naše reakcije često izgledaju kao čeoni sudar sa brzim vozom, što često uopšte nije potrebno. Te brze vozove treba pustiti da tutnjaju nekim svojim šinama, a mi se malo možemo skloniti u stranu i sačuvati neku snagu, za one prostore u kojima možemo spokojno deliti te svoje unutrašnje fokuse, tamo gde vidimo da postoji plodna zemlja da se nešto strpljivije izgradi, u nekoj otvorenosti i komunikaciji i u nekom međusobnom uzrastanju. Takvo nešto nije moguće uvek, ali kada god sam smogao snage da ne reagujem kako me histerija dešavanja poziva, uvek mi se to višestruko isplatilo i uvek je to bilo dugoročno pametno i plodno.

Tko su, u stvari, pravi junaci u toj trci?

Kod Tarkovskog, u njegovom filmu „Žrtva“, jedan lik kaže kako je ovom vremenu potreban moralni heroj. Ja heroje vidim u tim tihim osobama, ljudima po strani koji strpljivo, korak po korak, nešto grade i nemaju potrebu da drugi vide to što oni rade, ili da ih drugi hvale, nego naprosto služe unutar svojih mogućnosti. To je jedino zdravlje koje možemo sačuvati.

Ja heroje vidim u tihim osobama, ljudima po strani koji strpljivo, korak po korak, nešto grade i nemaju potrebu da drugi vide to što oni rade

Rekli ste jednom kako smisao umjetnosti nije u impresiji nego u dijalogu sa svijetom. Kako taj dijalog postići danas kada se svijet raspao na neprijateljske tabore?

Ovo vreme je na žalost zasadilo jedan duh koji je jako poguban i opasan. Njega prepoznajemo u određenom tipu socio-inženjeringa koji je vrlo precizno instalirao razne tipove ostrašćenosti. Sve dok u nama vladaju takve ostrašćenosti, potrebe da se koljemo i da se ne čujemo, dotle je vrlo lako upravljati i manipulisati takvu energiju, po potrebi i trenutku. Tako i u umetnosti postoje oni koji su trovači javnog prostora, koji su vojnici jedne agende po kojoj je takvo trovanje isplativ resurs, ali srećom u umetnosti ima i onih drugih. Umetnost bi trebalo da čuva tu energiju dijaloga, ali sa treće strane ne treba ni patiti od misionarskih sindroma i zamišljati da će umetnost spasiti svet.

Umetnost bi trebalo da čuva energiju dijaloga, ali ne treba ni patiti od misionarskih sindroma i zamišljati da će umetnost spasiti svet

Što danas može umjetnost?

Svi dobri impulsi iz čoveka spasiće svet u onoj meri u kojoj je svet sposoban za dijalog. Ti impulsi mogu biti dobro seme za svet, ali dijalog u koji bi trebao da se upusti svet nije samo u tome da mi jedni druge čujemo. Ako dijalog ne obavezuje i ako umetnost kao stvaralaštvo i trud nekih ljudi koji su nešto videli, dalje i dublje od drugih, ne obaveže čoveka životno i ljudski celovito, onda to nije dijalog. I nije dovoljna tek impresija da su glumci bili odlični i da je muzika bila sjajna. Ključno pitanje je koliko ja kao neku vrstu odgovornosti uzimam ono što je neko svojim trudom poklonio meni kao svoj uvid. Šta ja sa time dalje radim i da li moj daljnji život ima neke stvarne veze sa onim što me je na pozornici fasciniralo? Da li je to postalo tkivo moga bića koje će se pojaviti u svakom budućem odnosu?

Tko je danas Magbet?

Današnje vreme umnogome je jako različito od tog tragičkog vremena Šekspirovog doba, u odnosu na to kako se nekad gledalo na poziciju vladara i podanika i na čitav društveni kontekst oko toga. Ali ono što jeste neka konstanta, to je prostor ljudske prirode, kao i čitavog sklopa okolnosti i previranja koji određuju, proizvode i utiču na neki tip ljudskog bića. Magbeta zato najpreciznije možemo posmatrati iz nečega što bi bila perspektiva volje za moći. Ne radi se samo o volji čoveka da potlači i potčini druge, nego se radi o težnji koja se događa u svakom čoveku, a to je potreba za rastom sopstvenih moći. Vladari ili kraljevi, takav karakter je Magbet, kojima je data silna moć, hoće da se ostvari puno dovršenje te moći. Sada nastupa ključno pitanje: u vrhuncu sopstvene snage da li će čovek napraviti korak pristanka na cenu koje to dovršenje njegove moći traži ili odustaje od toga u ime neke druge vrste ljudskosti. Na žalost, Magbet čini ovaj prvi korak i on odlučuje da ne pita za cenu. Ali, ako bi sada svako od nas postavio pitanje o sopstvenim koracima slične vrste (možda nam zbog toga nije baš zavisila glava), ti koraci su morali biti napravljeni nauštrb nekoga ili nečega oko nas.

Anatomija stradanja

Igrajući Magbeta, kako ste vi htjeli da predstavite tu volju za moć?

