Postoje crtači koji ilustruju novine i oni koji ih svojim crtežima obeležavaju. Ivo Kušanić  (Zagreb, 1924 – Beograd, 2003) pripadao je ovoj drugoj, retkoj vrsti. Njegove karikature nisu bile tek duhovit dodatak novinskoj stranici, već svojevrsna hronika političkog i društvenog života, u kojoj su se prepoznavali moćnici, njihove ambicije, slabosti i protivrečnosti vremena u kojem su delovali. Radio je u vremenu u kojem je politička karikatura morala da pronađe ravnotežu između satirične slobode, novinskih konvencija i granica javno izgovorene kritike. Upravo je u takvim okolnostima dolazila do izražaja veština crtača koji je umeo mnogo da kaže, a da pritom ne potroši nijednu suvišnu liniju.

Prvu karikaturu Kušanić je nacrtao u partizanima gde se obreo posle zatočeništva u Jasenovcu. Bio je uhapšen kao član SKOJ-a. Na oslobođenoj teritoriji, na Žumberku 1943. objavio je karikaturu u listu Mladi udarnik. Kao dečak želeo je da postane  graditelj, slično ocu Miji, tesaru po zanimanju, pa je zato završio srednju tehničku školu. Ipak, posle oslobođenja Kušanić se posvetio karikaturi, a očev zanat nasledio je njegov brat. „Odmah pošto sam diplomirao na zagrebačkoj Akademiji, Hegedušić je otvorio svoju majstorsku radionicu i pozvao me da radim u njoj. Ali, meni je već bilo dosta škole. Tu sam pogrešio! Ondašnje majstorske radionice bile su zasnovane na divnom principu: totalna sloboda! To su neki dobro iskoristili. Sve vreme studija sam radio u Kerempuhu. Pre podne sam provodio u slikarskoj praksi, u podne trčao na sastanke, posle podne na časove večernjeg akta i noću crtao karikature. Nisam imao nikakvu stipendiju, izdržavao sam se novcem od karikatura”, govorio je Ivo Kušanić.

Prvu karikaturu Kušanić je nacrtao u partizanima gde se obreo posle zatočeništva u Jasenovcu. Bio je uhapšen kao član SKOJ-a. Na oslobođenoj teritoriji, na Žumberku 1943. objavio je karikaturu u listu Mladi udarnik.

U dnevni list Politika došao je 1962. godine, zadržao se gotovo četvrt veka, radio je i nakon penzionisanja, a njegovo ime ubrzo je postalo deo prepoznatljivog vizuelnog identiteta ovog lista. U Politici je radio zajedno za Zukom Džumhurom, bez ikakvog međusobnog varničenja, što nije retka pojava kada se dve osobene ličnosti nađu na istom, „suženom“ prostoru. Godinama je, takođe, Kušanić prilagao svoj crtež uz stalne rubrike velikog satiričara Vladimira Bulatovića Viba. „Ivina duhovna deca izmamila su osmeh i meni, profesionalnom mrgudu; čak su i mom grubom licu darovale blag i pametan izraz“, zapisao je Vib povodom jedne izložbe Ive Kušanića.

Radio je najmanje dve karikature nedeljno, ali je stalno naglašavao da je „smeh težak posao”. Neke su se rađale za pet minuta, za neke je bilo potrebno sedam dana. „Često se događa da nešto nacrtam i posle se pitam: Šta je ovo? Niti je smešno, niti iko razume. Svet je žalostan i smešan i ja se bavim stvarima koje su više žalosne nego smešne. Karikatura ne mora da bude samo smešna. Može da bude tužna, strašna, ozbiljna, jeziva, ona na paradoksalan način dolazi do istine. A po meni su osećanje za humor i smeh najviši oblici ljudskog duha. Ima ljudi koji za to jednostavno nemaju sluha, slično ljudima koji ne čuju muziku. I to su nesrećni ljudi“, govorio je Kušanić.

Kušanić je odbijao da govori o šali. Za sebe je isticao da je kolerik po prirodi. Po sećanju njegove supruge Mime, kad oblikuje ideje i karikature, najradije ćuti. Šeta po kući i najbolje je ništa ga ne pitati. Pripadao je generaciji kojoj je novinski crtež bio svakodnevni posao, ali i odgovornost prema čitaocu. Njegova umetnost nastajala je u susretu sa aktuelnošću, u redakcijskom ritmu i pred licem društva koje je neprestano proizvodilo nove povode za satiru. U tome je bila i njena snaga: nije tražila posebnu pozornicu, jer su njena pozornica bile same novine.

Milan Vlajčić, dugogodišnji književni i filmski kritičar Politike, sećao se trenutaka kada je sedeo zajedno u sobi sa Kušanićem: „Krajičkom oka sam gledao kako mekom rukom, elegantno (veliki crtači su me tom elegancijom podsećali na velike klaviriste) iscrtao jedan crtež, potom drugi, treći, četvrti. Negde kod sedme verzije Kušanić je rekao: E pa dobro, a sve prethodne crteže pocepao. Zbunjen, upitah zašto uništava svoj rad, on mi je uz osmeh odgovorio: Da ovo ne padne u ruke onom vampiru Siniši Paunoviću.“

Siniša Paunović bio je književnik i novinar Politike, a u redakciji je bio poznat po tome što je sa velikom strašću prikupljao Džumhurove i Kušanićeve crteže, odmah nakon što bi pristigli iz cinkografije. Ipak, zahvaljujući Sinišinoj strasti, mnogi crteži dvojice slavnih karikaturista ostali su sačuvani. Inače, najviše ga je nerviralo kada su ga opisivali kao „drugog Pjera Križanića“.

Ivo Kušanić radio je i za Ilustrovanu Politiku, Jež, Politikin zabavnik. Radio je do penzionisanja 1977, a potom i honorarno do 1988. godine. Devedesetih godina posvećuje se slikarstvu. U intervjuima nije više želeo da govori o karikaturi. Slikao je pastelne portrete prirode sa prepoznatljivim toplim koloritom, atmosferom spokoja, ponegde i sete. Na njegovim slikama česti su prizori iz Dalmacije i Grčke. Govorio je da mu Hegedušić nikada nije bio ideal, već Milunović, Gvozdenović i Lubarda sa beogradske, a Becić, Račić i Kraljević sa zagrebačke likovne scene.

Pored slikanja i crtanja, druga velika ljubav Ive Kušanića bila je muzika. „Možda je to i moja prva ljubav. Klasika i džez, ali ovaj iz 30-ih i 40-ih godina. Od klasike moji favoriti su Albinoni, Betoven, Vagner, Stravinski, Prokofjev, Bartok, Maler. Kad slušam muziku, samo sam njoj posvećen. Ništa drugo ne mogu da radim uporedo, ni da slikam. Ponekad intimno verujem da je trebalo da se bavim muzikom, ali, bojim se, prošao bih još gore”, rekao nam je u jednom od svojih poslednjih intervjua (2002) Ivo Kušanić.

Preminuo je 2003. godine. Kušanićev značaj nije samo u tome što je umeo da nasmeje čitaoca. Važnije je to što je humor koristio kao način saznanja. Iza prividno jednostavne slike nalazilo se zapažanje o odnosima moći, ljudskim slabostima i mehanizmima društvenog života. Karikatura je tako postajala komentar koji se pamti upravo zato što ne objašnjava previše. Njegov opus ostaje deo vizuelne memorije jugoslovenskog novinarstva. Njegovi crteži danas su i svedočanstvo o ljudima i događajima jednog doba i podsetnik na ulogu koju satira može imati u javnom prostoru.