fbpx

Da li je predstavnik srpske manjinske partije u Hrvatskoj (SDSS) s pravom otišao u Knin na obeležavanje četvrt veka od operacije “Oluja”, kojom je Hrvatska povratila suverenost u administrativnim granicama pre/državnim granicama posle Ustava iz 1974? Negativne reakcije u Srbiji su tako glasne da pokrivaju sva umerenija mišljenja. Politička javnost u Srbiji bi radije čisto rešenje i potpuni moralni poraz Hrvatske. To isto, samo obrnutog predznaka, želi i hrvatska politička javnost od Srbije. Pledoaje za sredinu.

Stvar je u tome da između Srbije i Hrvatske nema čistog rešenja i potpunog moralnog poraza jedne strane. Ne u dogledno vreme, s naglaskom na nikad.

Oni koji u obe zemlje to čekaju će se načekati. Ne samo oni, nego će na to obavezati i uceniti svoju decu, decu svoje dece, kao i čitavu liniju praunuka.

Svi će oni odrastati sa internalizovanom predstavom da tamo iza prve granice žive krvožedni Srbi, odnosno krvoločni Hrvati, kojima ne treba verovati. Ne u dogledno vreme, s naglaskom na nikad.

Ako se pogledaju druga evropska iskustva, primedba o tome da nema čistih rešenja između istorijskih hipoteka naroda i nacija postaje pravilo.

Da li je moralni ekvilibrijum između nekih EU nacija “čist”, recimo između Francuza i Nemaca? Pre će biti da su oni naučili da ne mogu u svakom trenutku da razgovaraju o bilo kojoj istorijskoj temi koja boli i ponižava.

Da li je račun između Nemaca i Rusa “čist”?

Kada su im vratili Istočnu Nemačku, Rusi su mislili da jeste. Nemci su ih napali 1941, Rusi su ih kaznili tako da su im deo nacije četiri i po decenije držali kao taoce.

Berlin je uzvratio sankcijama i ponovo poremetio moralnu ravnotežu, ali upravo se o tome radi, da njihov odnos ostaje nepovratno isflekan.

Uz malo evropske sreće i američke nesreće, Berlin i Moskva će se sprijateljiti i još se praviti da je iskreno ono što im je samo korisno!

Pravilo je: Nema emotivne iskrenosti između velikih grupa, a nacije su to, velike grupe.

Svako oplakuje samo svoje žrtve, vidi samo svoje gubitke i svoje poraze. Kad kod sebe detektuju grešku ili odgovornost za gubitke i poraze, nacije to odmah izbace iz vidnog polja.

Jesu li Hrvati ljudi?

Između 1985. i 1991. radila sam kao dopisnik Radio-televizije Beograd iz Zagreba, usput pisala za NIN i Dugu. Kad je Hrvatska javnost počinjala da kuva, negde 1988, objašnjavala sam u jednom tekstu da svi Hrvati ne misle u političkom i vrednosnom smislu isto.

Sutradan me je, emotivan i nestrpljiv, potražio Ivo Škrabalo (†2011), filmski reditelj, kasnije poslanik Hrvatske liberalne stranke u Saboru, za malu vežbu iz empatije.

Kaže Ivo, čitavog života objašnjavam Hrvatima da svi Srbi nisu isti, a sad vidim, evo žene koja se ubi objašnjavajući Srbima da svi Hrvati nisu isti!

Tragedija je u tome da smo i “Škrabica” i ja delovali na elementarnom nivou – oboje smo svojim nacijama objašnjavali da su Srbi i Hrvati ljudi!

Bili smo tako i poraženi, na elementarnom nivou, do neke kompleksnosti teme nismo nikad ni došli.

Odlaskom u Knin prošle sedmice, Boris Milošević, odnosno njegov šef stranke Milorad Pupovac su u stvari objavili da se vraćaju na taj elementarni nivo.

Biće strašno ako oni budu poraženi, a mogli bi. Njihovi kritičari, zlonamerni posmatrači i analitičari večne mržnje sede i u Srbiji i u Hrvatskoj.