Nama u Magbetu je bila namera da probamo da rasvetlimo anatomiju ljudske stradalnosti. Želeli smo da pokažemo kako svaki čovek u svojoj ranjivosti i slabosti, svojim pojedinačnim izborom nije nikada svestan kakve sve rane i posledice bira. To je fenomen kojim je obeležena naša egzistencija. Mi izabiremo put, ali šta nas čeka na kraju – to je potpuna nepoznanica. Istorija je prepuna blistavih promašaja. Zato nije toliko bitno da li je neko pogodio cilj, nego je pitanje kako je bila odapeta neka strela.

Što na tu temu kažete vašim studentima?

To je jako kompleksno pitanje. Ja svojim studentima uvek kažem da ja nisam njihov savetodavac, da pokušam da ih vodim tek jednim delom puta, ali ono što sam u njima želeo da uspostavim kao osnovni odnos, prema životu i prema poslu, jeste da radimo na jednoj stalnoj budnosti i otvorenosti. I da probamo, kroz analizu dramskog teksta, da ga prevedemo na vlastito iskustvo. Ono što je važno je naš kapacitet razumevanja: da se postavimo i da razmišljamo iz pozicije drugoga. Ono što bih želio da podstaknem kod studenata jeste da na takav način budnosti i otvorenosti donose odluke. To je važno ne samo u pozorištu nego i u životu. Ključno pitanje glasi: na tom mestu i u toj koži šta bih ja uradio.

Kako se donose dobre odluke i kako se zacjeljuju bolni ljudski odnosi?

Istina zaceljenja događa se samo ako uložimo napor da propitamo sve svoje pojmove. Hajdeger je definisao naučničko poštenje kao sposobnost da dovedemo u pitanje svoja osnovna polazišta i da smo uvek na to spremni. Jer, istina se često događa između utvrđenih definicija. Mi se velikim silama koje su izvan naše moći ne možemo odupreti. Možemo im se možda ukloniti, ali najzdravije je odmaknuti se od svega što nas ukalupljuje, svrstava nas i instrumentalizuje. Čak i u ratovima, gde nemamo mnogo izbora, ljudi zadržavaju šansu da se ponašaju na nivou ljudskog dostojanstva, makar na način da bar ne učine neko zlo. Loše situacije ne suspenduju našu odgovornost da činimo dobro tamo gde možemo.

Da li je razaranje upisano u ljudsku prirodu?

Stradalnost je nešto čime je ljudska priroda obeležena, nezavisno od toga da li će čovek nekada ratovati ili ne. Rat samo intenzivira sve naše pogibelji, jer taj rat počiva na činjenici da je moj bližnji postao moj neprijatelj. Onog trenutka kada je to postalo, mi ratujemo i pre rata, mnogo i strašno sa svetom oko sebe. Jer mnogo je u nama te energije neprijateljstva. Ako se ne može umaći tome što su neki ljudi od moći takva dešavanja pokrenuli, to ne znači da se prestanemo truditi oko nečeg sasvim suprotnog – da naše razlike postanu naši potencijali, a ne povod za stradanje. Ima jedna rečenica koja glasi: „Svaka istorija počinje u srcu jednog muškarca i jedne žene.“ To što se rodi u našim srcima to je seme za bilo kakvu budućnost.

Vladika Jovan pakrački kaže da pravoslavno kršćanstvo u ime budućnosti može ponuditi Dostojevskog i Tarkovskog, kao i misao da će ljepota i stid spasiti svijet. Kako je to danas uopće moguće?

Odgovor vladike Jovana svedoči o nužnosti povratka čoveka na vlastitu odgovornost. Što se tiče Dostojevskog, ljubav koju jedan čovek gaji na Hristov način, to nam svedoči starac Zosima u „Braći Karamazovima“, jeste u tome da on ne meri čoveka po njegovim pojavnostima, nego je pre svega kadar da se sažali na drugog čoveka koji će stradati zbog svojih promašaja. Nešto dalje u romanu Hristos poljubi Velikog Inkvizitora koji ga je bacio u lance i ne kaže u toj sceni ni reč. Kaže Dostojevski na kraju: „…i taj poljubac ostade da gori na usnama Inkvizitora, ali Inkvizitor ostade pri svome.“ Tragedija sveta je u našoj neprijemčivosti za takvu ljubav i ta neprijemčivost rađa sve drugo. Prvo se moramo postideti sami sebe ovakvih kakvi jesmo i zavapiti da u nama zaživi druga sposobnost, a to je da volimo onako kako Hristos voli, onda kada ga razapinju na krst, a on kaže „oprosti im Bože, ne znaju šta rade“.

Može li čovjek danas voljeti na takav stradalnički način?

Mi možemo da kažemo, kada se to tako izgovori, da je hrišćanstvo jedna ideologija. Otprilike, „ja u to ne verujem, ali ako ti u to veruješ to je tvoje pravo i to je tvoja istina“. Međutim, sporazum oko te istine je moguć jedino ako je čovek, svojim načinom postojanja, učesnik u onome što je primio na dar. Ako učešćem čitavog svog bića živim ljubav baš na način Hristove stradalne ljubavi, onda jedino tako mogu saznati da li je Hristova žrtva spasonosna. A tada već nismo u prostoru ideologije nego u prostoru ličnog svedočenja o istini jedne ljubavi. Ni u jednom dijalogu nema pune istine ako čovek ne pođe od samog sebe i svesti da smo umnogome slabi i nedostatni, umesto što neprestano sebe stavljamo u centar sveta, oko koga treba da se vrte sve druge stvari.