Oduvek me oduševljavala tradicija dalmatinskih Srba – glasne, ponosne i potresne orzalice i ojkalice, moćno pevanje “na bas”, curske groktalice. Kruna te ljubavi je album “Žegar živi” iz 2008., s pesmom koja se izvija i nakon svih strahota rata i izbeglištva, ističe Svetlana Spajić, majstorica world musica, čuvarica autohtone glazbene baštine Balkana.

Ne propušta sijela, pjeva i uči druge pjevati “potresanje”, “orzenje”, “gangu”, “kolanje”, žetelačke pjesme “na glas” i one “na bas”… Upravo je zbog tih tradicionalnih vještina, koje je uspjela sačuvati od zaborava, Svetlana Spajić cijenjena i tražena širom svijeta. Čuvarica autohtone glazbene baštine Balkana na sceni je već 20 godina i kroz to je vrijeme ostvarila suradnju s Marinom Abramović i Robertom Wilsonom, nastupala u njujorškoj MoMA-i, na Womexu i drugim festivalima i pozornicama širom svijeta… Njezin album “Žegar živi” proglašen je 2008. jednim od 15 najboljih world music albuma. Nedavno je u Zagrebu održala radionicu, a nastupila je i na ustoličenju vladike Jovana Ćulibrka u Pakracu.

Vaš ulazak u svijet tradicionalne glazbe počinje suradnjom s izvođačem tradicionalne srpske muzike Darkom Macurom na projektu grupe Moba iz 1994. godine?

Najveće zasluge za moju ljubav prema tradicionalnoj muzici pripadaju zapravo Milinku Stefanoviću, jednom od najvećih srpskih fotografa svih vremena i dugogodišnjem predsedniku Foto-saveza Jugoslavije. Pod okriljem svoje izdavačke kuće Biljeg, on je početkom devedesetih objavio prva samostalna izdanja srpske tradicionalne muzike, ona Svetlane Stević, Darka Macure (s kojima me i upoznao) i, kasnije, album pevačke grupe Moba, čiji sam bila član nekoliko godina, a čiji rad je Macura predano pomagao. Milinku bih, zapravo, mogla ceo jedan intervju da posvetim, njegova neizmerna ljubav i posvećenost svome rodu i narodu utkani su i u celokupan moj rad. Upokojio se 2012., otišao je jedan od mojih najbližih prijatelja i saradnika… ne prođe dan a da ga se ne setim. Ljubav na prvu pesmu.

Vaše se pjesme često referiraju na muziku iz zaleđa Dalmacije, na onu koju stvara srpska manjina u Hrvatskoj, kako u Mobi tako i na albumu “Žegar živi”?

Prvu ojkalicu snimila sam s Minjom Nikolić na albumu “Drina – živa voda” iz 2000., koji je izdala Svetigora. No od samih je početaka postojalo kod mene jedno veliko oduševljenje tradicijom dalmatinskih Srba – glasnim, ponosnim i potresnim orzalicama i ojkalicama, moćnim pevanjem “na bas”, bravuroznim curskim groktalicama Nedjeljke Ušljebrke i drugih pevačica iz Žegara, recimo. Kruna tog rada i ljubavi jeste pomenuti album, o kojem se dosta pisalo i u hrvatskoj javnosti. To je zvučni zapis ne samo jedne bogate, izvorne pevanije, nego i jedne žive tradicije koju sam sa žegarskim pevačima delila od 2005. do 2008., u pesmi koja se peva i izvija i nakon svih proživljenih strahota rata i izbeglištva. U tome leži posebna snaga tog albuma. Naravno, i dalje odlazim u Žegar. Jandre Baljak se upokojio u decembru prošle godine, ali Obre Milić i dalje gusli, dipli, okupljamo se, pevamo, odlazimo u Strmicu. Eto, otkako je 2008. obnovljeno sijelo Tromeđe u Strmici, nijedno ne propuštam: svake godine trećeg vikenda u julu dolazim onamo, ponekad direktno sa svetskih festivala.

Nekoliko godina prije tog projekta surađivali ste s Marinom Abramović na njezinom projektu “Balkan Erotic Epic”, nakon čega je uslijedio poziv da nastupite u njujorškoj MoMA-i. Odakle ta veza s poznatom konceptualnom umjetnicom?

