U Srbiji se ustanove izvinjavaju zbog korišćenja ćiriličnog pisma u saopštenjima. Tako bi se mogao sumirati jedan prošlonedeljni “incident”. A može i ovako – ustanove u Srbiji krše zakonom i propisima zagarantovana prava manjina na službenu upotrebu svog jezika i pisma. Zavisi s koje strane gledate. Jer izgleda da uvek moraju da postoje neke različite i suprotstavljene strane. Naime, Opšta bolnica u Subotici izdala je nekakav dopis, obaveštenje (kažu čak i da je interno, za potrebe unutar same bolnice, za zaposlene, ne za širu javnost), a u obaveštenju je u zaglavlju bio ispisan naziv te institucije na sva tri jezika koja su u službenoj upotrebi u tom gradu: srpskom, hrvatskom i mađarskom, ali na – ćirilici.

Naizgled bezazleni lapsus calami, uobičajen u dvopismenom srpskom jeziku prilikom transliteracije, izazvao je ozbiljne reakcije i negodovanje stanovnika Subotice kojima srpski jezik nije maternji. Odbor Saveza vojvođanskih Mađara “najoštrije je protestovao” i zahtevao od direktora bolnice “da bez odlaganja povuče izdato saopštenje”, jer su to shvatili kao “ismevanje i izrugivanje mađarskog i hrvatskog jezika”.

I nakon javnog izvinjenja uprave bolnice u kom se, pored ostalih opravdanja i ograđivanja, tvrdi da je posredi tehnička greška, predsednik Odbora za nacionalnu ravnopravnost Skupštine Vojvodine, pozivajući se na vrednosti kao što su višejezičnost, multikulturalnost i multikonfesionalnost, zatražio je smenu direktora subotičke bolnice kao znak dobre volje da je administraciji severne pokrajine stalo do nacionalne ravnopravnosti i poštovanja prava svih njenih zajednica.

Pretpostavljamo da, ako je neko negodovao, pa makar i preterano ili bez osnova u konkretnom slučaju, neko nezadovoljstvo koje ga je nagnalo da vidi loše namere u nečijem postupku/nastupu/dopisu mora da je postojalo. Neka tenzija ili u najmanju ruku oprez. Ipak, sve je, barem gledajući sa strane, rešeno prilično tiho, brzo i bezbolno, civilizovano – izvinjenjem. Ni mediji ni javnost nisu mnogo pažnje ni značaja posvetili ovoj prepirki.

Bilo bi nezahvalno i površno povlačiti paralele, ali teško se odupreti jednoj… nazovimo je asocijaciji. Nepunih mesec dana pre pisanog/pismenog nesporazuma u Subotici, Srpsko narodno vijeće iz Zagreba sprovodilo je jednu kampanju kojoj je u fokusu bila upravo ćirilica, samo u ovom slučaju kao manjinsko pismo. U okviru kampanje “Da se bolje razumijemo” nekad sa više, nekad sa manje dovitljivim i efektnim dosetkama i porukama ispisivani su ćirilični natpisi u javnom prostoru. Iako najavljena kao način da se promoviše i normalizuje upotreba ćiriličnog pisma, teško da je najavljeni cilj postigla. Problem stigmatizacije ćirilice nije ni delimično rešen, pa ni načet, već je u njega samo uprt prst. A i to bez nekih glasnijih reakcija ni komentara. Pozivajući se na već spomenute vrednosti i načela – načela dostojanstva, slobode i jednakosti, s dodatkom Evropske unije kao zajednice u čijim je temeljima jezička različitost, organizatori ne da se nisu približili najavljenom cilju, nego su samo obelodanili koliko su od njega daleko. Bilbordi su ostali išarani neugodnim porukama, a ni afirmacija ćirilice ni osuda blago rečeno pogrdnih poruka nije baš mogla da se primeti. Kampanja je počela u gradu čiji je veliki broj stanovnika obespravljen, u Vukovaru, gde se Ustavom, zakonima i gradskim statutom garantovana manjinska prava ne uvažavaju. Poslednji u nizu pokušaja, koji se ređaju već godinama, da se ova nepravda ispravi ili makar ublaži, bio je statut grada napisan na ćirilici koji je završio na podu gradske skupštine.

Iako ispada da se na ćirilici uvek nekako lome koplja, bilo bi preterano lamentirati nad njenom opštom ugroženošću, jer u Srbiji se samo zanemaruje, dok se u Hrvatskoj prezire i zatire. U Hrvatskoj je postala metonimijski plašt za nacionalnu netrpeljivost. Ipak, jedna paralela se bez zaziranja može povući kad su spomenuti jezički prepori u oba spomenuta grada u pitanju. Jedna sličnost ipak postoji. Kada bi direktor neke vukovarske ili obližnje bolnice izdao saopštenje na ćirilici, isto bi naišao na negodovanje i osudu. Samo njemu ni izvinjenje ne bi pomoglo.

Share on facebook
Share on twitter
Share on whatsapp
Share on email