U vreme kad smo “Škrabica” i ja poraženi, polazna situacija je čak bila mnogo zdravija. Tada još nije bilo ni HDZ-a, niti je radikalna hrvatska emigracija mislila da je njihov povratak u Hrvatsku realan.

Ono što je tog momenta, kasnih osamdesetih postojalo, bile su dve stvari.

Prvo, osetljiva međunacionalna ravnoteža između Hrvata i Srba u Hrvatskoj, koja se održavala, i mogla se održavati praktično beskrajno na tom stepenu, zahvaljujući tome što su Hrvati znali da ih Ustav iz 1974 štiti od moguće centralizacije Jugoslavije i srpske političke majorizacije na federalnom planu.

Položaj Srba je bio, reklo bi se, uobičajen za sve mirnodopske prilike u Hrvatskoj.

Na tržištu rada je bilo negativne, ali i pozitivne diskriminacije, obe od slučaja do slučaja, i samo pred sudom dokazive.

U društvenom smislu, neki Hrvati su se nerado družili sa Srbima, ali je isto tako bilo onih koji su svoje srpske prijatelje demonstrativno nosili kao značku na reveru, bučno i glasno se družili s njima, često potpuno iskreno.

Za Srbe iz Hrvatske, to je bilo uobičajeno rešenje. Za Hrvate, to je bilo naviknuto rešenje, onako, u Pavlovljevom smislu. Za Srbe iz Srbije, to je bilo nečisto rešenje i trebalo je nešto napraviti.

Uloga medija iz Srbije

Drugo što je postojalo od jeseni 1987, bila je besprimerna kampanja medija i politike iz Srbije, da se Hrvatima preseku sve odstupnice i da ih se primora da dobrovoljno prihvate promenu Ustava.

Na osnovu istorije oba naroda, bilo je jasno da će Hrvatska pre pući, politički eksplodirati, u krajnjoj liniji pre tolerisati povratak ustaša iz emigracije, nego što će to prihvatiti.

Breaking News: Hrvati nikad nisu želeli Jugoslaviju. Ona nikad nije bila njihova domovina.

Kada se protiv nje nisu borili, onda su je tolerisali, prihvatali kao pravni okvir, kao činjenicu za čiju promenu im nedostaje motivacije, energije, volje, moralnih argumenata, u krajnjoj liniji potrebe – dokle god postoji garancija Ustava 74.

Negde na dečjem igralištu u Karlovcu, kasna 1989, ja pazim na ljuljaški mog sina, sused Srbin gleda unuka na klackalici, onda mi sasvim ozbiljno, bez trunke ironije kaže – “Ja da ne čitam Politiku i Večernje novosti ne bih znao da sam tako ugrožen u Hrvatskoj”.

Zašto je Boris Milošević trebalo da ode u Knin

Ovo je pokušaj da se poređaju na jednu stranu argumenti zašto je dobro da je predstavnik SDSS-a otišao u Knin, na drugu zašto je to bilo loše i kakve štetne posledice ostaju.

Najpre o pozitivnom efektu tog čina.

1. Oživljava se dijalog Hrvata i Srba u Hrvatskoj
Srbi u Hrvatskoj, nažalost, više ne moraju da čitaju medije iz Srbije da bi znali da su ugroženi. Sad definitivno jesu.

Taj dijalog sada dolazi na još nepovoljniju osnovu nego što je ona bila u aprilu i maju 1990, kad je pobedio HDZ, a Srpska demokratska stranka Jovana Raškovića osvojila pet mesta u Saboru.

Da srpsko političko telo tada 1990. nije po običaju glasalo za bivše komuniste/socijaldemokrate, kao što i danas u većini rade, SDS bi držao petinu Sabora i imao glas koji se čuje.

Ne bi Hrvatsku doneli u miraz Srbiji, ali bi sprečili transformaciju komunističke Hrvatske u šovinističku Hrvatsku.

