„Ili ugasite škole i prekinite da prodajete iluziju da škole postoje ili dajte profesorima ovlašćenja da mogu da rade svoj posao“, poručili su iz Unije sindikata prosvetnih radnika Srbije povodom dva zabeležena slučaja nasilja u školama u Srbiji u maju ove godine. „Subjektivni osećaj nemoći prisutan je kod svakog zaposlenog u školama, učenici ne vide smisao i opravdanost postojanja škole, a nastavnici ne vide smisao truda, koji ulažu u nastavni i vaspitni proces. Vaspitanje se iz porodice preselilo na neko drugo mesto. Škola to nažalost nije“, naveli su u saopštenju 16. maja ove godine, kao i na protestnom skupu koji je održan povodom nasilja nad nastavnicima. Naime, šesnaestogodišnji bivši učenik srednje Tehničke škole „9. maj” u Bačkoj Palanci prebio je nastavnika ove škole, a profesor Treće beogradske gimnazije teško je povređen dok je pokušavao da zaustavi tuču gimnazijalaca na fudbalskom turniru. To su tek slučajevi koji su stigli do javnosti, ovakvi incidenti dešavaju se zabrinjavajuće često po mnogim školama, ali mnogi ostanu zataškani.
Samo mesec dana kasnije, u dvema osnovnim školama u Beogradu, na Vračaru i na Novom Beogradu, roditelji učenika brutalno su napali i povredili prosvetne radnike. Čupali ih za kosu, pljuvali, psovali i tukli, i to sve pred očima dece. U istom danu, u sredu 13. juna, jedna majka je, nezadovoljna zaključnom ocenom svog sina, nastavnici uputila pretnje po život, vređala je, počupala za kosu i zadala joj više udaraca po telu, nanevši joj lake telesne povrede. Istog dana roditelji drugog deteta u drugoj beogradskoj školi napali su učiteljicu te škole, nasrnuli su na nju čim je izašla iz autobusa po povratku učenika s nastave u prirodi. Otac je pljunuo i gurnuo učiteljicu, a majka je čupala za kosu dok je nije oborila na pod, pred očima drugih roditelja i dece.
Sve to dogodilo se uoči svečane dodele đačkih knjižica i svedočanstava, koje se tradicionalno održava svake godine 28. juna, na Vidovdan. Najbolji učenici tog posebnog dana inače dobijaju i pohvale i nagrade, a ove godine dobili su prizore i poruke koje će ih oblikovati kroz čitav dalji život, bili toga svesni ili ne. „Znaš li ti ko sam ja“, rečenica koju je majka nasilnica uputila nastavnici, možda je i najviše uzbunila čitavu javnost jer je lako poistovetiti se sa onim kojem je to upućeno, većina se sa njom barem nekad suočila u vidu nemoći pred silom i bahatošću silnika. Psiholozi su odavno objasnili koji tip ličnosti poseže za ovakvim izjavama, ali dok god se u društvu takav ekscesni stav i ponašanje ne osuđuju, teško je mobilisati toliko širok krug javnosti koji se inače emotivno angažuje kad čuje i prepozna ovakvu poruku. Međutim, iako su skoro svi osudili bahatu majku koja se uz ove reči iživljavala nad nastavnicom, skoro svi su i požurili da preuzmu ulogu žrtve i da odgovornost prebace na nekog drugog. A to deca takođe gledaju. I pamte.
Opozicioni političari i aktivisti su jedva dočekali da svu krivicu za višedecenijsko zapostavljanje obrazovnog sistema pripišu onima koji su trenutno na vlasti, dok su pak oni na vlasti jedva dočekali ovakvo skretanje teme sa pravog problema na stranačke razmirice. Sindikati insistiraju da se napadi na nastavnike tretiraju Krivičnim zakonikom Srbije, tj. da se napad na zaposlene u prosveti tretira isto kao napad na advokate. Nastavnici očekuju od sistema da im pruži zaštitu, ali i veće plate i bolje uslove rada, da ih rastereti administracije i roditeljskih pritisaka. Roditelji očekuju od nastavnika da obrazuju i vaspitaju decu, a da pritom poštuju njihove smernice za to obrazovanje i vaspitavanje, a često i kriterijume ocenjivanja. A deca sve to samo posmatraju i upijaju. Usvajaju modele ponašanja.
„Iz svega što se događalo tokom i krajem ove školske godine, zaključujem da imamo epidemiju neprimerenog ponašanja u školama, ne samo učenika već i roditelja. Granice moraju da postoje i moraju da se poštuju“, rekao je zaštitnik građana i naglasio da sva deca imaju pravo da odrastaju u zdravom okruženju i da budu zaštićena od svake vrste nasilja, ali da moraju da budu svesna da pored prava imaju i obaveze i da moraju da poštuju prava druge dece i ljudi.
Nakon upiranja prstom svih na sve i nadglasavanja u detektovanju tuđe krivice, iz Foruma beogradskih gimnazija su poručili: „Vreme je da đačke knjižice ostanu prazne, odeljenjska veća neodržana, a ocene nezaključene.”
Mogu li strože mere nadzora i kažnjavanja zaista smanjiti nasilje? Mogu li veće plate prosvetnih radnika poboljšati status obrazovanja u društvu? Može li država sa nadležnim institucijama da popravi narušene odnose između nastavnika, učenika i roditelja? I ko to kroji sistem vrednosti u tom lancu, ako ne sve karike zajedno? Svi smo deo problema, a deca samo gledaju.
