Čini se da su beogradski skupštinski odbornici čvrsto odlučili da obali reke Save u njenom toku neposredno pre ušća daju jednu posebnu simboliku i ulogu u savremenom Beogradu. Kako se ovaj deo uz reku najvećom brzinom gradi (Beograd na vodi), zaživelo je šetalište na keju, a postalo je i mesto okupljanja (Beton hala), to dodatno daje na značaju nomenklaturi. I samo mesto obiluje simboličkim potencijalom. Do te obale su “leševi iz Jasenovca i sa čitave teritorije genocidne Nezavisne Države Hrvatske (NDH) stizali Savom”, kako je rekao direktor Muzeja žrtava genocida. Stoga je pre dve godine Komisija za spomenike i nazive trgova i ulica Skupštine Grada Beograda odlučila da se ovde podigne spomenik Diani Budisavljević. “Sama lokacija je pogodna, pre svega, iz simboličkih razloga. Odatle se pruža pogled na drugu obalu Save i neke od objekata logora na Sajmištu, gde su bili zatočeni i gde su stradali mnogi očevi i braća dece, koju su spasavali Diana Budisavljević i njeni saradnici. Takođe bi i vidljivost spomenika bila velika zbog čega bi i simbolika mesta bila još naglašenija”, navedeno je tada u obrazloženju odabira ove lokacije, u kojem je posebno naglašeno i to da su na obalu Save dolazila tela ubijenih Srba iz NDH. Evociranje stradanja u Drugom svetskom ratu na ovoj lokaciji nastavljeno je prošle godine imenovanjem Parka Diane Budisavljević, koji se nalazi na savskom keju, uz Karađorđevu ulicu, od Brankovog mosta do Beton hale ispod Kalemegdana.
Ove godine su Grad Beograd, Istorijski arhiv i Udruženje arhitekata Srbije raspisali konkurs za idejno rešenje izgleda javnog spomen-obeležja Diani Budisavljević. Najavljeno je da bi spomenik konačno bio gotov krajem ove ili početkom iduće godine. “Pod komunističkim režimom njeno plemenito delo čudesnih razmera bilo je skrivano, ostalo je nepoznato generacijama i generacijama ljudi. Beograd ne samo da nema spomenik Diani Budisavljević nego nema ni spomenik jasenovačkim i drugim žrtvama ustaškog terora. Nadam se i uveren sam da će se to ispraviti narednih godina”, rekao je predsednik Komisije Leon Kojen.
U godini kad se navršava 80. godišnjica od uspostavljanja zloglasnog ustaškog kompleksa logora Jasenovac, beogradski odbornici odlučili su i da se leva obala reke Save od Brankovog mosta do mosta Gazela nazove Obalom jasenovačkih žrtava. Ovo je i poslednji u nizu koraka da se uspostavi određena kultura sećanja u glavnom gradu Srbije. Sigurno da to neće biti jednostavno, ali je uz izvesne napore ipak moguće. Iako je društvo decenijama patilo od zaborava, pa se tako o humanitarki Diani Budisavljević saznalo tek nedavno, kad smo debelo izašli iz komunizma i kad on više nije smeo da bude opravdanje, ovakvi primeri pokazuju da se kolektivni odnos prema prošlosti izgrađuje. Problem je samo kad su oni koji kanališu tu izgradnju selektivni. Pa tako s jedne strane reke ispravljaju višedecenijske nepravde, a drugu stranu reke zaboravljaju. Tako je trenutno samo desna obala Save iscrtana na mapi kolektivne memorije grada. Ona leva, na kojoj se nalazi Staro sajmište, čini se da je Beogradu mnogo udaljenija, nikako dobaciti do nje. Decenijama je ovo stratište propadalo, prostor je korišćen u razne, pa i komercijalne svrhe.
Ove godine je, doduše, dobilo – obećanje. Najavljeno je da će u narednih nekoliko godina čitav kompleks biti rekonstruisan. Bilo je i prethodnih decenija raznih apela i najava, ali gradske vlasti saopštile su da su konačno obezbeđena sredstva i da radovi na centralnoj kuli treba da počnu krajem zime. “Memorijalni centar imaće istraživački deo, deo za čuvanje dokumentacije i njihovu prezentaciju, a tu će se organizovati i razne manifestacije kako bismo gajili sećanje na nesrećno stradale žrtve jedne pogrešne ideje”, obećao je gradonačelnik Beograda Zoran Radojičić.
Ako obećanje bude barem delimično ispunjeno, to bi konačno moglo značiti i da kultura sećanja u Srbiji počinje da teče nekim prirodnim tokom, barem kad je korito reke Save u pitanju.
