„Mir kući ovoj”, odjekuje rečenica iz jevanđelja u Crkvi Svetog Luke. Izgovara je čovek bez kuće, iguman Justin Mrenović. Upućuje je ljudima koji su, većinom, ostali bez kuća. A kuća u kojoj slušaju reč Božju nalazi se na pola puta između obnove i nestanka. Hor peva kao da je došao sa nekog takmičenja ili koncertnih nastupa. Negde iz priprate uzvraćaju Hristina i Sonja iz metohijskog sela Osojane.
Kakva je ovo zajednica, otkud ovakva tišina, zašto ovako prate liturgiju?
Na slavama koje na Kosovu i Metohiji, zapravo, predstavljaju obnovu bivšeg života na jedan dan sve je drugačije. Sveštenici su pristali na vernike koji šapuću, grle se, plaču, prepoznaju jedni druge, pitaju za žive i mrtve. Niko ih ne opominje. Tako je jednom godišnje u Prištini, Peći, Uroševcu, Istoku, Prizrenu. U Vitomirici kod Peći je drugačije. Moguće je da je, uz sve ostalo, ovaj prognani svet okupila liturgija. Mnogi od njih gledaju crne rupe od prozora njihovih porodičnih kuća. Ovde je sve neobično, počev od činjenice da hram i, gotovo sve vezano za njega, uz pomoć crkve, vodi jedna učiteljica. U šali se zaključuje da je u njenoj učionici bila tišina. Posle četrdeset godina u školi Momirka Vukmirović je, u obnovi Hrama Svetog Luke, pronašla nove đake, učionice i gradivo.
„Svi koji su po zatvorima”, izgovara sveštenik na liturgiji i većina zna da treba da se moli i za Milorada Đokovića iz Vitomirice. Nema ni deset dana kako je osuđen na deset godina robije. Prvi se vratio iz izbeglištva u Vitomiricu i svi su mu rekli: „Vala, Milorade, nije trebalo ni da ideš!” Onda je ovaj hrabri čovek krenuo da obnavlja svoje imanje. Tog trenutka počinje jedan od sporova koji nije viđen u Evropi. Albanci iz sela Dubovo tvrde da je vojska kralja Nikole 1912. na Đokovićevom imanju pobila njihove sunarodnike. Potpisuju peticiju i traže da mu se oduzme ono što je njegovo. Odbornici Opštine Peć glasaju u skupštini i oduzimaju imanje i započetu kuću.
Đoković počinje da se sudi i svaki sud presuđuje u njegovu korist. Na jednoj strani je dobijao na sudu svoju zemlju, a na drugoj su ga optuživali za maltretiranja Albanaca, silovanje Albanki i ubistva. Sa poslednjom presudom glavne sudske instance u Prištini, koja je bila u Đokovićevu korist, našao se juna 2021. u specijalnom zatvoru za ratne zločine. Od tada robija, deset godina zatvora u najnovijoj prvostepenoj presudi samo je jedan od krstova Milorada Đokovića.
Molitva za sve po zatvorima je i za desetine pohapšenih iz ovog kraja, a nema ni tri dana kako su slobode lišeni Žikica Belošević, mirni čuvar vrtića u Osojanu, Grujica Milošević koji je čuvao ovce kad su došli po njega. Obrad Tijanić je uhapšen pa pušten. Oni su znali da su na spiskovima navodnih ratnih zločinaca, jer su to objavljivali mediji na albanskom jeziku. Niko nije verovao u te objave. Nisu ni pomislili da beže i da se sele.
Traži se način da se ovaj svet, velike porodice i način života pogode u srce. Dugo vremena je izgledalo da je sve pogođeno u srce, a onda su se potpuno neobjašnjivo napunile crkve na Kosovu, i u neku ruku je počeo obračun sa doživljajem Boga u Srbima. S druge strane, Srbima je postalo jasno da crkva ne može biti pogođena u srce, jer je Bog njeno srce.
Nezaustavljivi, kovrdžavi dečak Đorđe, sin sveštenika Nebojše Sekulića, traži sa svojim vršnjacima pukotine između nogu odraslih u hramu, traži svoj put do zvonika gde će se igrati sa vršnjacima. Sedmočlana porodica Sekulić živi u Istoku, u svom malom svetu, u dvorištu Hrama Svetih apostola Petra i Pavla.
Posle vekova ropstva povratak i oslobođenje ovih krajeva dogodili su se na praznik Svetog Luke 1912. godine, pa je ova svetinja, zidana od grubog kamena, podignuta i kao spomen na taj dan. Crkva u Vitomirici je spomen na dan povratka i oslobođenja 1912. godine. U njoj su danas ikone Isusa Hrista, Bogorodice, Svetog Luke, Svetog Petra Cetinjskog i slika mitropolita Amfilohija Radovića. S jedne strane njegovog lica je ova crkva, a sa druge Njegoševa kapela na Lovćenu. Ispod su sveće. Metalna vrata sa rupama od metaka su zamenjena.
Ovogodišnji domaćin slave je Nikola Kaluđerović sa sestrom Majom i majkom Milosavom. Svečan i doteran kao da je stigao sa nekog diplomatskog prijema. U njemu su, na ovom mestu, pomešani akcenti Cetinja, Peći i Beograda.
Okreće se slavski kolač ispred drvenog oltara koji izgleda kao ostatak nekog broda koji je udario u ovo grubo kamenje, a vremenom su sa njega otpale daske i delovi. Od Kaluđerovića slavu uzima lekar Mihailo Vukmirović iz Podgorice, smireni i tihi čovek koji je došao u posetu svojoj strini Momirki.
Sve izgleda kao da je jedna porodica bila na liturgiji i da su joj došli neki nezvani gosti. Stigli su neki mladi ljudi iz Frankfurta, Beograda, Novog Sada, a Filip Matić, Nemanja Lazarević i Nikola Đokić iz Užica rade više za ovaj hram nego za svoje kuće. Teško ih je naterati da odgovore zbog čega to rade.
Iz crkve se ide na groblje. Justin Mrenović je dete ovog kraja i iguman Manastira Podlastva grbaljska u Crnoj Gori. On je u Vitomirici čovek koji ne ide između grobova, već između porodičnih istorija, ličnih emocija, zavičajnih priča i živih ljudi. Jedino se ovde jasno, na njemu, vidi koliko ga je volela baka. Zna se da su nekih davnih zadušnica, na zajedničkoj grobnici njegovih pobijenih najbližih srodnika, jedino gorele sveće. Svi su tada shvatili da su žrtve ideološkog obračuna i bratske ruke bili nevini ljudi. Vezani su žicom, pobijeni i zakopani, a ni danas nemaju spomen-obeležje na groblju gde su, posle izgona Srba 1999. godine, u najvećoj meri polomljeni i krstovi i petokrake.
Na kraju dana Momirka Vukmirović ispraća sve i vidi se da će ostati sama i željna ovih lica. Iza podneva stiže autobus pun mladih ljudi, većinom studenata sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Ulaze u crkvu na kojoj je donedavno raslo drveće. Stidljivo sedaju za slavski sto i počinju da pevaju kao da je ovo njihova kuća.
Izvor: Politika
