Kako izgleda aktualni politički život u Srbiji kada se pogleda onako dijagonalno? Čini se da je taj politički život sve drugo samo ne miran. Ili se varamo? Pokušavamo razumjeti logiku društvenih odnosa, glavnih aktera i bazičnih procesa, ali nam oni također podosta promiču kroz prste. Što o svemu tome misli Zoran Panović, iskusni novinar i programski direktor Istraživačko-izdavačkog centra Demostat iz Beograda?
Čini se da politički život u Srbiji, danas kao i u dugom prethodnom razdoblju, karakterizira visoki intenzitet događaja i stalna napetost. Zašto je to tako?
Istina je da postoji visoki intenzitet političkih događaja, ali taj ubrzani ritam je pomalo i nametnut s vrha vlasti. Sa druge strane, sa iskustvom promatranja medija, vidite da i tu puno ima pseudodogađaja. Nekih „nazovi događaja“ ima prilično puno i onda se dolazi do krivog zaključka da se u Srbiji baš sada događaju „presudne i dramatične bitke“. Osim krize na Kosovu, koja traje decenijama i koja je obeležila živote generacija ljudi, nekih suštinskih dilema u stvari nema. Pitanje da li ćemo u EU ili ne, revanšizam onih na vlasti prema onima koji nisu na vlasti, taljiganje pojedinih vlada i njihovih predsednika – to je otprilike ono, ništa novo, što se neprestano događa. Sadašnja vlast predsednika Vučića uzela je u svoje redove dosta pripadnika još iz vremena DOS-a i premijera Đinđića, premda se Vučić stalno obračunava sa idejama 5. oktobra, pa neke naročite dramatičnosti u svemu tome nema. Vanredni izbori koji su pred nama u Srbiji su neka vrsta tehnologije vladanja, na njih smo se već navikli i oko toga se takođe ne treba uzrujavati. Svaka nova vlast se obrušava na afere bivše vlasti, a svoje afere ostavlja nekoj sledećoj vlasti i to tako, nažalost, u Srbiji ide u krug. Korupcije, kriminala i preteranog nacionalizma naravno ima, ali toga je uvek u Srbiji bilo, kod neke vlasti više, kod neke manje.
Nova srednja klasa
Kako biste taj srpski politički prostor, u posljednjih deceniju i pol, u kojem ima previše kontradiktornih glasova, preglasnih tonova i često neartikuliranih šumova – objasnili na uravnoteženi način nekom strancu?
Pa moglo bi se reći da je poslednja decenija i po jedan period u kojem se pokazalo da modernizacija zemlje i demokratija nisu komplementarne pojave. Drugim rečima, moguće je da se ubrzano grade putevi, pruge i zgrade, a da se u isto vreme devastiraju demokratske institucije i slobodni mediji. U Srbiji danas postoji mit o modernizaciji kao da ona sama po sebi garantuje raj na zemlji, ali sa druge strane postoje i, kako ih ja zovem, četiri srpska jahača apokalipse: nekompetentnost, korupcija, paranoja i hipokrizija. Moglo bi se reći da je Srpska napredna stranka (SNS) Aleksandra Vučića u stvari Srpska radikalna stranka, ali dizajnirana za današnje vreme. I uvek je tu bilo nekog eklekticizma: Vučić je od Koštunice preuzeo stav o spoljnopolitičkoj neutralnosti Srbije, što je eufemizam za prorusku politiku, od Tadića je uzeo koncepciju „četiri stuba“, Brisel-Vašington-Moskva-Peking i od Miloševića nije želeo da preuzme Miloševićev sukob sa Zapadom. Vučić je prema Zapadu vrlo obazriv i odgovor Zapada na takvu Vučićevu politiku je, kako se to naziva u diplomatskim krugovima, „strateško strpljenje“ prema Srbiji. Takva pozicija daje efekte, jer Vučić popularizacijom svoje spoljne politike kompenzuje defekte u unutrašnjoj politici.
Kako biste nazvali Vučićev tip vlasti?
Vučić je izmislio genijalnu političku strategiju. Ja bih to nazvao vladanjem „sistemom uzajamnih funkcionalnih paradoksa“. To uprošćeno znači da vlast jedno jutro može uveriti javnost, uz dobru argumentaciju, da je na primer spremna za ozbiljne pregovore sa EU, a drugo jutro opet sa valjanim razlozima može uveriti ljude da od tih pregovora odustaje. To, takođe, znači da je to način vladanja u kojem ćete povezati i one leve i one desne i one u sredini, pa ćete onda udariti po prstima i jedne i druge i treće i tako ćete se predstavljati i u svojoj unutrašnjoj i spoljnoj politici. Vučić maestralno poznaje tipove funkcionisanja vlasti i on ih vrlo spretno koristi.