Sasvim smo se slučajno upoznale 2005. u Beogradu: bila je to, može se reći, ljubav na prvi pogled ili na prvu pesmu. Ona je tada u Beogradu snimala “Balkan Erotic…”, pevala je Olivera Katarina, a ja sam otpevala baladu iz istočne Srbije “Sedi cura pokraj ladnog groba”, koja je kasnije ušla u nekoliko svetskih monografija posvećenih Marini. Eto, prijateljujemo i sarađujemo gotovo deset godina, a u MoMA-i sam nastupila na zatvaranju njenoga, sada već legendarnog performansa “The Artist is Present”. Bio je to i moj prvi nastup u Njujorku, a pamtim ga i po susretu sa Peti Smit, koja se divila lepoti nošnje sa Zmijanja u kojoj najčešće nastupam i sa oduševljenjem pričala o fruškogorskim manastirima koje je posetila. Kasnije su na moje koncerte zajedno sa Marinom dolazili i Debi Hari, Entoni Hegarti… Od njujorških zaljubljenika u srpski tradicionalni zvuk izdvajam i Stiva Bušemija i Džulijana Šnabla.

Lani ste ponovno surađivali s Marinom Abramović, ali i slavnim kazališnim redateljem Robertom Wilsonom na predstavi “The Life and Death of Marina Abramovic”. Kakva iskustva nosite iz te suradnje?

Saradnja sa Bobom Vilsonom je zlata vredno umetničko i životno iskustvo. Sve što sam do tada vredno učila i usvajala pevajući sa našim najboljim seoskim pevačima najstarije generacije dobilo je još jednu potvrdu svoje lepote i vrednosti kroz predstavu koja je tri sezone zaredom igrala na najvećim svetskim pozornicama. Bob Vilson stvara genijalne i jedinstvene umetničke kreacije, a samu predstavu kritika je često nazivala operom budućnosti. Da se malo našalim, to je ono šta dobijete kada Bob maestralno teatarski ukomponuje songove Entonija Hegartija, srpsko tradicionalno pevanje, narativ Viljema Defoa i zvučne pejsaže Viljema Bašinskoga.

Predstava je nastala u suradnji s vašom grupom, nazvanom Svetlana Spajic Group: tko je čini i kako biste opisali spomenutu suradnju?

Ja sam prošla audiciju za predstavu 2010. – održana je u Berliner ansamblu Bertolta Brehta, kod Boba vam ništa nije slučajno! Tokom prvih proba u madridskom Teatru Real, Bob je čuo snimke i tražio da uživo čuje celu grupu. Ne znam koliko su finansijeri te inače veoma skupe predstave bili oduševljeni tim Bobovim zahtevom, no devojke su se ubrzo pojavile u Madridu: Bob je uključio celu grupu u projekat, a britanski kantautor Entoni Hegarti shvatio je da je sa njom dobio odlične bek vokale za svoje songove na engleskom. Grupa u predstavi peva uglavnom ono šta nas je dovelo i do svetskih koncertnih dvorana, dakle dinarsku arhaiku (ojkalice, gangu, potresalice), zlatiborsku kajdu, ali i moje pesme ispevane baš za predstavu. Jedna od članica, Dragana Tomić, u jednoj vrlo dirljivoj i emotivnoj sceni svira svoju kavalsku ezgiju. Tu su i Minja Nikolić, Zorana Bantić, a odnedavna i Jovana Lukić; sa svima njima sam drugovala i pre osnivanja Pevačke družine Svetlane Spajić, kako glasi naziv grupe u originalu. Veliki naš kvalitet je i veoma širok repertoar, stilski različit i zahtevan. Recimo, pevanja “na bas” iz Bosanske i Negotinske krajine dosta se stilski razlikuju, no u njima neizostavno ostaje trejdmark svake srpske pevanije “na bas”, netemperovana kvinta, od koje vam studijska oprema uvek podivlja, zvoni, para vazduh bogatstvom harmonije…

Jedrenje za Jerušalajim

Premda ste nastupali na Womexu, u MoMA-i, na radiju BBC… i surađivali s najeminentnijim izvođačima world musica, domaća javnost ne prepoznaje vas kao uspješnu umjetnicu, a ni mediji vam ne posvećuju zasluženu pažnju i poštovanje?

