Poslednja tačka koju pisac u svojim rukopisima ostavi obično je i najveća. Velika kao planina. Sve ono zapisano pre nje, ostaje da prođe silne prepreke, izazove i ispite i da se, ako je priča bila vredna, tek onda razlije i na belinu hartije i nakon te zaključne, krajnje tačke. I da pisac nastavi da živi i da kazuje i dalje, nekim novim čitaocima i u nekim drugim vremenima… Dragoslav Mihailović jedan je od onih klasika srpske književnosti za kojeg se odavno zna da ne može „utihnuti“. Možda i poslednji živi klasik srpske književnosti, romansijer, pripovedni pisac, scenarista, dramaturg i redovni član SANU Dragoslav Mihailović preminuo je 12. marta u Beogradu. Međutim, ostavio je obimno, jedinstveno i neupitno vredno delo koje će, kako se to uobičajeno kaže (ovoga puta s neospornim pravom), nastaviti da živi i nakon njega. I da se otkriva i kazuje na nove načine i novim čitaocima. Jer, u same osnove njegovih romana, pripovedaka, pa i dokumentarne građe utkana je iskonska ljudska potreba za kazivanjem, za pričom i pripovedanjem, za svedočenjem. Ne samo da je Mihailović majstor pripovedanja, koji se vrlo vešto na različitim nivoima igrao zahtevnim pripovednim tehnikama, već su i njegovi književni junaci opredmećenje te iste potrebe za pričom, oni govore, pričaju sebe i svet oko sebe, ispovedaju se. I to vrlo autentično i uverljivo. I sam jezik književnih protagonista na više različitih nivoa Mihailović je koristio za njihovo portretisanje. U tom živom i često nestandardnom jeziku ogledaju se mitske dubine folklora na kojima je njegova Petrija Đorđević formirana, narodska psihologija, suženi i nevini pogledi detinje perspektive iz koje mala Lilika otkriva svoje nesrećno detinjstvo, nepisani vrednosni sistem gradskog asfalta iz kojeg je iznikao Ljuba Šampion… To je jezik koji je udaljen od onog standardnog tačno onoliko koliko su njegovi junaci udaljeni od tipskih likova društveno prihvatljivog i uobičajenog. Sa socijalne i kulturne periferije, sa intelektualne margine. Ipak, taj njegov mali čovek, pojedinac u vrtlogu konkretnog vremena i prostora, dobio je priliku da se „čuje“, a njegova pozicija i pogotovo njegov jezik pokazali su se u prozi Dragoslava Mihailovića jednako vrednim za umetničko izražavanje. Možda je u tom pogledu najznačajniji primer „Petrijin venac“ koji je ispleten na kosovsko-resavskom dijalektu Mihailovićeve rodne Ćuprije. Do danas je ovaj roman ostao redak primer afirmacije dijalekatske reči i njenih mogućnosti.

Već svojim prvim delima Dragoslav Mihailović izazvao je interes i znalaca i ljubitelja književnosti – i kritike i čitalaca. Njegova dela „Frede, laku noć”, „Kad su cvetale tikve”, „Petrijin venac”, „Čizmaši”, „Zlotvori”, „Goli otok” bila su pozitivno ocenjena kod kritike i dobro prihvaćena kod šire čitalačke publike. Dobitnik je brojnih značajnih nagrada, a dela su mu prevođena na mnoge svetske jezike. Ipak, pored doslednih pozitivnih ocena i recepcije njegovog dela, još nešto ga je pratilo i na životnom, ali i umetničkom putu – dosije Udbe. Naime, Mihailović je kao mladić od devetnaest godina bio poslat na Goli otok. Po njegovim rečima, zato jer se pobunio protiv hapšenja svojih drugova, koji su bili zatvoreni zbog pričanja političkih viceva. Na Golom otoku proveo je više od godinu dana. Nakon toga će 1957. diplomirati jugoslovensku književnost i srpskohrvatski jezik, ali će, još u ranoj mladosti tako obeležen, godinama biti u potrazi za poslom. Strašno iskustvo zatočeništva iznedrilo je kasnije i njegovo obimno delo dokumentarne proze „Goli otok”, izdato u pet tomova (1990-2012).

Tek što je stupio na književnu scenu 1967. godine sa zbirkom pripovedaka „Frede, laku noć“, a odmah dobio i Oktobarsku nagradu Grada Beograda za tu istu zbirku, putevi sa režimom će mu se uskoro ponovo ukrstiti. To će se ovog puta mnogo direktnije odraziti na njegovo stvaralaštvo. Naime, kada je 1968. godine objavio svoj prvi roman, „Кad su cvetale tikve”, već sledeće godine prema motivima ovog romana piše i istoimenu dramu, koja je postavljena na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Iako je politička pozadinina radnje romana prošla ispod radara, replike dramskog teksta izgovorene na sceni odjeknule su mnogo glasnije. Sve do samog Josipa Broza, koji je lično u svom govoru 25. oktobra 1969. osudio „Tamo neke kazališne tikvice koje ne cvatu i koje je napisao onaj što je bio na mramoru na Golom otoku!“ Usledilo je ono što danas ne bismo mogli da nazovemo čak ni kulturom otkazivanja. Usledio je – potpuni muk. Predstava je nakon samo pet izvođenja skinuta s repertoara, a Mihailovićeve knjige su povučene iz skoro svih knjižara i biblioteka. Oni koji su nakon premijere pisali o velikom uspehu predstave, odreda su počeli da je vide kao neprijateljsku dramu i promenili sud. Posle toga drama četrnaest godina nije ponovo igrana. Roman je u zemlji bio devet godina praktično zabranjen.

„Znao sam, carska se ne poriče, da me neće dirati ako ne napravim neki težak prestup. Imao sam tada dve knjige ’Frede, laku noć’ i ’Kad su cvetale tikve’, bile su izbačene iz izdavačkih planova i iz knjižara, devet godina niko nije znao da li sam živ. Posle toga štampao sam ’Petrijin venac’, za koji sam opet dobio nagradu. To se podudarilo sa Titovom smrću, a godinu dana posle toga primljen sam u SANU. Tada sam imao 51 godinu i izvukao sam se iz kaljuge u koju me je gurnuo jedan neljudski sistem”, pričao je mnogo kasnije Mihailović u intervjuu za Politiku.

Život i delo Dragoslava Mihailovića neminovno su obeleženi iskustvom logora, zatočeništva, nepravde kojom je „nagrađen“ za pravdoljubivost, kasnije i ikustvom izopštenosti i bojkota. Na razne načine. Ali Mihailović nije profitirao od svoje nesreće ni u vremenima kada je to bilo lako i zavodljivo. Nosio je to iskustvo dostojanstveno i dokumentovao ga nenametljivo i – pošteno. Da posluži kao svedočanstvo budućim generacijama. Ali je od njegove nesreće profitirala srpska književnost i kultura. Koliko god da je biografski pristup u tumačenju književnog dela prevaziđen, biografija ovog autora svakom ko u pisanoj reči traži nadu i lepotu ne može promaknuti. Kao dokaz da je i nakon nezaslužene nepravde i neljudskih postupanja i sistema – lepota moguća.