Udruženje građana “Kultura ćirilice” u Beogradu postoji već jednu i pol deceniju, a njegova aktivnost, izvan svakog politikantstva i uzrujanih riječi, koncentrirana je na ustrajno prezentiranje starog i tradicionalnog pisma ćirilice, u raznim njegovim vidovima. O aktivnostima ovog udruženja razgovaramo s njegovim predsjednikom Ivanom Stratimirovićem, inženjerom tehnologije i dugogodišnjim profesorom Više politehničke škole u Beogradu. Njegov djed bio je ugledni sudac i advokat u Beču, otac tehnolog i vlasnik tvornice espadrila, a sam Ivan Stratimirović u Zagrebu je pohađao srednju tekstilnu školu. Kao čovjek visokog obrazovanja i široke kulture, Stratimirović vjeruje, baš kao i članovi njegovog udruženja, da je čovječanstvo mozaik sastavljen od različitih boja, kultura i naroda, u kojem bi jedna njegova nijansa trebala biti posvećena ćirilici, koja ljepotu svijeta čini bogatijom.

Koji je bio osnovni motiv osnivanja udruženja “Kultura ćirilice”?

Svi se mi poznajemo od ranije. Imamo slične poglede na svet, prošlost i vlastiti identitet i na ono što kao udruženje želimo da radimo. Osnovali smo ga pre 14 godina. Neki od osnivača, nažalost, više nisu među nama. Živimo skromno i nemamo naročitih sredstava da bismo mogli normalnije da radimo, ali imamo dobru volju. Zovemo se “Kultura ćirilice” i tim nazivom želimo da se razlikujemo od drugih udruženja koja se bave zaštitom ćirilice. I u tim drugim udruženjima ima dragih i čestitih ljudi, ali mi ne želimo na neki glasan ili žestok način da se borimo za našu misiju, da demonstriramo po ulicama, da nosimo transparente ili da lepimo naše poruke po fasadama kuća, po tramvajima i trolejbusima. Ono što mi želimo jeste da pokažemo lepotu, primenjivost i upotrebljivost naše ćirilice. Tamo gde to ljudi žele da vide i da čuju.

Izložba kaligrafije

Naša osnovna aktivnost je priređivanje putujućih izložbi na temu ćirilice. Sa takvim izložbama bili smo u preko 150 gradova i mesta u Srbiji i u 25 gradova u regionu, uključujući Zagreb i Rijeku. Uz izložbe imamo i dopunski program: radionice posvećene ćirilici

Na koji način ljudima predstavljate ćirilicu?

Naša osnovna aktivnost je priređivanje putujućih izložbi na temu ćirilice. Sa takvim izložbama bili smo u preko 150 gradova i mesta u Srbiji i još u 25 gradova u regionu, uključujući Zagreb i Rijeku. Trebali bismo da budemo zadovoljni što smo nastupili u toliko gradova. Na tim izložbama želimo da okupimo ljude koji se bave i privrženi su ćirilici: projektovanjem azbučnih slovnih znakova, okupljanjem umetnika koji se bave krasopisom i kaligrafijom i prezentacijom njihovih radova. Naše delo se zove “putujuća izložba ćirilice”: mi prikupljamo radove, putujemo i to što prikupimo pokazujemo. Putujuća izložba se sastoji od krasopisa, kaligrafskih radova, tipografskih azbuka i primenjenog grafičkog dizajna. Uz izložbu imamo i dopunski program: radionice posvećene ćirilici. Naši kaligrafi, na mestima gde smo došli u goste, ako to odgovara našim domaćinima, organizuju radionice ćirilice na kojima učestvuju i deca i odrasli. Tu se dogodi i pozitivna takmičarska atmosfera – ko će da napravi što lepša slova i to je veliko zadovoljstvo za sve koji u takvim radionicama učestvuju. Ponekad organizujemo i koncerte na starim instrumentima na kojima se izvode tradicionalne srpske pesme. Na našim izložbama, pored savremenih radova i krasopisa u raznim vidovima, mogu se videti i detalji pisma koje se koristilo u srednjem veku: rukopisno ukrasno pismo i kaligrafije koja prelazi u apstrakciju, kada jedva prepoznajete ćirilično slovo. To su impresivne veštine, koje naročito uzbudljivo demonstrira Zoran Ilić, profesor umetničkog fakulteta u Nišu.

Grafički znak vašeg udruženja pomalo sliči na ćirilično slovo “ć”?