Da u SDS-u tada nije pobedilo tvrdo nacionalističko krilo, koje je pod uticajem vlasti u Beogradu odbijalo svaki dijalog sa Zagrebom, svaku autonomiju, svaki mirovni plan, svaku predstavu da se ulazi u prostor ekstremne hrvatske frustracije, stvari ne bi završile srpskim egzodusom.

Dokazni postupak da je Republika Srpska Krajina vođena iz Beograda bi ispao dug, zato samo kratko – lično Milan Babić mi je ranih devedesetih rekao, “mi radimo šta nam se kaže, ako bude problema, Beograd će nas braniti”!

Milorad Pupovac je još tada spadao u one koji su znali da opstanak Srba u Hrvatskoj zavisi od političkog dijaloga sa Zagrebom. Sada, posle tri decenije čitavog niza epizoda gde su Srbi u Hrvatskoj samo gubili i gubili na pokretnoj traci, Pupovac se demonstrativno vraća na svoju početnu poziciju.

Ono što je Pupovac izgovorio Ivici Dačiću, u istorijskoj emisiji Oko na RTS-u prošle sedmice, svodi se na sledeće: Vi ste nas loše savetovali i vodili, sad nas pustite da vidimo da li nekako možemo da se izvučemo iz ove noćne more. “Vi” je bilo sasvim lično, ciljalo je na činjenicu da je Ivica Dačić bio deo vlasti u Beogradu 1995, te da je njegov legitimitet po tom pitanju davno prokockan.

2. Razbijanje fiksnih diskurzivnih okova
Odnosi između Srbije i Hrvatske će početi da se popravljaju onda kada budu počele da rešavaju problem po problem, a ne sve odjednom.

Svako nezadovoljstvo sa Zagrebom, svaki rasistički natpis na nekoj banderi u Hrvatskoj, svaki ozbiljniji incident (bez mrtvih) u Hrvatskoj, javnost u Srbiji automatski dovodi u vezu sa Jasenovcem.

Jasenovac je strahoviti, monstruozni topos, u fizičkim posledicama nepromenljiv. Neki Hrvati, neki hrvatski istoričari s duplim doktoratom iz primenjenog rasizma nikad neće prihvatiti činjenicu da je to bio logor gde su Srbi i Jevreji ubijani maljem i nožem. Ali čekati da se i ti Hrvati pokaju i priznaju grešku, da bi se tek onda razgovaralo sa nekim drugim Hrvatima koji tako ne misle, znači čekati još sto godina.

Srbi u Hrvatskoj nemaju sto godina. Oni nemaju ni deset godina, ako nivo neprijateljstva između Beograda i Zagreba ostane na ovom nivou.

3. Srbi u Hrvatskoj su uvek, sa izuzetkom krvave epizode NDH, bili deo društva u Hrvatskoj
Srbi nisu živeli kao Srbi na Kosovu bez socijalnih dodira sa Albancima, ni kao Srbi u Bosni, bez previše kontakta sa muslimanima.

Sticajem okolnosti živela sam i na Kosovu, i istočnoj Bosni, znam šta se govorilo u mojoj porodici, šta u drugim porodicama, znam kako je funkcionisao mehanizam socijalizacije od negde trećeg razreda osnovne škole. Između nas je uvek bio zid, barem onaj iz Top liste nadrealista.

Srbi u Hrvatskoj su živeli drugačije, izmešani u prijateljskim, rodbinskim, profesionalnim, religioznim, ljubavnim i svakim drugim odnosima s Hrvatima.

Jedan srpski rasistički istoričar (Dr Nebojša Vuković, portal Novi standard, 3.8.2020) je za te užasavajuće trendove izjavio da su “neki Srbi zaglavljeni u mešovitim brakovima”.

Vrlo interesantan izbor reči da se opiše bogati opus srpske integrisanosti u društvo Hrvatske. Ne u hrvatsku naciju, jer oni to nisu, nego u društvo. Po tom principu Srbi bi imali obavezu da se žene i udaju samo unutar sebe, inače su eugenički zaglavili.