Koliko je populizam poželjan oblik vlasti u Srbiji?
Populizam nije sam po sebi loš i on nije isto što i autoritarna vlast. On može biti politička forma čija valjanost zavisi od toga čime je ideološki ispunjena. Populizam je način na koji je vladao Milošević i način na koji je Milošević srušen. Na populistički način vlada Vučić i na populistički način mu se suprotstavlja opozicija. Suštinski problemi Srbije su negde drugde: ona se još uvek izvlači iz posledica raspada Jugoslavije, a ključnu grešku je napravila početkom tog raspada kada prva nije proglasila vlastitu nezavisnost. Na taj način bi ona stekla neku temeljnu orijentaciju kao država i kao takva bi imala jasniju mogućnost komunikacije sa drugim republikama koje su u tom trenutku postale samostalne države. Politika iz kasnih 80-ih, „mi smo u pravu, vi niste“ i koja se vodila silom i koja je razbuktavala nacionalizme svih drugih, vodila je Srbiju u propast. Srbija mora da se oslobodi tog stalnog faktora „krivice“ i mora da se emancipira od fatuma zajedničkog prostora.
Istraživači javnog mnijenja govore o tome da su izgledi Aleksandra Vučića i njegovog SNS-a da dobije slijedeće izbor dosta realni, jer pokazatelji govore da su građani prilično zadovoljni javnom politikom u različitim sferama.
Građani su zadovoljni zato što govorimo o izmenjenoj socijalnoj strukturi društva. Stvorena je u Srbiji, dobrim delom politikom ove vlasti, nova srednja klasa. Ta srednja klasa nije naročito bogata, ali ima dovoljno novca da možemo u Srbiji govoriti o novom potrošačkom društvu. Društvo koje troši je lojalno društvo. Drugo, imate dosta ljudi koji nemaju poverenja u neku političku alternativu, pa će onda glasati za ovu vlast. Sa treće strane, svaka vlast računa na tzv. konvertite, na one koji su nekad bili uz staru vlast, a sada su saveznici nove vlasti. U Srbiji je tako, ali i u svetu: da bi neko na izborima dobio većinu, neko iz dosadašnje vladajuće većine – to su oni nezadovoljni, neodlučni i razočarani – mora da pređe na drugu stranu. Osim toga na promenu na izborima utiču i drugi faktori: entropija režima, strani subjekti, nepredviđene okolnosti, iznenadne tragedije, kao što su bili ovi masakri u Beogradu i Mladenovcu i slične takve stvari.
Fragmentirana opozicija
Kakva je trenutna situacija na političkom nebu Srbije?
Politička opozicija u Srbiji trenutno ima problem vlastite fragmentiranosti u kojoj ima previše entiteta i samosvojnih subjekata. Ta opozicija ne uspeva da dođe do onih glasača koji nisu zadovoljni SNS-om i Vučićevom vlašću, zato što tako raznorodna, ta opozicija ne uspeva da artikuliše svoje stavove i da sa nekom ujedinjenom energijom krene prema potencijalnim biračima. U opoziciji postoji kriza liderstva, a dublje gledano ta opozicija vuče za sobom agoniju raspada Demokratske stranke (DS). Ta stranka se raspada beskonačno, sporo i temeljno kao neka radioaktivna tvar i ne vidi se kraj te krize. Takva situacija dosta kontaminira politički život Srbije, jer mnogi nekadašnji članovi DS-a, koji su sada u drugim strankama, vuku za sobom neke repove i međusobne neraščišćene odnose.
U čemu leži fenomen neuspjeha nekad jake Demokratske stranke u Srbiji?
