Aktuelni termin kojim se trenutno teži da označi društveno odgovorno ponašanje kojim se štitimo od drugih i druge štitimo od nas samih, čojstvo i junaštvo u 21. veku – samoizolacija. Čak ovakvo ponašanje doseže do viteškog ili herojskog zvanja. Otkud termin socijalna distanca ako je fizička prioritetna zaštita, jesu li povezane i jesu li uzročnoposledične? Da li je i koliko realno da se u savremenom i surovom vremenu u kom živimo možemo zaštititi ovako jednostavno? Ako jeste, onda je ohrabrujuće… Ima li kakvih posledica, ili će sve biti kako kaže struka ostaje da živimo.

A ako pak nije ovako prosto, a da razni dodaci idu u prilog tome da nije, i to ćemo da živimo. Pre svega, nije prijatno, možda je prirodno, ali nije društveno osećati se kao pretnja drugoj osobi, a ni zazirati od drugih, od uzdisaja, kašlja, prisustva. Ovo najbolje znaju oni koji se suočavaju sa distanciranjem u svakom smislu u situaciji redovnog stanja. Znaju oni koji su tuđom zaslugom osakaćeni društvenom prihvatljivošću. Ima među njima manje svesnih ove činjenice, ali su oni nečija deca, roditelji, bližnji koji to vide i osećaju, a nemaju mehanizam kojim bi mogli da utiču na društvo. Osobe sa smetnjama u razvoju, psihijatrijski bolesnici, odbačeni i „beskorisni društvu“ se u svojim svetovima suočavaju svakodnevno sa neopravdanim i nekulturnim distanciranjem, zveranjem, skretanjem pogleda, ignorisanjem. Кako podnose tu jednostranu distancu pokazuje i njihova nevidljivost u ovom periodu kada se u medijima najčeće govori o ugroženima i ranjivim grupama.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email