„Vidimo se na Vidovdan“ poručili su studenti u blokadi i najavili novi veliki studentski protest, koji će se održati 28. juna u Beogradu. Od 15. marta, kada je održan do sada najmasovniji protest, mnogi koji su tada pohodili ovaj skup odustali su od ove vrste borbe za promene, ne nalazeći njen jasan smer i plan. Okupljanja su se razvodnila, barem kad je građanstvo u pitanju, no od tada je studentski pokret dobio i jasnu političku artikulaciju koja bi sada mogla mnoge da osokoli i privuče novonajavljenom okupljanju. A samo tri dana kasnije od datuma kada je novi veliki protest najavljen navršiće se tačno osam meseci od tragedije u Novom Sadu, koja je i bila povod za masovne proteste i blokade. Međutim, izgleda da je taj datum iz studentske vizure nedovoljno potentan da u željenoj meri mobiliše mase. Vidovdan, s druge strane, idealna je prilika da se iskoristi snažna kolektivna simbolika. Prilika da se animira i onaj deo građana koji nije blagonaklono gledao na bicikliranje i trčanje do Brisela ili Strazbura, onih koji su studentima zamerali što pohode strane centre moći dok izrazito selektivno ukazuju na nepravde u sopstvenoj zemlji, pa na svojim proputovanjima u najrazličitije dalje i bliže krajeve uporno zaobilaze jedino – Kosovo i Metohiju.
Do sada je glas studenata po pitanju nacionalnih tema, poput statusa Kosova i Metohije ili odnosa prema prošlosti, uglavnom bio prigušen, fragmentaran. Šta onda znači protest na Vidovdan? Da li je to nova svest ili samo pokušaj da se protestu da patina „istorijskog trenutka“, podsećanje na mitski zavet ili pokušaj da se profitira na simbolici? Jesu li studenti uopšte svesno odabrali ovaj važan državni, verski i istorijski praznik koji u kolektivnoj svesti ima silne asocijacije i emotivni naboj? Da li se na Vidovdan pozivaju sa razumevanjem njegove istorijske dubine ili je on tu tek kao „kulisa“, kao pojačivač poruke koji se, kao i verovatno mnogi drugi izbori, nametnuo sam? Slučajno. Zvučan, zgodan datum kada se mnogo puta pisala istorija s kojom mnogi od njih verovatno nisu ni upoznati… Dobar za transparent. Ušuškani u ulogu heroja, smelih, odvažnih, istrajnih i pravdoljubivih, možda su pomislili i da su i sami tvorci neke nove istorije. Višemesečno upijanje hvalospeva, obožavanja i divljenja može da se osladi i lako da pomuti pogled. Oni koji su ih hranili i bodrili iluzijom da „sve znaju, sve smeju i sve mogu“ odavno ne vide jasno, zaslepljeni nepravdom i nejednakošću. Ako je za tu turobnu stvarnost, koja nije samo lokalnog karaktera, detektovan jedini i najveći krivac, bio je potreban i spasilac, nada. I tako u toj uzajamnoj potrazi za smislom i rešenjem, studenti su se uzdigli do simbola nade. Ne zato što su ponudili odgovore, već zato što je društvo očajnički tražilo bilo kakav znak otpora. A oni su to iskoristili. Sa samouverenošću s kojom su odbacivali svaku kritiku i s visine posmatrali sve van sopstvenog mehura, postali su svojevrsna moralna policija, i to bez iskustva, bez odgovornosti, ali s neupitnim uverenjem u sopstvenu ispravnost.
Vidovdan, koliko god moćan bio kao simbol, istovremeno je i zamka. Jer na njega se kače svi. I levica i desnica, i vlast i opozicija, svi su se u određenim trenucima pozivali na Vidovdan. Vidovdan je bio sve: dan obračuna, dan stradanja, dan zakletve, dan suđenja, dan žaljenja. Studenti koji ga sada biraju kao dekor svog protesta ne moraju nužno da greše – ali moraju biti svesni da ulaze na teren na kojem su mnogi pre njih pokušavali da izgledaju veći nego što jesu, pa ostajali upamćeni tek po promašenoj patetici.
Možda je izbor Vidovdana znak da su studenti počeli da promišljaju i teme koje su do sada zaobilazili. A možda je ipak samo zgodan datum, pametno upakovan da se ostavi utisak dubine tamo gde nje nema, kao što se često dešava kada protest preraste u predstavu, a predstava ne zna šta bi posle aplauza.