Demokratska stranka, kolikogod nekada bila moćna, nikada trajno nije predstavljala bitni faktor u političkom životu Srbije. Ona je pred raspad zasjala nekoliko godina sa Borisom Tadićem i onda se ugasila. Demokratska stranka nije prirodno utemeljena u srpskom društvu. Ona je bazično od svog formiranja krajem 80-ih bila partija desnog centra, koju je onda Đinđić preveo u neku vrstu socijaldemokratske stranke, da bi ona bila na istom nivou sa Šrederovim nemačkim socijaldemokratama, Blerovim novim laburistima i strategijom „trećeg puta“, ali takva demokratska stranka nije u Srbiji imala ozbiljnu socijalnu bazu i u nju su ulazili uglavnom karijeristi. Mnogo je srpskom društvu bliža srpska partija socijalista ili Srpski pokret obnove i tragedija srpskog društva je što se umesto ove rascepkanosti propalih stranaka, nisu ujedinili socijalisti i Srpski pokret obnove, koji bi onda mogli biti dobra baza čvrstog dvopartizma u Srbiji.
Tko bi danas u Srbiji mogao biti stožer opozicije u političkoj borbi na izborima?
Takav blok bi morao da napusti lažnu političku podelu u Srbiji na tzv. građansku opoziciju i onu patriotsku. Desna opozicija u Srbiji nije patriotska nego je nacionalistička, a interesi srpskog nacionalizma, pokazalo se, ne odgovaraju interesima srpskog naroda. U opoziciji mora da se formira jedan parlamentarno demokratski blok koji bi na izborima privukao glasače centra i malo desno i levo od njega.
Koliko je politički život u Srbiji ovisan o odlukama velikih sila?
Danas je pojam suvereniteta uopšte bilo gde na svetu jako relativan pojam, pa se onda može reći da je i kod nas politički život zavisan od onoga ko nas gleda izvana. I tu onda dolazi do izražaja, kao što sam malopre rekao, strategija delovanja uzajamno funkcionalnih paradoksa, gde sa jedne strane mi govorimo da smo nezavisni, a onda iz neke ambasade javno kažu da je Srbija „dobro ispunila domaći zadatak“ i slično. Mora se priznati da Vučić ima vrlo neobičnu i izraženu harizmu, sa kojom jako dobro ekvilibrira u šumi svih mogućih uticaja i da takvo ekvilibriranje nimalo ne šteti njegovom rejtingu. Onaj ko bi potcenio Vučića jako bi pogrešio.
Što mislite o tom orijaškom arhitektonskom kompleksu Beograd na vodi kao simbolu ovog vremena, ne samo u Srbiji?
Mogli bismo da postavimo pitanje da li je sve što je izgrađeno u Beogradu na vodi bilo po zakonu ili ne, da li je Beograd na vodi arhitektonski lep ili nije lep i koliki je udeo stranih investicija u srpskoj privredi, ali kada se podvuče crta, to je nezaustavljivi proces. Imate kineskih investicija u Boru, ruskih u Nišu, američkih za moravski koridor, francuskih koncesija na beogradskom aerodromu. Ljudi se zgražavaju zbog brutalizma arhitekture ili ekoloških opasnosti, ali kapitalizam ovde u punom jeku funkcioniše. Beograd je zagađen grad, ali cene kvadrata rastu jer svi hoće u njemu da žive. Oni koji kukaju neće iz njega da odu.
Na kraju, kada pogledate s pristojne udaljenosti sve ove južnoslavenske krajeve, što vidite?
Ja nisam optimista kada su naši krajevi u pitanju, zato što ljudi na ovim prostorima nisu u stanju da izgrade interni mehanizam pacifikacije međusobnih sukoba, osim arbitrarne uloge nekog spoljnog faktora. Kako mogu verovati da će bošnjačka elita u Bosni i Hercegovini nekim unutrašnjim dogovorom pristati na Republiku Srpsku ili da će kosovski Albanci sami od sebe pristati da Kosovo bude srpska autonomna pokrajina i tako redom. Drugo, svi nacionalizmi na prostoru bivše Jugoslavije su vazalnog karaktera. Hrvatski nacionalizam je vezan za Nemačku, bošnjački je vezan za Tursku, srpski za Rusiju, albanski za Ameriku… Ako neko ovde hoće da se izvuče iz tog vazalnog odnosa i smisli nešto konstruktivno u smislu normalizacije među ovim entitetima, on mora da dođe do ideje nekakve Jugoslavije, a tek je Jugoslavija jeres najgora i najomraženija među svim ovim narodima. Zato ja zastupam ideju prosvećenog antijugoslovenstva. To bi značilo da ne gledamo svako malo šta se događa u susednoj državi, nego da zadržimo tržišne odnose i ne prekidamo kulturne veze, ali ako smo odlučili da živimo odvojeno, onda budimo pošteni do kraja.