Prihvaćena sam u svom narodu, kao narodni pevač, i to je ono najvažnije. Pravo pitanje je to šta medije preterano ne interesuje ko je ta domaća javnost, ona na svenarodnim saborima u Krušedolu, Strmici, na Zlatiboru, Prilužju, u Timočkoj krajini, Mrakovici… svagde gde idem i pevam sa svojim narodom. Izuzetak je čuveni Žika iz Šarenice, on prati to bilo naroda, uostalom, to vam je najgledanija domaća emisija u Srbiji i preko satelita. Pre dve godine, RTS Digital, izvanredan srpski pandan evropskom Meco kanalu za umetnost i kulturu, prenosio je uživo koncert Pjevačke družine iz Studija 6 Radio Beograda, a koncert je uživo emitovan i na Trećem kanalu tog radija. Bio je to prvi takav direktan prenos RTS Digitala u saradnji sa Radio Beogradom. Dakle ima i medijske pažnje i poštovanja, ali u borbi sa pinkoidnim kanalima i tabloidima teško da se može više. To je, generalno, velika muka, ne samo mene kao umetnika. Ne razmišljam puno o tome, ali mi često padne na pamet kako ni ove godine Slobodan Šijan nije dobio sredstva za snimanje filmova koje godinama planira… i druge takve stvari.

U Zagrebu ste 16. i 17. rujna, u sklopu Ganz novog festivala, održali radionicu “Živa tradicija”, čije ste polaznike podučavali tradicionalnim, narodnim oblicima pjevanja. Kakva su vam iskustva s radionice?

Bila je to u svakom pogledu izvanredna radionica, festivalski tim Ganca je izuzetan, stručan, svaki nivo tog festivala rađen je i vođen sa puno znanja i posvećenosti. Evo, koristim priliku da se još jednom zahvalim Silviji, Marti i Štefici iz organizacije i da pozdravim sve učesnike radionice. Osim zagrebačkih mladih umetnika, bilo je i gostiju iz Slovenije sa moje proletnje radionice u Ljubljani, a posebno mi je drago šta je učestvovalo i nekoliko pevača iz pevačke grupe SKD-a Prosvjeta. Nadam se da će da bude šta više ovakvih okupljanja i da ću doskora opet u Zagreb. Bila je to prava narodna, tradicionalna pevanija, živa i energična, skup divnih mladih ljudi: pevali smo starinske žetelačke pesme “na glas”, pesme “na bas”, igrali u pletenom kolu, ispevavali zajedno nove stihove, pevali o Tesli, čak je i Francuski paviljon u Zagrebu ušao u stihove… Tradicija podrazumeva i ono šta je aktuelno za nove generacije.

Nekoliko dana prije toga, 13. rujna, nastupili ste u Pakracu na svečanosti ustoličenja vladike slavonskoga Jovana i to na njegov osobni poziv: koliko je važna ta religijska strana u vašoj predanosti tradicijskom pjevanju?

Bila je velika radost biti u Pakracu na dan vladikina ustoličenja, mnogo naroda je došlo iz Hrvatske i Srbije, a i prijatelja iz Makedonije, Slovenije, Crne Gore, iz mnogih zemalja sveta. Bio je prelep, sunčan dan i crkva u Jasenovcu bila je prepuna naroda. Nakon liturgije, pred crkvom u Pakracu narod je poveo veliko pleteno kolo i zapevao… Držali smo koncert pod nazivom “Jedrenje za Jerušalajim”, bio je to ansambl dugogodišnjih prijatelja i saradnika, ali i novih prijatelja i umetnika iz Srbije i Slovenije. Šta se programa tiče, da kažem da je sve to vladika odavna trasirao, još od osamdesetih, među ostalim i talasima Radio Svetigore… evo, još malo pa će dve decenije od osnivanja radija u čijoj sam prvoj redakciji i sama bila nekoliko godina. Mnoge smo iznenadili programom, londonski biskup Ričard Čartres nije mogao da zamisli da će u Pakracu slušati Kedmonovu himnu na staroengleskom, bilo je i ruskih napeva i pesama sa Krita i horskih dela ser Džona Tavenera… pevali smo i “Jerušalajim šel zahav”, pesme sa Kosova i Metohije, nekoliko remek-dela Džetro Tala… mislim da bi se i Jan Anderson iznenadio kako neke njegove deonice dobro zvuče na kavalu!

 

Izvor: Novosti, razgovarao: Dubravko Jagatić