Pozorišne predstave i performansi umetničkog kolektiva Montažstroj, koji već 25 godina uporno istrajava u potezanju važnih pitanja i širenju svesti o socijalnoj pravdi, vrlo su važni društveni događaji.

Njihova tematska okosnica pogađa samu srž problema aktuelne ovdašnje stvarnosti, a kritička oštrica ne zaobilazi ni najosetljivija pitanja.

Četvrt veka postojanja Montažstroj obeležava izvanrednom predstavom “A gdje je revolucija, stoko?” Radi se o svojevrsnoj preradi muzičko-scenskog performansa “Mali čovjek želi preko crte”, koji su sa Zborom malih ljudi sačinjenim od različitih pripadnika društvene margine priredili prošle godine kao svoj doprinos, svoj glas u borbi protiv izvitoperenog sistema vrednosti, protiv nepravde, nejednakosti, neslobode. Predstava je posle svega nekoliko izvođenja ukinuta zbog problema sa autorskim pravima, da bi još direktnija i kritičnija osvanula u modifikovanom i preimenovanom obliku “A gdje je revolucija, stoko?”.

Digitalni ostaci projekta čije ime nije legalno izgovarati, kako sami izvođači definišu ovo uprizorenje, bazira se na kultnim muzičkim ostvarenjima jugoslovenskog novog talasa. Kroz prilagođene i osavremenjene melodije i tekstove pesama s albuma “Paket aranžman” iz 1981. godine, kao i nekoliko drugih pesama koje su obeležile poslednje decenije prošlog veka, autorski tim je dao surovo istinit, nimalo ulepšan prikaz naše društveno-političke stvarnosti. Tako su smelo i provokativno progovorili o strahotama rata, o ksenofobiji, homofobiji, korupciji, krizi kapitalizma, sve učestalijim fašističkim ispadima u hrvatskom društvu, o netoleranciji i raznim vidovima netrpeljivosti i ugnjetavanja manjinskih grupa. Predstava na dokumentaristički način prati i sudbinu prethodnog, ukinutog projekta, pa time otvara i brojna pitanja vlasništva i autorskih prava.

Idejni tvorac čitavog projekta je Borut Šeparović, osnivač i voditelj umetničke grupe Montažstroj, koji već godinama na scenu postavlja komade od izuzetne vrednosti i važnosti za hrvatsku kulturu i društvo. Njegov rad je prepoznat i u regionu, koji se suočava sa vrlo sličnim problemima i nepoznavanjem tih problema, pa je tako međunarodni žiri festivala Bitef već dva puta nagradio ovog umetnika Specijalnom nagradom žirija.

Ansambl predstave (Buga Klara Blanuša, Andreja Dodig, Nataša Mihoci, Konrad Mulvaj, Ante Perković), uz minimalističku scenografiju, kroz moćne i energične plesne tačke praćene video-projekcijama prethodnog, cenzurisanog projekta, otvoreno i beskompromisno upire prstom u sva ona mučna i mračna mesta naše savremene zbilje. Digli su glas, vapaj, urlik za prava obespravljenih: radnika, staraca, Srba, Roma, crnaca, homoseksualaca, žena, pa i umetnika na određeni način. Snažnim dramskim tekstovima koji su zapravo otpevani na podlozi modifikovanih pop-rok melodija progovorili su o nepravdi i o svima nama koji je mirno, ćuteći, trpimo i hranimo.

Naslov predstave je poznati grafit koji je sredinom 1990-ih godina osvanuo na jednom zidu u Zagrebu. Inertnost malih, obespravljenih, marginalizovanih, ugroženih ljudi još bolje od ove parole opisuje komentar koji je neko, takođe anoniman, dopisao: “Hoćete revoluciju, a spavate do podne”. Ova sažeta polemika veoma dobro oslikava nameru i suštinu same predstave Montažstroja. Metateatarski komentari, nimalo se ne ustručavajući autoironije, daju još jedan dodatni uvid u konformizam, cenzurisanje, licemerje, u opasnosti koje nose apatija i pasivno promatranje surove realnosti. Dok god se naša društvena odgovornost bude svodila na lamentacije i prazne priče, materijala za ovakve predstave će biti napretek. Ne izuzima autorski tim ove predstave ni sopstveno delovanje, pa tako vrlo samokritično progovara i o društveno angažovanoj umetnosti kao svojevrsnom prividu. Koliko je umetnost prinuđena da pristaje na kompromise i da se prilagođava društvu u kom je osnovna vrednost novac, samo je jedno od pitanja koje su u tom smislu ovi izvođači hrabro problematizovali.

Koliko umetnost uopšte može doprineti društvenim promenama mnogo je šira tema. A koliko god autori projekta “A gdje je revolucija, stoko?” bili samokritični i koliko god nam sa scene poručivali da revoluciji nije mesto u teatru, njihov doprinos u osvešćivanju problema i u vaspitavanju publike je neizmerno dragocen.

 

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email