U šarenilu televizijskih kanala prinuđeni smo da slušamo „prezentere” vesti čija dikcija i akcentovanje ozbiljno dovode u pitanje osnovna pravila govorne kulture. Televizija je nekada mnogo ozbiljnije vodila računa o tome ko će stati pred kamere: spiker je morao da ima ne samo prijatan glas, već i dobar jezik i artikulaciju. Stara garda televizijskih spikera postavljala je visoke standarde, a jedna od najreprezentativnijih pojava na ekranu bila je Dušanka Kalanj (1934–2010). Rođena Šibenčanka počela je karijeru na Televiziji Beograd praktično od njenog osnivanja (1958) i bila zapravo prva žena voditelj TV Dnevnika!
Roditelji Dušanke Kalanj su bili poreklom iz Dalmatinske zagore, Benkovca i Kistanja. Školovala se u rodnom Šibeniku, a engleski jezik i književnost je diplomirala na Beogradskom univerzitetu. Televizija joj se, kao što to obično i biva, „dogodila slučajno”.
„Bila sam u grupi studenata koji su se bavili manekenstvom, za džeparac, i prikazali smo modnu reviju u televizijskoj emisiji koja se zvala Porodica i domaćinstvo. Lola Đukić, Minja Dedić i Skale Mitić, prvaci televizije u to vreme, insistirali su da budem snimljena u krupnom kadru. Svi su dolazili u šminkernicu, zagledali me i bili oduševljeni mojim izgledom. Bila sam ljuta – nisam želela da budem javna ličnost, jer se to kosilo sa mojim stavovima, niti sam smatrala da je moj govor posebno dobar. U Šibeniku se govorilo štokavsko-ikavskim govorom sa talijanizmima. Krenulo je ubeđivanje da mogu da odem sa televizije kad god to poželim: Mića Orlović, čija je familija u vezi sa mojom, ubeđivao me je da treba da radim za džeparac. Pristala sam, radiću to privremeno! I to osećanje zadržalo se u meni 40 godina. Kad sam diplomirala na Filološkom fakultetu, godinu dana kasnije, rekla sam: Ja bih sad da odem! – Šta ti pada na pamet?! – bio je izričit glavni urednik. Stekla sam veliku popularnost, nije dolazilo u obzir da napustim kuću. Međutim, stalno sam verovala: nešto će se, već, desiti, otići ću! Pomalo sam inertna i to je verovatno doprinelo da prihvatim ono: sutra-prekosutra“, ispričala je Dušnaka Kalanj u jednom od intervjua.
Prvu nagradu za recitovanje dobila je sa deset godina na republičkom takmičenju u Zagrebu, na televiziju dolazi 1959. godine u nameri da vrlo brzo ode dalje. Godine 1963. pozivaju je da intervjuiše Vitoria de Siku, slavnog reditelja koji je posetio Beograd. „Toliko sam se uplašila. Imala sam veliku tremu. Pričao je viceve da bi mi podigao moral”, sećala se Dušanka.
Vodila je prenos Brionskog plenuma (1966), a 1970. godinu je zapamtila po tome što je u Herceg Novom brala mimoze u organizovanoj akciji, i tako pretekla Jovanku Broz koja je ovo cveće, na istom mestu brala tek naredne godine.
Iako je došla iz Dalmacije, volela je zvuk vranjanske pesme, pa bi često zapevala „Magla padnala“. Studio televizije Beograd nalazio se tada na Beogradskom sajmu. Tu se snimalo sve. I serije Lole Đukića i prenosi ozbiljnih političkih događaja i udarni dnevnik. „Nije bilo jednostavno gledati Miju i Čkalju i čitati vesti, suzdržavati smeh”, govorila je Dušanka. Imala je i malo glumačko iskustvo. Godine 1961. zaigrala je u filmu „Ne diraj u sreću” Mila Đukanovića, gde je igrala sa Pavlov Vuisićem, Irenom Kolesar, Slobodanom Perovićem i Borislavom Pekićem.
U malom, toplom studiju vodila je Dnevnik na dan Brionskog plenuma. Sećala se strašne vrućine, svoje oznojene odeće, ali i neverice šta je sve izgovoreno na čuvenom plenumu. „Sat i 45 minuta trajao je Brionski plenum: prvi put u javnosti procureo je prljav veš koji se odnosio, ni manje ni više nego na Rankovića. A nešto pre toga bio je gost kod nas, vodili smo ga da mu pokazujemo prostorije: ja, kao prva dama Dnevnika, sedela sam sa delegacijom i bila slikana za naslovnu stranu Borbe. Sad to čitam i ne mogu da verujem šta je neki ugledni rukovodilac rekao za Rankovića. Sve vreme mislim: hoću li posle ovog biti uhapšena? Ili će izbiti neki rat – nemoguće je da se ovo javno govori. Ne znam kako sam to iščitavala sat i 45 minuta, u onoj paklenoj vrućini, bez ijedne greške. Čovek, valjda, dobije nadnaravnu koncentraciju. Nije bilo lako, rušio se veliki moćnik”, svojevremeno je pričala.
Spikeri iz informativnih redakcija onog vremena nisu smeli da se pojavljuju na „nedostojnim” mestima. Mogli su da vode svečane akademije, ali ne i svakojake priredbe. Motrilo se pomno i na njihov privatni život. Dušanka Kalanj je prenosila svoja znanja, veštine i metod interpretacije teksta mladim ljudima na kursevima u Narodnom univerzitetu „Božidar Adžija“. Svoje profesionalne naslednike učila je da je prilikom čitanja teksta najvažnije pronaći logički akcenat, da u složenoj rečenici treba naglasiti ono što je najbitnije.
„Mene obavezuje ‘Dobro veče!’ Kad to kažem, zaista tako mislim. Takođe, ‘poštovani gledaoci’ moraju biti poštovani. Ako tako ne mislite, ako se rugate, budite sigurni da će kamera to otkriti“, govorila je. Ovakva etika i profesionalizam zasigurno su obezbedili Dušanki Kalanj status jednog od najpopularnijih TV lica.
Od 2010. godine Udruženje novinara Vojvodine dodeljuje novinarkama, voditeljkama ili spikerkama nagradu „Pres vitez – Dušanka Kalanj”.