Ima i gore. Ne samo da su neki Srbi u Hrvatskoj zaglavili u mešovitim brakovima, ima ih koji su zaglavili u dobrim prijateljskim i komšijskim odnosima sa Hrvatima, ili u dobrim radnim i profesionalnim timovima sa Hrvatima.

Zato je Boris Milošević otišao u Knin, da ojača poziciju Srba koji su zaglavili u dobrim odnosima s Hrvatima, i Hrvata koji su zaglavili u dobrim odnosima sa Srbima. Da preseče verbalnu reprodukciju netrpeljivosti, nerazumevanja i mržnje.

Svaki aktuelni događaj treba svesti na jedan aktuelni motiv, a ne na istorijski primer. Boris Milošević nije otišao da slavi “Oluju” već da pristutvuje jednom okupljanju, tog momenta, koje je važno za Hrvate.

Normalno, nikad ne bih rekla da stvari treba vaditi iz konteksta, ali kad su u pitanju odnosi Srbije i Hrvatske, to je izgleda jedini način.

Zašto Boris Milošević nije smeo da ode u Knin
1. Rizici nadmašuju dobitke
Taj potez SDSS-a je dobar samo ako će nešto doneti Srbima u Hrvatskoj, ako se pretpostavi da je to prvi korak i da će sad Hrvati u katarzičnom refleksu vratiti uslugu.

2. Milorad Pupovac je političar s vizijom
I bukvalno, jer je on sada izvukao iz špajza svoju viziju iz 1990. Ali Pupovac je osrednji operativac, nevešt pregovarač. Krupno u politici je on uvek dobro vodio, ali ono sitno, svakodnevno mu izmiče.

U principu, nikakav veliki problem, takva je većina uspešnih stranačkih liedera u Evropi i šire, oni imaju vizije, timovi partijskih menadžera preuzimaju i ostvaruju. Miloradu treba operativac za svakodnevno.

Kod Pupovca se skupilo više negativnih stvari, i nije on kriv za svaku.

Njegova stranka ima oko 30.000 glasača. Više Srba glasa za hrvatske socijaldemokrate, nego za njega.

Kad je imao genijalnu ideju da u Evropski parlament pošalje Dejana Jovića, srpski glasači su ga ignorisali, zapravo obojicu.

Na sve to, Pupovac uporno dopušta da ga njegov vlastiti manjinski list Novosti sistematski svađa i sa Hrvatima, i sa Srbijom, i sa Republikom Srpskom.

Uz implicitni stav jedinstvenog medijskog prostora ne samo Hrvatske, već i nepostojeće levo pozicionisane Jugoslavije, Novosti čine sve da se distanciraju od konzervativnijih Srba u Hrvatskoj i pokažu kako Novosti nisu njihovo glasilo.

3. Faktor HDZ
Manevar od pre nekoliko dana može da uspe samo ako Andrej Plenković ima snage da disciplinuje svoju desnicu.

Trenutno izgleda da može, ali političke scene su dinamične kategorije. Sad kad je ha-de-zeovska desnica ukroćena, odjednom je socijaldemokrata Zoran Milanović preuzeo njenu ulogu, pa se dobro potrudio da kompromituje dolazak Borisa Miloševića u Knin.

4. Pozicija Srbije u kontaktima s Hrvatskom je sada otežana
Teško. Beograd uvek može da nastavi dobre neprijateljske odnose sa Zagrebom i bez uvažavanja sudbine Srba u Hrvatskoj.

Moguće da je samo otežana lična pozicija nekih političara u Srbiji, na primer Ivice Dačića, Aleksandra Vulina, ili Miodraga Linte, koji će imati problem moralne uverljivosti.

Pupovac ne prejudicira srpsku državnu politiku, samo povlači očajnički potez, koji bi mogao ostati upravo to – očajnički potez.

Na kraju, šta preovlađuje, pro ili kontra? Najbolje je da svako odgovara na to pitanje po vlastitoj savesti.

 

Izvor: RTS, autor: Vesna Knežević

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email