To jeste stilizovano ćirilično slovo “ć”, koje malo podseća na vizuru manastirske crkve kroz srpsku istoriju. Ta oblina kod slova “ć” podseća nas na svod koji može biti crkveni, nebeski ili ljudski, a osim toga slovo “ć” liči na klasičan pravoslavni krst, kao detelina sa tri lista. Inače, u našem udruženju uvek smo imali vrhunske svetske dizajnere, kao što je na primer bio pokojni Miodrag Vartabedijan, poreklom iz Jermenije, profesor grafičkog dizajna na Politehničkoj školi u Beogradu i prvorazredni dizajner mnogih knjiga. Zatim, tu je profesor pisma na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu Aleksandar Dodig, rođeni Zagrepčanin, pa Darko Novaković, nekadašnji umetnički direktor Politike – to je zapravo jezgro našeg udruženja.

Kakav je položaj ćirilice danas u Srbiji?

Profesor Vartabedijan je pre desetak godina napravio jednu studiju u centu Beograda. On je u Knez Mihajlovoj ulici fotografisao sve nazive radnji i prebrojao nazive na latinici i ćirilici. Dakle, u najužem centru grada 84 posto tabli bilo je ispisano na latinici, a 16 posto na ćirilici. Ove table na ćirilici uglavnom pripadaju radnjama krznara i zlatara, koje su preživele Drugi svetski rat i kasniju modernizaciju. Makedonci i Grci imaju jaku svest o važnosti ćirilice, a Bugari se hvale kako je Bugarska, kao članica Evropske unije, sa svojim automobilskim tablicama i ćiriličnim nazivima na novčanici eura nametnula Evropi ćirilicu. Bugarska, naravno, ništa nije nametnula Evropi, nego ona koristi formalni princip Evropske unije da se poštuje individualnost svake države.

Zašto je u Srbiji drugačije?

U Srbiji, nažalost, postoji neki čudan stav da su oni koji koriste ćirilicu na nižem i primitivnijem stepenu duhovnog razvoja… Ne znam da li je to neki kompleks ili se radi o prolaznim pojavama modernog doba, ali verujem da će sve doći na svoje mesto

Kod nas, nažalost, postoji neki čudan stav da su oni koji koriste ćirilicu na nižem i primitivnijem stepenu duhovnog razvoja… Ne znam da li je to neki kompleks ili se radi o prolaznim pojavama modernog doba, ali nekako verujem da će sve doći na svoje mesto. Niko od nas iz udruženja nije neki kafanski tvrdi šovinista i nacionalista. Možda se neko od nas oseća rodoljubom, ali svi mi verujemo da smo pripadnici sveta i svetske kulture. Brat je mio bilo koje vere bio, bila je važna rečenica na kojoj smo odrastali. Ono u što mi iz udruženja verujemo jeste da u jednom predivnom mozaiku svetskih kultura mora da se održi raznolikost tog mozaika. Jedino tako može da opstane svet, ako može da se zadrži raznovrsnost u svemu: u biološkoj i kulturnoj raznolikosti pa i u raznolikosti pisama. Zato je naša namera bila da se ćirilica kao dragulj kulture ne zaboravi u šarolikosti svetskih pisama. Na našim izložbama pokazujemo lepotu tog pisma.

Nedavno ste imali i veliku međunarodnu izložbu ćirilice?

Međunarodna izložba kaligrafije održana je u oktobru u Beogradu. Na njoj su sudelovali kaligrafi koji su predstavljali svoja pisma iz 18 zemalja i sa četiri kontinenta, iz Evrope, Afrike, Azije i Amerike. Bio je to skup umetnika pisama, kaligrafa, praktički iz celog sveta. To je dokaz da naše udruženje ne pokreću neki uski nacionalni pogledi i interesi nego lepota jednog pisma. Pismo je najbolji prenosilac poruke među ljudima kroz prostor i vreme. Na ovogodišnjem Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu takođe smo sudjelovali pokazujući kaligrafiju ćiriličnog pisma, ali i pisma drugih naroda.

Što društvo u Srbiji čini oko očuvanja ove tradicije?

Malo pre smo razgovarali o pojmu kompleksa i iskušenjima modernog vremena. Nekada se ćirilica prenosila sa kolena na koleno, sama po sebi i nije bio potreban nikakav posebni obrazovni program. Danas se po školama u Srbiji uči ćirilica, a kasnije i latinica, ali odnos mladih prema ćirilici ovisan je i od odgoja u kući i od uticaja sa strane. Današnja škola, bez obzira na formalni program, pod velikim je pritiskom tih vanjskih uticaja. Ipak, ja sam optimista jer danas se ćirilica polako vraća u javnu komunikaciju. Sve više ima elegantnih, modernih javnih mesta sa natpisima na ćirilici. Osim toga, u trgovini i poslovanju danas, autentično pismo dokazuje i autentičnost proizvoda, što nema nikakve veze sa nacionalizmom. Na primer, svi znaju da je domaća srpska rakija jako dobra, možda i najbolja na svetu, pa etiketa srpske rakije na ćirilici dokazuje i njeno poreklo. Konačno, danas su trgovine i poslovni lanci potpuno istu u celom svetu, čak sa istim rasporedima u trgovinama: važno je da vidimo i neke različitosti.

Spomenuli ste da ste s vašim izložbama bili i u Zagrebu…

Bilo je to pre desetak godina u organizaciji Srpskog kulturnog društva Prosvjeta. Prvo smo bili u Rijeci pa onda u Zagrebu. Izložili smo određeni broj eksponata kaligrafije i bilo je to jako lepo organizovano. Bili smo i u talijanskom kulturnom centru u Rijeci i prisustvovali predstavljanju knjige srpskih junačkih pesama Giacoma Scottija – on je bio veliki zastupnik ćirilice. Kasnije smo bili i u Italiji, u Monzi i tamo smo imali izložbu kaligrafije ćirilice i tim povodom je bio održan i naučni skup na temu bogatstva srpskog jezika i pisma. Lično mislim da je Vukova jezična reforma osiromašila jezik i pismo, jer je pre te reforme bilo više nijansi u govoru i pismu. Na primer, rečenica koju smo učili u školi: “Gore u gori gora gori”, danas zvuči malo nezgrapno, a nekada je sa više znakova zvučala prikladno. U Zagrebu smo sa izložbom gostovali u biblioteci Prosvjete i toj publici, u već poodmakloj dobi, oči su sijale od zadovoljstva i sreće, a bilo je i desetak mladića i devojaka iz zagrebačke pravoslavne gimnazije. Kao što rekoh, bilo je lepo.

Nasilje nad tradicijom

U Srbiji se piše i latinicom i ćirilicom. Odnos je, kao što rekoste, kaotičan. Kakav bi taj odnos dva pisma trebao biti?

U svakom društvu i državi važni su organizacija, sistem i pravila. Ako u članu deset srpskog Ustava piše da je ćirilica službeno pismo, onda bi takvo pravilo trebalo da se poštuje. Nekome se ne dopada ćirilica u Srbiji, ali ni meni se ne dopada to moderno kaldrmisanje centra Beograda. Pitali su me u nekom razgovoru da li smo mi iz udruženja “Kultura ćirilice” protiv latinice. Ma nismo, ni protiv latinice, ni protiv bilo koje druge kulture, ali sam protiv određene vrste nasilja nad tradicijom. Ipak, srećan sam što ne kopiramo na neki snishodljiv način druge, nego se držimo vlastite jezičke kulture. Zamislite recimo srpski jezik u koji bi se na primer ubacila nemačka ili anglosaksonska jezička tehnologija. Inače, ja mislim da druge kulture mogu i da obogate matičnu kulturu. Nakon Prvog svetskog rata u Srbiju je došlo nekoliko desetaka hiljada tzv. belih Rusa, vrlo obrazovanih ljudi, stručnjaka i intelektualaca i oni su u priličnoj meri doprineli kulturi, umetnosti i obrazovanju Beograda i Srbije.

Kakva su istraživanja historije ćirilice?

Znate, tu se piše svašta. Ima tu dosta i diletantskih radova, i kod nas i drugde, ima i onih koji su pod uticajem dnevne politike ili prekrajanja povesti, ali ima i vrlo ozbiljnih radova, naših i inostranih istraživača. Možda je na prvi pogled teško snaći se u toj gomili tekstova koji potpuno različito govore o istoj temi, ali ako pratite ozbiljne historijske radove, recimo jednog Harolda Harmana, stručnjaka za drevne civilizacije, egiptologa Flindersa Petrieja i drugih, možete videti da je ćirilica vrlo staro pismo, koje seže do vinčanske srbice i Lepenskog vira, dakle u puno dalju prošlost nego što se to nama danas površno čini.

Kakve su danas šanse za očuvanje jedne drevne kulture i starog pisma kao što je ćirilica, u jurišu digitalne civilizacije i u sve ubrzanijem modernom vremenu?

Vremena se menjaju, kao i tehnički i drugi ambijenti, ali ljudi se unatoč svemu ne menjaju. Čovek, ako želi, može da ostane svoj. Na Papui Novoj Gvineji ima možda stotinu pripadnika jednog jezika, koji mora da se održi, jednako kao i kineski jezik koji govori milijardu i po ljudi. Pa baš na računaru možete da pišete na stotinama jezika, kojim god hoćete. Nema naroda bez jezika i jezika bez pisma. Uz sve poštovanje latinice, ćirilica kao pismo je u osnovi srpske kulture i tradicije i u tom mozaiku lepote sveta i različitih tradicija trebalo bi je održati. Nema tako visoke planine i tako udaljenog mesta gde će našem udruženju “Kultura ćirilice” biti teško da pokazuje tu lepotu.